Блог

Човек-машина

Нина Јекић, Нови Сад

Човек се ужасава над догађајем као што је масакр студената на тргу у Кини осамдесетих година. Оставља снажан утисак одломак из књиге Стенлија Милиграма, Поштовање ауторитета, у коме се наводи како је током рата у Вијетнаму шездесетих година, неколико америчких војника убило групу деце у једном селу. У култном филму Шиндлерова листа, управник логора издаје нaредбу да се побије неколико стотина Јевреја како би се ослободило место за нових неколико стотина оних који долазе. У сцени филма Читач, једна од шест оптужених жена одговара за убиство три стотине Јевреја током Другог светског рата. Не оправдање, али логично објашњење за поступке свих наведених личности лежи у појму механизам власти.

Тужилац оптуженој жени у филму Читач  поставља питање зашто није откључала врата иза којих је у штали било закључано три стотине Јевреја? Одговор жене гласи: "Не разумете, ја сам била одговорна за те људе". "Зашто сте пустили људе да изгоре? То је било наређење". Упорни тужилац наставља да погађа у савест оптужене, а њена реченица на коју он није имао даља питања, али ни одговора је: „А шта бисте ви урадили на моме месту?“. У Милиграмовој књизи, писац наводи, да је јединка која се налази у хијерархији власти спремна на најстрашније поступке, „јер сматра да јој је дужност послушати наређење“.[1] Он, такође, истиче, да се „моћнији друштвени механизми граде тако што се сваки подређени елемент постави као надређен у односу на елемент са првог нижег нивоа (...) Склад је обезбеђен ако сви чланови прихватају  статус који им је приписан“ (Милиграм 1990: 125).

Шта се дешава уколико јединка механизма власти не прихвати наређење? Једноставно, бива уклоњена и замењена другом јединком. Неко би рекао, постоје, сигурно, људи којима савест не би дозволила да пуцају на децу у селу, студенте на тргу, или да не отворе врата иза којих гори триста људи. Међутим, још једна одлика јединке постављене у суров механизам власти, јесте одсуство гриже савести у њеном делању. „Када организам делује сам за себе у игру улази савест. Но, када функционише у оквиру организационог модуса, директиве виших инстанци не оцењују се унутрашњим мерилима моралног просуђивања“. Када наведено објашњење узмемо у обзир, онда можемо разумети и одговоре оних који су имали прилике да буду одговорни за масовну смрт, а сваки је гласио: "Учинио сам то, јер је било наређено. Они извршавају наређења, одани су ауторитету који им је у механизму власти надређен, зато не осећају притисак савести. Поред тога, речено им је да све што чине, чине зарад вишег циља. Поступци наведених људи су поступци обезвлашћених, оних који „не живе него су живљени“.[2]

Оно што је много снажније и од људске савести и од хуманости – јесте механизам успостављен са само једним циљем- убити! Сваки човек постављен у хијерархију, повући ће обарач према мети коју онај који је надређен у односу на њега одреди. Зашто? Како не би био замењен другом кариком, како би „испунио заједнички циљ“, на крају крајева, како би преживео. Карика таквог механизма власти више није личност – човек постаје машина за убијање, лако заменљива. Оног трена када се механизам успостави, већ је касно. Деструкција је неминовна, а лек против дехуманизације још није пронађен.

 

Ауторка је студент прве године докторских студија на Филозофском факултету у Новом Саду

 

 

[1] Стенли Милиграм,  Послушност ауторитету, Нолит, Београд, 1990, стр. 11.
 

[2] Ото Бихаљи Мерин, „Разбијање канона вредности“, Предговор у роману: Процес.  Франц Кафка. Просвета, Београд.  1974, стр. 16.