Блог

Бесмислице свакодневног блоговања

Борислав Вукојевић, Бањалука

Блогови и интернетски портали су од 2005. године до данас постали саставни дио медијске понуде, више нису нови медијски феномени. Тематски блогови се могу посматрати дијелом тзв. медија “ниша“, јер циљају на један сегмент интересовања код корисника интернета: мода, рачунари, игрице, путописи, фотографије и друго. Овдје нећу говорити о њима, већ желим у стилу „модерних блогера“ представити своје мишљење о феномену „аналитичких“ или „дневно-политичких“ блогера. Под блогом у овом ужем смислу не сматрам само текстове који се објављују у рубрици истог назива или личној страници, већ подразумијевам све текстове који имају форму и садржај блога (не користи се стручна аргументација, уноси се прекомјерни лични став).  Имајући у виду да је Твитер микроблог сервис, може се убројати у предмет овог текста.

Да одмах разјаснимо: овим текстом не желим доказивати како ја не правим исте грешке, како не радим оно што овдје критикујем. Не, желим показати како број „дијељења“ садржаја преко друштвених мрежа не значи аутоматски квалитетан садржај, већ кориштење форме која одговара већини „просјечних“ читалаца. Дакле, у стилу „прослављених“ блогера, у наставку нудим седам правила на тему „како написати блог који ће бити хит на друштвеним мрежама“.

Правило 1: Изабери тему која је актуелна и обавезно садржи синтагме као што су „БиХ/Република Српска“, „отцјепљење“, „витални национални интерес“, „СНСД/СДС“, „издајник“. Блог о оваквим темама се може написати сваки дан, само сачекајте окидач актуелности, сједите за рачунар (или телефон) и напишите текст којим вјероватно нећете рећи ништа ново, али ћете бити „популарни“.

Правило 2: Мораш имати мишљење и рјешење за све, сваки дан. Будимо искрени, највећији генији писане ријечи нису у стању написати ни просјечан текст на сваку тему, сваки дан. Није важно колико је то мишљење релевантно, важно је навикнути „публику“ на вашу „експертизу“. Наравно, понекад ће се десити да напишете заиста квалитетан текст, али у мору промашаја, његова вриједност прије спада у случајност него у стварни квалитет (има она изрека, и ћорава кока...).

Правило 3: Кад год је могуће, понављајте општа мјеста. Колико пута сте видјели овакве реченице: „Сваки закон се мора поштовати, јер је Устав најважнији правни документ једне државе. Тако је и са Законом о јавном реду и миру, он се мора поштовати јер произилази из Анекса 4 Дејтонског мировног споразума. Тачније, он постоји на папиру, али се не проводи“. Поновите неколико оваквих пасуса и имате блог за сваки дан.

Правило 4: Манипулиши чињеницама. Користећи квази аргументе, закључке доноси на основу креирања чињеница, јер је много лакше него заиста потражити исте. На примјер, често користи „чињеница је да...“ и „чињенице говоре...“, јер на тај начин ствараш привид релевантности. Непромјењивост устава није чињеница, али ви понављајте да јесте, па онда изводите закључак који је истинит на основу тога. Наравно, публика ће насјести, заборављајући да се устав или закон може и треба промијенити у односу на нове друштвене околности.

Правило 5: Злоупотребљавај фундаменталну грешку атрибуције. Када неки појединац уради нешто лоше, пожури да га осудиш, јер је сигурно само он крив, околности нису важне. Ако припадник твоје политичке опције или референтне групе уради нешто лоше, пожури да све оправдаш околностима, вишом силом, лошим даном. На примјер, пожури да осудиш појединца да је добио посао преко „штеле“, заборављајући да је то системски проблем, а не тог појединца; ако је припадник „твог народа/партије/клуба“ опсовао некоме нешто, оправдај то „провокацијом“.

Правило 6: Користи лични примјер како би доказао да си у праву. Ако је могуће, сваки текст почни реченицом „јуче сам размишљао и пало ми на памет“ или „мени се лично десило, па знам о чему говорим“. Нема везе што лични примјер није довољан доказ истинитости, важно је створити атмосферу да знаш о чему говориш. Сјећам се на првој години факултета, колегиница је рекла „нико неће положити овај предмет, мој брат је полагао 5 пута и није положио“. Наравно да то није била истина, иако је њено искуство неупитно: кориштење појединачног за доказивање општег је могуће само ако располажете научним чињеницама и подацима.

Правило 7: Обавезно користи псовке, оне показују да си „бунтовник без длаке на језику“. Видјели сте како Борис Дежуловић, Миљенко Јерговић и Ведрана Рудан често у насловима имају псовке, па их и ви користите што чешће како би асоцирали њихову стручност са вашом. Ако баш желите бити креативни, можете осмислити специфичан систем скраћеница којима ћете глумити да користите свифтовски језик. Како би појачали идентитет „бунтовника“, лажно моралишите и закачите се са неким познатим политичарем на твитеру, па након тога обавезно напишите „осветнички блог“.

Свака случајност са „познатим“ блогерима је намјерна. Овај феномен је актуелан, па имам право на своје мишљење о томе. Мишљења сам да је то велики проблем и бесмисао, рјешење је у томе да свако пише само о ономе о чему зна нешто ново. Боже мој, моје људско право је право на слободу изражавања и мишљења, а она се морају поштовати (у супротном, сносите санкцију). Чињеница је да друштвене мреже нису јавни простор, па тамо могу износити своје мишљење без санкције. Али, нисам ја крив ако ме осудите, ми живимо у времену кризе морала и поданичког понашања. Лично сам се увјерио да је тако, једном сам видио како Икс особа није дала 20 пфенинга бескућнику. Како год, властима се ј*** што народ нема посла, идем писати фрустрирани блог и твит о томе.

Шта мислите, колико од 7 правила сам искористио у претходном пасусу? :)

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса из Бањалуке.