Блог

Тесла и демократија

Младен Мрдаљ, Бостон

Пре две године, истраживање удружења „Истиномер“ је показало ниско поверење грађана у политички систем. Пре пар месеци, слично су закључила удружења „Децентрализуј“ и „Изборна реформа“. Ту скоро, редитељ Кокан Младеновић је уздрмао јавност призивањем „крваве“ репризе Петог октобра. Често слушамо похвале Путину и Кини - политици „чврсте руке“. Поверење у демократију отежава и то што је заговара Запад, одакле Србима често долазе бол и понижење. Требало би да нађемо снаге да „станемо на лопту“, упоредимо и промислимо.

Кад погледамо суседе, кукање је опште. Понегде прелази у десничарски екстремизам (Мађарска, Хрватска), претње суседима (Албанија), нестабилност и насиље (Македонија и Босна), док је тек масовна емиграција услед чланства у ЕУ олакшала стање у Румунији и Бугарској (где је било и самоспаљивања). Црногорски „књаз“ слави четврт века владавине уз масовне протесте под прозором. Грчка - трагедија. Са свима њима делимо ужасну корупцију и преживљавање. Ипак разлика је у томе што побројане земље једва опстају уз сву страну подршку, док Србија једва опстаје, али након низа година жестоких удара. Једина земља под сталним притиском да се одрекне своје територије, грађана и имовине на њој. Па и у овој избегличкој кризи се, за сада, показује боље од других.

Да зависимо од власти, одавно бисмо доживели слом јавног поретка. Невероватна издржљивост у одржавању унутрашњег реда је део наше културе, не генетике. То је култура у којој је прелазак преко залеђених Проклетија у Првом светском рату мерна јединица издржљивости. Међутим, није циљ да меримо колику муку можемо издржати, него како да је смањимо. Ту се враћамо на употребну вредност демократије. Па да направимо још једно поређење. Демократска и капиталистичка Србија је у Првом светском рату разнета по Медитерану здруженим ударом три силе, након три године ратовања. Део народа, војска и комплетна управа су напустили сопствену територију, али држава је преживела. Једна управа је примала пошту у Марсеју, друга у Тунису, трећа у Солуну. Краљевина Југославија се мучила на „хрватском питању” које је изазвало „чврсту руку“ краља Александра.  Његова диктатура је додатно ослабила нашу демократију. Ипак, тек је инвазија срушила државу. Титова „чврста рука“ комунизма је многима у лепом сећању, али се његова држава сама срушила. Нико је није напао споља. Дакле, Србију није срушио ни губитак територије, краљевину је срушио тек спољни удар, а комунистичка Југославија се сама срушила. Закључак - слабљење демократије је слабљење државе.

Према чувеном географу Цвијићу, динарски имигранти су у Србију на гуслама донели косовски еп, а имигранти са југоистока прилагодљивост и трговачку окретност. Уз њих, војвођански имигранти су донели модерне идеје законитости, реда и просвете. Ова мешавина имиграната (уз друге, попут домаћих Јевреја и досељеника из Аустро-Угарске) се сто година тукла са Турцима, до коначне победе 1912. Сто година су се тукли и између себе. Како је време одмицало, све више су замењивали јатаган гласачким кутијама. Србија је цео један век мешала у себи косовску епику, предузетничку прилагодљивост и демократизацију непрекидних политичких борби. У такву Србију су долазили странци. Деца имигранта из Аустрије су основала „Политику“ и изгинула за Србију у Првом светском рату. И данас пролазе емигранти, а ми не знамо шта бисмо са њима.

Србија је 1804-1918 учила како раде демократија и капитализам. Те лекције су пропустили народи под аустријским и отоманским феудализмом. Ми смо их само заборавили. Уместо „Слова“ Боже Грујовића (Војвођанина, Карађорђевог саборца), који пише у крвавим данима устаничке 1805: „гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода“, Правни факултет у Београду и дан-данас на главном улазу, у мермеру, чува имена комунистичких активиста. Уместо филмова о величанственом освајању модерности до 1918, држава финансира Паскаљевићев филм о Хималајима.

Не треба нама демократија, као што ни Теслина струја није требала Западу, ради моде, него ради користи. Ако Западу није проблем користити научна открића једног Србина, што би нама био проблем користити западна открића у политици? Утолико пре што су и творци модерне Србије користили та открића, сједињујући их са народним размишљањима. Шта је друго српска пословица „кадија те тужи, кадија ти суди“, него израз вечне људске потребе за поштеним и независним судством? То је познато римско правно начело да „нико не може бити судија у свом спору“ („nemo iudex in causa sua“), које је темељ успешнијих политичких уређења. Теслин конкурент Едисон је Теслином струјом убијао животиње, како би окренуо народ против Тесле. Они који данас криве демократију и призивају „чврсту руку“, личе на злобног Едисона. Они бришу сјајна достигнућа српске предјугословенске демократије, кратковидо нудећи „путинизам“ или „кинески модел“. Демократија је корисна, али кад се употребљава паметно.

На другом месту сам писао о већинском изборном систему као првом кораку у борби против корупције, јавашлука и кабадахилука. Први корак ће ипак бити кад се подсетимо српске борбе против „чврсте руке“ оријенталног деспотизма, борбе за личну и народну слободу „гди је добро уређена власт под законом“. Јунаци те борбе и њихови идеали морају заузети заслужено место у нашој свакодневици, образовном систему и ТВ програму.

  

 

Аутор је докторанд на универзитету Нортистерн у Бостону, САД