Блог

TRACTATUS CONTRA MARINAM ET LUPUM

Жена и моћ

Небојша Ђогатовић, Београд

Одаћу вам тајну: свијетом владају жене! Не Америка, не Русија, не Барак, не Путин, не Ким Џонг Ун, не Хилари, не Ангела, него ЖЕНЕ. Разумијевате, дакле, не иједна конкретна жена, па, додаћу вам још, ни тоталитет свих жена, већ женски принцип. Допустите да образложим...

Човјек је и срећан и несрећан зато што жели. Срећан је зато што оно што жели добија и несрећан, фрустриран, зато што му оно што жели измиче. На размеђи остварења и неостварења жеља настаје цјелокупно свјетско стваралаштво.[1] Жеља – то је човјек!  

Али шта је жена? Жена је квадрирана жеља! Објаснићу и то. Жена је највише жељена, а њена сопствена жеља је да буде жељена – ето вам квадрата жеље. Жена је велика празнина жеље да буде попуњена, велико пространство без објеката које их жели, космичка бесконачност жеље за жељом, црна рупа врхунске намагнетисаности. И кад није жељена она не види своју сврху. Чини се да је жена своју сврху поистовијетила са тим да ли је жељена или не.

У нашем поимању моћ има онај који има интенцију, који је чисти акт (actus purus), онај који ствара, онај који управља жељом. За таквог кажемо да је снажан, да има моћ. Онај који је жељен је, према том схватању, пасиван. Жељени је немоћан. Жена је немоћна, јер је жељена - рекли би они.  Покрет за еманципацију жене кренуо је путем разбијања управо тог стања ствари и успоствања новог поретка: дати жени жељу = дати жени активност = дати жени моћ. Наизглед племенито.

Преиспитајмо: Зар не рекосмо да је жена квадрат жеље? Штавише, зар женина жеља да буде жељена није сублимација активне жеље? Прецизније, зар истинска моћ није у владању туђом жељом? Сљедствено томе, зар женина жеља да жели, а не да буде жељена није смањење њенe истинске моћи: прије је жељела да буде жељена и управљала туђом жељом, а сад жели да жели и тиме одлуку о жељи предаје неком другом? А само онај који одлучује о жељи, који влада жељом има истинску моћ. Има моћ, јер, рекосмо, жеља је оно што конституише човјека, па онај који влада жељом влада и људима, влада свијетом. У том, чини ми се, лежи заблудност покрета за еманципацију[2] јер не види да је женина истинска моћ у њеној наизгледној немоћи, у томе што она управља туђом моћи.

Тај захтјев за еманципацијом је разоваплотио жену, разголито је, разоружао њене скривене адуте. Сад је све на сцени и жена се изјаснила: „И  ја хоћу колач у колективној борби воље за моћ!“ Сад је све јасно и постало је отворена борба, а свијет је постао свјестан женине моћи! А чим је неко свјестан твоје моћи ти више реално ниси моћан! Жена сада нарочито није моћна, јер се упустила у системе отворене моћи – системе које мушкарци вијековима развијају. Новајлија у тој тестостеронској борби редовно страда.

У том страдању настаје женина фрустрираност, која се, као и свака фрустрација, рађа из неуспјеха остваривања жеље. Тај несупјех је страшан и у томе што показује женину немоћ, тачније, немоћ њене немоћи. Раније, женина немоћ је била једина и права истинска моћ, а сада њена немоћ се задржава на том очигледном значењу. Нема позадине као некад, нема силине иза прикривене немоћи. Све је сада отворено и голо, све карте су на столу.

Што су захтјеви за еманципацијом јачи то је жена све више и више деградирана. Жена не узима оно што јој припада и може, већ захтјева, а то значи да тражи поклон, да моли за милостињу од некога ко има моћ по себи. Мала је разлика између захтјева и молбе! Зар то није врхунско самоунижавање тражити нешто што ти припада­? Зар тим жена није јавно показала да је немоћна?

Феминизам је донио још једну велику штету жени, још један вид разоваплоћења можда опаснији од оног који јој је под кринком давања моћи исту у ствари одузео – одузео јој је, наиме, женственост. Одузимање женствености је опасније од одузимања моћи, јер женина моћ и немоћ и цјелокупно њено биће леже у женствености. Послушајмо само Симон де Бовоар – ту бардицу (sic! – да будемо политички коректни)  феминизма – која каже да је сваки биолошки процес у женском тијелу (менструација, трудноћа, дојење, пожуда) стање кризе и искушења. Да би жена била једнака тога се мора ратосиљати! Ту долазимо до главног проблема -  појма „једнакости“! Лирска заводљива ријеч – „једнакост“! Како сладуњаво звучи као Царство небеско ! Али иза њега се крије највећа подвала у историји, највећа лаж и најтежи окови! „Једнакост“ не трпи Једнакост! Једина Једнакост је у различитости, док „једнакост“ жели да све укалупи у једно, у нашем случају, жели да жену укалупи у концепт мушког свијета. Каква тоталитарност! Тиранија мушког принципа на коју жена сама пристаје.

Зар вам сада није јасно да је феминизам на другој позицији у односу на жену!? Тај феминизам је, штавише, мизогин, јер хоће жену да ослободи њене „демонске“ природе – њене женствености. Он јој узима женственост и узима јој моћ, све зарад тобожње еманципације. Још има скрупула да се представи као заштитник жена. О, дрскости!

Напосљетку, вратимо се почетном исказу да свијетом владају жене. Упркос декаденцији коју сам описао у централном дијелу, жене су владале, владају и владаће свијетом! Владају јер је женски принцип конститутивни елемент свијета, а женски принцип подразумијева већ наведену пасивност, сублимацију и квадрирање жеље и тиме стваралаштво par exellence![3] У томе лежи избављење жене из вртлога у који су је заједно увукли и патријархат и феминизам – у сублимацији жеље и стваралачкој пасивности. Само тако је жена кадра да афирмише себи својствен женски принцип и да буде што јесте и оно за шта је назначена, јер, закључићемо,жена се и рађа и постаје!!!

 

Аутор је студент  III године Православног богословског факултета у Београду

                                                                                                        

 

[1] Ваби ме помисао да је свака жеља у ствари жеља да се надвлада смрт. Религија, прва од свих, је, тако, настала фрустрираношћу људском кончином. Али и градитељство, архитектура, списатељство, било какав вид овјековјечавања тренутка мисли и акта ми се чини као одговор на дубоку људску фрустрираност смрћу. Ако је то тачно, онда свако стваралаштво, тј. свака људска жеља има есхатолошку тенденцију – тежи да надживи себе. Због недоречености нека се овај став крчка у подножју текста.

[2] Еманципација (лат. emancipare - ослободити) није проблем по себи. Слажем се са Сартром: „Човјек је осуђен да буде слободан!“, али проблем је у штетним седиментима који су се на тај племенити захтјев наталожили. Зато у тексту под појмом еманципација подразумијевам не само његово чисто корјенско значење, већ и све оно што се на њега вјештачки накалемило. 

[3] Ако женски принцип схватимо као стваралачку пасивност и сублимацију жеље, могло би се рећи да и Бог има „женски принцип“, „женски елемент“ (ограда наводницима од антропоморфизације је неизбјежна). Да нема (1) не би желио да га свијет жели и (2) не би постојао прије стварања свијета, јер не би имао стваралачке пасивности у себи (онај који је сушта активност мора вјечно да ствара, што би значило да свијет одувијек постоји).

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)