Блог

Ride the Lightning (Српска репрезентација на Евробаскету)

Милош Јоцић, Нови Сад

Ride the Lightning (наставак „шпанске“ Србије)

Постоји међу музичким критичарима фраза која је распрострањена попут оне коментаторске о томе како је „у фудбалу најопаснији резултат 2:0“, а која гласи да је много теже снимити успешан други неголи дебитантски албум. Теже је, дакле, снимити A Saucerful of Secrets него The Piper at the Gates of Dawn, Одбрану и последње дане него Пакет аранжман, теже створити Ride the Lightning у односу на Kill 'Em All. Резон лежи негде у овоме: први албум се ствара годинама и удара изнебуха, на њега нико није навикнут нити га било ко очекује. После њега, пак, захтева се понављање магије, као да је магија нешто што може сићи са покретне траке или до чега се може доћи простим преметањем акорда.

Прошлогодишња екипа Србија била је тако изненадни хит који је одјекнуо на МТВ сцени светске кошарке, а готово све што је окруживало ту репрезентацију био је дискретни андерграунд. На почетку, за кормило најобожаванијег (употребимо тај социјалистички термин) спортског колектива у земљи (након ватерполиста; кошаркаши су, међутим, увек имали боље приче) постављен је тренер са минорним искуством на клупи – што је било тумачено као исконски грех, макар се тај тренер звао Александар Ђорђевић. Јер, иако један од најбољих српских плејмејкера, Ђорђевић је сада морао да се снађе са таблом за цртање, а не лоптом у руци; тренерски посао, уосталом, јесте умеће системског, ђенералског обликовања кошаркашког знања, док су плејмејкери они који то знање примењују прашинарски, у чојству, јунаштву и тренутној инспирацији. Постоји велика разлика између борбе која се одвија на терену, у зноју и џорданкама, и оне која се дешава поред записничког стола, па су се навијачи стога опрезно бринули да ли ће Сале можда укаљати своју беспрекорну играчку репутацију киксом на репрезентативном кормилу.

Трење које је почело пратити репрезентацију наставило се и током прве прозивке. Милан Мачван, једно од наших најбољих крила, није био позван због Ђорђевићевих нејасних правдања који су његову хибридну игру комбо-центра третирали као ману, што је необична изјава за наоко модерног тренера попут Ђорђевића. Друга наша најбоља четворка, „Убица“ Величковић, одбио је позив пред сам почетак припрема, не остављајући простора за звање евентуалне замене. Трећа најбоља четворка, Ерцег, није био позван због разлога који су, између спортске жуте штампе и навијачког преглабања, варирали од лечења повреде до акутних болова у пределу мушког споловила (популарне „кур**боље“, болести распростањене међу српским фудбалским репрезентативцима). Они који су се одазвали позиву, иако најбољи које смо имали, наликовали су екипи коју би, уз коментар „Али... бога му, можда успе!“, окупио стари пуковник у америчком филму о Другом светском рату. Били су ту Јовић и Калинић, клинци који су за појасом имали у најбољу руку солидне сезоне у тада исподпросечној екипи Радничког из Крагујевца; Радуљица, од свију прежаљен центар са епизодном улогом у НБА; Симоновић, Звездин капитен који код тренера Радоњића, како се чинило, није успевао ни као капитен ни као тројкаш. Њима су били придодати Богдановић, дијете које је сезону почело као Партизанов питомац, а завршило као човек-артиљерија који је имао 30+ просечно убачених поена у финалној серији државног првенства; Бјелица, all around вундеркинд чије се „буђење“ и заузимање позиције европског Меџика Џонсона (безуспешно) чекало већ неколико година; Теодосић, луди принц кошарке, човек који је истовремено био и најбољи плеј Европе и неко ко је у покушајима да разигра екипу видовњачким асистенцијама и шутевима из трка исту могао још више укопати; и на крају, капитен Крстић, најсвежији у низу наше репрезентативне аристократије, који је са Србијом једно сребро већ отео оним фантастичним низом у Пољској 2009, док је њему самом друга медаља била отета у Турској само годину дана касније.

Како је репрезентација прошла у Шпанији те 2014. године већ се зна, и није потребно поново описивати ремек-дело од Ђорђевићевог дебитантског албума; као у случају сваког популарног ЛП издања, довољно је да укључите Јутуб и слушате, то јест гледате како се оно одвија пред вама. Сада је, међутим, пред екипом био потенцијално тежи задатак, онај који је репрезентацији био неопходан како би мадридско сребро било упамћено као истински повратак српске репрезентације на место које су нам (како се надамо) Шпанци до сада само привремено чували, а не као као one hit wonder једне лепе, напаљене, али на крају лимитиране групе. Један такав повратак већ је био одбијен. Након сјајног пољског сребра 2009. године, судијском крађом у полуфиналу Светског првенства Србији је пред носом избијена прилика да узму медаљу на другом узастопном такмичењу, што би био боговски импулс за наредне турнире (које смо, све до 2014. године, завршавали релативно неславно). Пословично ратнички Ђорђевић је стога још крајем прошле године најављивао како ће Србија циљати на обезбеђивање визе за наредну Олимпијаду, затим на постоље, а на крају и на злато. Изјаве су међусобно биле несређене, али показивале су заједничку усмереност. За разлику од СП у Шпанији, Србија овога пута није ишла да развија нову генерацију, или да разиграва новог тренера, нити је ишла на хазардерско „Шта буде – буде“. На Европско првенство које је било најављивано као једно од најјачих у историји (услед рекордног одзива јаких НБА играча), Србија је ишла гласно најављујући поход на највиши могући резултат.

Имало је то чиме и да се поткрепи. После објаве својих моћи на Светском у Шпанији, Немања Бјелица је постао и МВП Евролиге; његов нови саиграч у Фенербахчеу, који је прошле сезоне био први турски клуб после Ефеса 2001. који је дошао до Фајнал фора, био је Богдан Бодановић, који је за неколико месеци прешао пут од надареног младића до стабилног играча у ротацији једне од најјачих европских екипа, у систему једног од најјачих европских тренера. Никола Калинић, експресно „прекомандован“ из Радничког у Звезду, иза себе је сада имао три трофеја и одличну дебитантску сезону у Евролиги. Марко Симоновић, пре Шпаније исмеван као „лажни капитен“ и „крадљивац пехара“, постао је један од најбитнијих играча Пао Ортеза и човек који је био способан за решавање утакмица. Такав самоунапређен тим додатно је апгрејдован и појачањима која су значајно проширила ротацију екипе: уместо повремених измена попут Бирчевића и Јовића тиму су (коначно) прикључени за ширу ротацију много захвалнији Зоран Ерцег (одлична сезона у Галатасарају), Немања Недовић (НБА искуство у комбинацији са солидним „европским повратком“ преко шпанске лиге) и Драган Милосављевић (одбрамбена машина и играч који је непосредно пре повреде лигамената значајно подигао и ниво своје нападачке игре).

Забрињавала је једино центарска линија – чак иако се пређе преко самовољног повлачења Ненада Крстића (који се ионако тешко повредио пре неколико месеци, и који је у Шпанији углавном био измена много агилнијем Радуљици), неразјашњено и глупаво одсуство прошле сезоне фантастичног Бобана Марјановића је нешто што се неће прежалити без обзира на овогодишњи резултат репрезентације. Истовремено, забрињавала је очигледно недовољна физичка припремљеност Мирослава Радуљице, који за читавих годину дана након Светског првенства није успео наћи солидан ангажман, а укључивање у тим Огњена Кузмића, младе наде из Развојне лиге, вероватно је у подједнакој мери збуњивало и противнике и српске навијаче. Упркос мистериозној форми тешких петица, Србија је у Немачку, место одигравања Групе Б Европског првенства, отишла потпаљена барјацима оптимизма: што оних које је креснуо селектор Ђорђевић – који је чак и после вицешампионске титуле света у јавности сматран за бољег тим билдера него тренера – што потпаљених од стране свих наших играча који су, наглашавајући тимско заједништво и позитивно уздушје у репрезентацији, дечачки весело најављивали да у Берлин иду са намером да мељу. Другим речима, да наставе где су стали прошле године.

Од Берлина до Берлина, од термина до термина (пет утакмица Србије)

Као да група коју је Србија извукла није била довољно шокантна, наше навијаче је потресло, а стручни штаб несумњиво изнервирало то што је Србија све своје утакмице (након прве са Шпанцима) у првој фази такмичења требало да игра у за спортисте неприродном термину од 14:30 часова. Распоред ни у теорији није могао тежи. Отварање првенства играло се са вечитим фаворитима Шпанијом – застрашујућом екипом чак и без својих уобичајених ведета попут Навара, Рубија и млађег Гасола – а мање од двадесет и четири часа касније чекао нас је домаћин тог дела турнира, Немачка, са њеним Новицким, потом за нас погубним Хеиком Шафарциком, и младим Денисом Шредером, убојитим Атлантиним беком и дебитантом на овом такмичењу.

Термини и места одигравања имају већу улогу у припреми за такмичење турнирског типа него што то можда изгледа на ТВ екрану, где кошаркашка представа између две екипе изгледа као управо то, представа која се одиграва пред камерама, тек мало животнија од видео игре. Српски навијачи се из очигледних разлога по лошем могу сећати Светског првенства 2010, али успомене су могле бити много горе да се Србија оклизнула против тада (ипак) осетно слабије репрезентације Хрватске већ у осмини финала. Разлог тада нервозне игре Србије, испуњене климавим коленима и дрхтавим рукама, могао је лежати у добро знаном притиску прве утакмице елиминационе фазе, као и у напетости која обично прати сучељавање ова два тима, независно од спорта или њихових упоредних квалитета. Разлог слабије игре, са друге стране, могао је лежати у чињеници да је Хрватска ту утакмицу играла у истој истанбулској хали у којој је провела и такмичење по групама, док је Србија само дан раније допутовала из Кајзерија, града кога од Цариграда дели шесто километара раздаљине и хиљаду метара надморске видине. Удар је то на организам који се итекако осећа и на паркету, у затвореној кошаркашкој сали, коју гледаоци и навијачи често мешају са херметички затвореним звоном, као што и кошаркаше мешају са роботима (у питању су заправо деликантни биомеханички конструкти, да будемо мало штреберасти).

У Немачкој се Србија, дакле, борила и са непријатељима који нису носили дресове без рукава. Снага групе није дозвољавала Србији да прави ни најмање калкулације – када сте окружени НБА Италијом, „увек неугодном“ Турском која би пред берлинском публиком играла као код куће, затим поменутом Немачком, са којом смо претходних неколико година увек имали грдних проблема, уз вредни помен партизанских Исланђана, немате могућност за лагано темпирање форме, као што су то себи могле да допусте Француска или Литванија у својим групама. Ако бисте изгубили у групи попут оне у којој је била Србија, морали бисте се вадити против аждаја, а не против Пољске, Естоније и њима сличних. Сам распоред утакмица такође је представљао могући извор опасности. Две наоко најтеже утакмице прве фазе Србија је играла у прва два дана, са размаком од 18 сати, што је нешто што једва издржавају и тенисери, а камоли кошаркашке екипе навикнуте на сасвим другачији темпо играња. Укратко, радне свеске наших физиотарапеута и кондиционих тренера, који су морали прорачунати немогуће једначине  одржавања високог нивоа физичке спреме Орлова, вероватно су личиле на алхемичарске списе.

Почетак наше прве утакмице, оне са Шпанијом, протекао је очекивано нервозно. Било је то  почетно опипавање двају екипа које су себе виделе у самој завршници турнира, а које су биле принуђене да, тек придошле са припрема, опипавају терен, халу и публику пред очима свог главног конкурента за одличје. Сетимо се да је утакмица тако почела нетипичном грешком Гасола који је раније скочио при почетном подбацивању, додељујући нам тиме први напад – који смо потом, након спуштања Кузмићу, његовом испуштању лопте и потоњем блокирању од стране Гасола, завршили у другом поседу камиказе-продором Калинића из мртвог угла (на други обруч) у последњој секунди; дакле, уз пуно импровизације која је карактеристична за брзу транзицију а не за пунотрајан позициони напад. Таква нападачка нервоза обузела је обе екипе. После три минута утакмице видели смо само један кош и један фаул, а обе екипе су до коша покушавале да дођу пре свега спринтом и индивидуалним акцијама. Тек након десетак минута игре су плејмејкери обе екипе (Родригез, Теодосић) мирније тапкали лопту у поставци, тражећи офанзивна решења радије кроз позиционо распоређивање него кроз што брже избацивање лопте слободном играчу, које би се онда понављало ad infinitum, односно ad 24 секунде. При том уласку у смиренији ток игре, утакмица се из грчевитог баскеташења претворила у лепу динамику: меч је на крају завршен, упркос рукометашком резултату у првих неколико минута, са добрих 150 поена (80:70). Нарочито је то било упечатљиво из перспективе наше екипе, која је после скромних 11 (!) поена у првом периоду на крају ипак дошла до осамдесетице, постижући више од 20 поена у свакој потоњој четвртини – изузев последње у којој је дато „само“ 18, што је међутим било анулирано трећом где смо Шпанцима стукли равно 28 поена.

Огромне флуктуације резултата на овом мечу (у размаку од десетак минута вођство Шпаније од 11 разлике се претворило у наше вођство од 12 разлике, што ће рећи да смо почевши од друге-треће четвртине Шпанце добили двадесетак разлике) ипак су показивале да је у питању она врста нестабилне утакмице карактеристичне за групну фазу такмичења. На другој страни, интензитет којим су наши стизали а Шпанци бранили своју предност (и обрнуто), као и начин на који су Скариолови играчи до последњег минута покушавали да некако преокрену резултат или га макар смање због формирања потенцијалних кругова говори да је ово била утакмица која по набоју и борбености није заостајала са мечевима какви се обично виђају тек у елиминационој фази. Био је то уједно и тачан наговештај читавог овог Европског првенства, чија је групна фаза чак и у оним слабијим групама била брутална. У последњим секундама побеђивали су Белгијанци (против Литванаца!), Босанци („двапут“ у истој утакмици са Израелом, прво Кикановићевом тројком за продужетак а потом и његовим полагањем за тријумф) а на крају и ми (Бјелицином „сузом“ против Немаца); Хрвати су тек у последњим минутима изгубили добијену утакмицу против – кога другог – Спанулиса и његових хеленских хајдука, а Италијани и Турци се умало нису побили у својој првој утакмици у нашој групи Б.

Утакмица са Немачком, друга по реду за нас, изгледала је онако како се и очекивало, са изузетком подршке са трибина. Било је необично, а за домаће играче можда и потресно, када је победнички кош Бјелице био пропраћен риком, а не муком публике у Мерцедес Бенц Арени. Није било необично што публика као да је имала више снаге од српских играча који су били, као што рекосмо, очекивано истрошени, и физички и емоционално, након меча против Шпанаца – утакмице која је била тркачки напорна попут каквог четвртфинала, и која нам је донела први тријумф над Шпанцима после оне Теодосићеве тројке у Турској. Иако је Шпанија била стигнута и престигнута пре свега сјајним шутерским минијатурама Немање Недовића пред крај друге четвртине, Гасола и дружину смо добрано секли и самоувереним продорима и уопште хитрим оперисањем испод линије тројке (опет вреди поменути Недовића и његове храбре шутеве са полудистанце, које је успешно припаљивао приликом наших секундарних поседа) – тако нешто, међутим, једноставно није било могуће против Немаца, који су били одморни после  своје незгодне, али неизнурујуће утакмице са Исландом, и који су толико добро затварали средину рекета да наши изморени бекови нису могли успешно нападати простор.

Да ствар буде гора, иако немачки центри свакако нису толико доминантни као шпански (Плајс није Гасол, Новицки није Рејес или Миротић; немачки тридесетседмогодишњи ветеран се на овом такмичењу оправдано држао шутева са дистанце уместо роварења по рекету), наши центри ни на овој утакмици нису ушли у добру форму, па су након свега 4 поена против Шпаније овога пута постигли мање поена од самог Тибора Плајса (његових 15 наспрам 10 Кузмића и Радуљице заједно). Упркос томе што смо Немце свели на мање од 70 поена, наши видно истрошени бекови у неколико наврата нису могли ништа против растрчанијих Шафарцика и нарочито Шредера, који је у неколико наврата готово сам возао читаву нашу одбрану својим муњевитим променама. Нема те количине Фастум гела и цедевите који могу опоравити организам у тако кратком временском року, па смо тако и у тимској одбрани виђали (за Ђорђевићеву екипу) неприродне киксеве, попут оног где су Немци навлачили наше бекове у страну, а потом спуштали лопте својим центрима који су, услед видно тромије стране помоћи српских крила, често остајали скоро сасвим сами. Симптоме такозваног „турнирског умора“, који попут грипа напада и зглобове и концентрацију, видели смо и при оној изједначујућој тројци Шафарцика на минут пре краја меча; иако се Теодосић често напада као плејмејкер чије нападачке способности умногоме превазилазе оне одбрамбене, пропусти попут оног пролетања на Шафарцикову финту шута – коју је видео и коментатор Шаренац и већина гледалаца – ипак му се не би десили да је био у нешто присебнијем стању.

Најбоље се тај „турнирски умор“ видео у нападу. Сам Теодосић је из игре шутирао 3/13 (тројке 0/9!), а Немцима смо уопштено дали 12 поена мање него Шпанцима, уз само једну четвртину где смо прелазили двадесет кошева. Изгледа суморно када екипа попут Србије, у којој сваки бек и оба крила могу представљати претњу на линији 6,75, тројке шута са очајних 13% успешности, уз свега четири погођене из тридесет покушаја. Шут није ишао, а продори су, како рекосмо, били затварани – што због наших успорених бекова и офанзивно неактивних центара, што због прилично насилне игре Немаца (памтимо неодсвирани неспортски фаул Војтмана на Теодосићу приликом једног покушаја улаза) коју домаћинске судије нису имале намере да санкционишу. Штавише, Немци у другом полувремену нису ни улазили у бонус све до последњих напада наше репрезентације; срећа је да Ђорђевићева екипа негује агресивну, али прилично чисту одбрану, јер би у супротном Србија уз онакав критеријум суђења сигурно релативно брзо ушла у проблем са петим личним грешкама и сумњивим фауловима уопште.

Утакмице са Исландом, Турском и Италијом су, након дана одмора, почеле да показују оно што оптимистично можемо назвати „правим лицем“ српске репрезентације, односно оно чиме смо се и одушевљавали током елиминационе фазе Светског првенства у Шпанији. Након напете утакмице са Шпанцима и на виц ишчупане победе над Немачком, Србија је у последње три утакмице ушла са мањим притиском (због две победе у џепу), нешто комотнијим распоредом (који је дозвољавао лагано уигравање са Исландом, а потом фино темпиране дуеле са много јачим Турском и Италијом), и навикнута на онај необичан термин од 14:30. Ваља признати да је можда због тог необичног термина, који је смањивао време реконвалесценције турским и италијанским кошаркашима, Србија нешто убедљивије добила поменуте ривале; факат је ипак и да је тек у ове две утакмице Србија демонстрирала ону паклену комбинацију уске одбране, тркачких напада и сигурних шутева захваљујући којима су се и прославили прошле године у Шпанији. Чињеница је и да је баш тада демонстриран онај карактеристичан Ђорђевићев приступ који утакмицу ни по коју цену не жели да претвори у борбу на једну лопту и који стога захтева да се противник, ма какав био, у високом ритму гази до самог краја утакмице. Напослетку, огромне разлике којима су добијани Италијани и Турци имали су везе и са тиме да су у оба случаја то биле екипе састављене од одличних играча, али са далеко слабијом клупом (нарочито у односу на Србију) и под вођством тек изнадпросечних тренера.

Против Исланда смо играли за нас делимично необично. Напади су у већем делу меча, нарочито у првом полувремену, били дуги, а трчање тек средње убрзано. Намера је, осим штедње пред далеко напорније мечеве, сигурно била и да се енергични и растерећени Исланђани примире, чиме би се неутралисао њихов лудачки тимски импулс, једино (и најубојитије) оружје ове симпатичне нордијске екипе. Након „густе“ борбе која нам је доносила предност која је кружила око десет поена разлике, наши кошаркаши су противника коначно сломили начином игре који је мешао смирене позиционе нападе са честим и брзим протоком лопте по готово свим деловима противничке половине, што је на крају збунило (веома одлучну и фајтерску) исландску одбрану и Србији омогућило две вредне ствари: коначно разигравање главних центара (11 поена Кузмића и 13 Радуљице), као и повратак доброг шутерског расположења наших бекова, који су тројке овога пута шутирали, углавном из савршено чистих позиција, са одличних 40% успешности.

Добро расположење прелило се и у утакмици са Турцима, али је било примењено на другачији начин. Знајући да екипе тренера Ергина Атамана – попут Галатасараја, чије смо утакмице са Црвеном звездом анализирали неколико пута на Новом Полису – играју старомоднију, за трунку спорију и одмеренију кошарку, Ђорђевић је одлучио да овога пута утакмицу одмах разбије атомском навалом и хидрогенском одбраном. Моћна игра Србије тада је била умногоме ношена одличном партијом Милоша Теодосића, који је на овој утакмици и дефинитивно ушао у шампионски mode тиме што је са врхунском ефикасношћу нападе завршавао или брзим избачајима после пик-ен-рола, или још луциднијим проналажењем центара. Тео је меч завршио са 17 поена и 13 (!) асистенција, а потпуно разбуђени Радуљица, сада ослобођен шпанске страховладе, немачких локота и угњеждене кинеске лењости, Турцима је сместио 20 поена. Као што и треба радити са споријим, али индивидуално потенцијално опасним екипама, Атаманов тим је већ у првој четвртини разбијен резултатом 30:14, чиме су се каснија турска „враћања у меч“ свела на само на повремена и мешовито успешна соло-проигравања бекова Чедија Османа или Бобија Диксона.

Сличан рецепт опробан је и на Италији: предност од 8:0 којом смо Азуре пресекли већ у првих неколико минута игре била је основа наше резултатске надмоћи све до самог финиша утакмице, када су наши бекови тројкама извршили коначну егзекуцију противника. Сходно претходно наговештеној прогресији наше екипе, Србија је против Италије одиграла своју нападачки најбољу утакмицу (101 постигнут поен, 29 асистенција, 11 постигнутих тројки) која је, пак, дошла на штету мање успешне одбране. Како се испоставило, разгоропађена НБА Италија је представљала озбиљан залогај чак и за српску одбрану, тако да су наши бекови углавном губили тактички једноставне, али како се чинило технички неодбрањиве један-на-један минијатуре Галинарија, Барњанија и Ђентилеа, па је тако Италија, иако уморна од фантастистичних мечева које су одиграли са Шпанцима и Немцима, Србији успела да стави више од осамдесет поена, постижући стабилних двадесет-зарез-нешто поена по четвртини (19, 21, 19, 23).

У томе се ипак налазио и прикривен разлог за радост, јер је крај групне фазе Србија дочекала утакмицом где су противника добили не толико одбраном, колико високонапонским надкошавањем, што је нешто што против Италије није успела ни традиционално нападачки оријентисана Шпанија само два дана раније. Победа је стога била чак и благо еуфорична; на самом крају, када је семафор по трећи пут узастопно исписао високу победу Србије, навијачи се више ни нису претварали да брину око „сувише добре форме“. Србија је, сходно обећању својих играча, заиста млела све пред собом, и чинило се да је поново ухваћена она муња на небу којом се и дошло до финала са Дрим Тимом прошле године.

 

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду