Блог

Ниче и Кафка у једној пекари

Нина Јекић, Нови Сад

Тога дана, пре две и по године, као студент књижевности прве године мастер студија донела је одлуку – да може зарадити додатни новац, потребан за остварење својих тадашњих циљева. Једина врата која су се отворила књигољубивој, а без дана радног искуства девојци од двадесет и три године, јесу врата једне пекаре. Ако се питате како човек може бити задовољан дневницом од шест стотина динара и слободним даном на сваке две недеље, ево одговора? Тако што пре тога обиђе десет других пекара, кафића, бутика, у којима га не примају, јер нема радног искуства, при томе, код треће, четврте пекаре изгуби ентузијазам са којим је кренуо у потрагу за послом. У таквим условима шест стотина динара дневно представљају понуду која се не одбија. Не би требало заборавити споменути кифлу с јогуртом на дан и хлеб на које је сваки радник имао право. Ако би се изоставила та чињеница, газда пекаре учинио би се читаоцу као какав не-човек, који раднику ускраћује топли оброк.

У пекари милосрдног газде нову радницу књижевницу, обучавала је радница која је иза себе имала пет година рада у тој пекари. Милосрдни газда је био пажљив према својим дугогодишњим радницама, те је дневница петогодишње раднице била, у то време, чак шест стотина и четрдесет динара. Ако се има у виду да је поштена дугогодишња радница протеклих пет година, а са толиком платом, месечно успевала само да плати рачуне, онда је логично питање: Зашто није прешла да ради за двадесет и пет хиљада месечно код милосрднијег газде који јој је понудио посао? Додуше, код новог газде, наведена цифра од двадест пет хиљада стајала би на папиру месечних примања дотичне раднице, али та цифра не би никад завршила и у њеном џепу. Ипак, није то разлог зашто она није за тих пет година потражила други посао. Разлог је сасвим друге природе: газда те пекаре, један је од ретких код којих је радница могла бити пријављена и подизати кредит код банке. Она је газди пекаре сваког месеца од своје плате одвајала рату за кредит. На тај начин била је везана за свога газду, све док не отплати кредит који је подигла. Да закон такав однос није регулисао, неко би довео милосрдног газду у везу са каквим зеленашем.

Свака радница која би почела радити за газду пекаре, постепено би се сводила на функцију: дођи, почисти, испеци, продај, преброј новца, уради попис, све то за новац који помаже да се преживи од месеца до месеца. Шта у таквим условима рада представља мотив који покреће радницу функцију? Најпре, нагласимо, да у пекари милосрдног газде, незеленаша, након прве недеље обуке, сад већ обучена за печење теста и продају истог, књижевница, постаје умешна у обављању своје функције. С обзиром да је из клупе у којој је слушала о савременој прози, поезији, о есејистици двадестог века, ушла у пекару, за њу су уследели напорни дани. Шта је преостало књижевници, која је у шест стотина динара на дан (и топлом оброку), видела могућност да скупи материјално како би уложила у само делић духовног? Преостало јој је да смисли начин на који ће оно што воли применити на оно што не воли. Тако је књижевност применила на међуљудске односе који су владали у пекари, и шест стотина динара месечно добило је смисао. Пронађен је и одговор на питање – који мотив покреће дугогодишњу радницу везану за милосрдног газду – пронађена је књижевност у свакодневици, али и свакодневица у књижевности. Наиме, баш тих дана радница књижевница читала је Кафкин Процес, по трећи пут, али у сасвим другом контексту – не као студент у клупи, већ као радник једне пекаре.

Новој радници било би и данас тешко разумети петогодишњу радницу, која је умела бити наређивачки настројена, која се из дана у дан претварала у надређеног команданта над подређеном књижевницом – да у Процесу није пронашла одговор, односно, разумевање за дотичну. Тешко је разлучити: да ли је однос петогодишње раднице према новој девојци помогао књижевници да боље разуме Процес, или је Процес помогао да се боље разуме радница командант? Док је у паузама рада у пекари читала Процес, новој радници је, у новом контесту била разумљива лествица власти Кафкиног романа: невидљиви Суд који управља подређенима испод себе, надзорник, стражари, батинашева констатација упућена Јозефу К, да је он батинаш, те да је његова функција да батина. Људи функције постали су јој блиски, имала их је пред собом у пекари. Дугогодишња радница, као и остали припадници лествице били су сведени на своју функцију, везани у ланцу власти, а оно што покреће, што мотивише извршавање функције, јесте воља за моћ, јер: Шта је срећа? Осећање да моћ расте! Како би лествица могла функционисати, онај ко је надређен, испод себе, мора, имати подређеног на кога ће пројектовати своју моћ (петогодишња радница своју моћ је емитовала над новом радницом књижевницом).

Кафкином невидљивом Суду пандан је Газда пекаре, кога радници нису виђали, јер се готово увек оглашавао преко телефона и своју моћ пројектовао на команданту: петогодишњој радници. Затим, пандан Кафкином надзорнику и стражару, био је газдин син, послат да надзире рад у пекари. Кафкином батинашу одговарала је госпођа М, која би раднике који не обављају ефикасно своју функцију, кажњавала 'ударајући' батином по џепу, јер она је батинаш, дакле, батина. Где се на тој лествици власти налазила радница књижевница, којој су потпуно апсрудни односи у Процесу помогали да односи у пекари постану логични? Књижевница је у том тренутку била инфериорна у односу на петогодишњу радницу команданта, али није имала на кога да пројектује своју моћ. Никог испод себе у лествици није имала, све док једног дана пекара није своја врата отворила још једној радници, коју је обучавала књижевница, тада већ стручна у обављању своје функције. Лествица је добила нову карику. Књижевница је морала признати да ничеовска теорија о вољи за моћ, о моћи као покретачу човека сада има смисла, јер, ухватила је себе како је из дана у дан постајала све више наређивачки настројена према новој радници, почела је и сама да ужива у моћи коју има над новом радницом. Моћ,  била она ограничена искључиво на хијерархију власти једне пекаре, ипак је моћ: даје смисао, пружа осећај супериорности. Убрзо након што је схватила да би рад у пекари, њу, књижевницу, постепено, сводио на функцију, у страху је напустила пекару милосрдног газде и убрзо потом узела перо у руке.

Тако је књижевност помогла девојци да даље живот живи, а не функционише у истом, јер човек престаје да живи оног трена када почне да функционише. Од тада се кроз живот води тиме да побегне оног тренутка када је неко покуша свести искључиво на функцију, или на шест стотина динара по дану ( и хлеб, кифлу и јогурт).

 

Ауторка је студент прве године докторских студија на Филозофском факултету у Новом Саду