Блог

Егзистенцијална комика

Бојана Стевић, Нови Сад

Чујете ли звук проницљивог anobium domesticum-а, сналажљивог црва који у роману Џулијана Барнса „Историја света у 10 ½ поглавља“ изједа Нојеву барку? Наиме, барку саграђену од дрвета гофера, нама познатог као дрво кедра које са собом доноси различите, али не и супротстављене, симболичке вредности. Атрибути божанског и сакралног који стварају одређени симболички контекст , доводе га у везу са митским дрветом света. Успостављање вертикале између земље и космоса уједно означава и извесне духовне вредности. Нојева барка везује са за почетак стварања света и човека означавајући почетак времена и зачињања историјског поретка. Напослетку, шта нам тај сићушни дрвоморац жели поручити својим делањем?

Недавно гостовање професора Мила Ломпара у оквиру трибине „Савремени човек и савремени свет“ коју организује Матица српска у Новом Саду, отворило је многа питања. Једно од кључних тицало се концепта књижаре. Наиме, у једном делу свог излагања говорио је о положају хуманистичких наука у књижарама широм Европе усресредивши се на две најеминентније ─ једну у Лондону и другу у Берлину. Заступљеност хуманистичких наука указује на њихову присутност у свету, позицију која им је додељена у претензији да властитим тумачењем захвате целину и супротставе се фрагментацији људског искуства. Успостављање паралеле између историје, филозофије и књижевности, те њихове релевантности у савременом свету, указало се као одражавање или, пак као тежња за одражавањем тоталитета. Тежња савременог човека за сазнањем света у којем се налазимо – фундаменте прошлости, савремености али и предосећања будућности – указује на суштинску потребу потврђивања властитог идентитета савременог човека. 

У античкој Грчкој, у држави-полису, јавност се испољавала на трговима, у центру града. Агора, или трг, представљао је јавни простор на којем су се водиле расправе о најзначајнијим верским, политичким, друштвеним питањима грчког полиса. Некадашње тргове замениле су институције. Расправе, које су биле јавне и уједно доступне сваком слободном грађанину Атине, у савременом добу постају институционализоване. Значајан преокрет настаје увођењем овог појма. Шта нам тај преокрет означава? Упркос њиховом јавном карактеру, који привидно остаје на снази, расправа постаје могућа само за одређене друштвене слојеве. Дијалог представља нешто интимно и из тог разлога означава немогућност мењања света и властите позиције на маргини. Напослетку, услед тога ствара се економска међузависност у оквирима концепције јавног мњења. Од средине деветнаестог века институције које су до тада обезбеђивале везу приватне сфере са публиком која резонује, уздрмане су. То доводи до тога да дискусија одређених групација у салонима или у граду почиње попримати значење необавезних групних активности и неформалног окупљања. У тим окупљањима, иако су представљала одређене социјалне карактеристике, није било потребе за дискусијом. Тачније, потреба за јавном употребом ума почела је јењавати.

Међутим, неформална окупљања која се свакодневно одвијају у просторима књижаре, при сусретима многобројних странаца, ипак не смемо олако одбацити. Управо јер су се оне, пре развоја капитализма и либерализма,  налазиле унутар простора града. На тај начин постојала је могућност учествовања у свету који је те просторе окружавао. Сви ти странци који би улазили у одређене књижаре доносили би са собом делић актуелности чији су део до тада сачињавали. Без претензија да одређеним стварима одузмемо важећу легитимност и значај, овде су посреди актуелности свакојаког типа: временских прилика, доба дана, пуцња на ћошку, митинга у суседној улици или пак, одређене побуне ( хајде барем да замислимо такву могућност) чији су непосредни део били. На тај начин они су поседовали могућност дијалога унутар којег се историјском контексту и традицији не би одузимала легитимност. Одговорност спрам Другог одржала би властиту легитимност.

Међутим, у јеку неолибералног капитализма простор књижаре сели су у просторе тржних центара. Унутар таквог простора, који постаје обележен одредницама „Деца и забава“, постаје нам јасан преокрет самог концепта књижаре као места јавне употребе ума. Не поседујући више могућност да представља део јавности и део света, услед властите измештености ка маргини, она постаје одлика високог капитализма. У доба масовне културе и масовних медија, капитализма и либерализма, културна доба постају свима доступна. На тај начин се од публике која резонује и представља јавно мњење ствара публика као потрошач културних добара. Политичка јавност, која се развила из литерарне јавности, губи свој специфични карактер. Унутар таквог простора – тржног центра, у којем временски оквир више не постоји, осим као тачка стагнације, укида се могућност учествовања у свету. Изопштеност заједнице унутар извесних идеалних категорија времена и простора укида могућност критичке свести. На место тога ствара се равнодушност и помирење са тренутним поретком које је окарактерисано чистим бивањем и раскидом са традицијом.

Anobium domesticum, Барнсов јунак модерног доба, жели да нам поручи да се једино унутар шупљине којекаквог дрвета, у властитој усамљености, можемо спасити и преживети потоп. Међутим, да ли оно представља спасење или прикривени монолог и отуђеност која постаје одлика тоталитета?

 

Ауторка је студенткиња мастер студија српске књижевности и језика на Филозофском факултету у Новом Саду