Блог

Толе и његова каста

Милојко Пантић, Београд

У дану када је фудбалска репрезентација Србије одлазила у Лисабон по још једну порцију илузије о пласману на Европско првенство, на насловној страни једног београдског таблоида осванула је највећа јавна увреда до сад упућена председнику Фудбалског савеза Томиславу Караџићу: "Толе – воле". Годинама већ, на фасадама у многим српским градовима стоје графитне поруке: "Толе, лопове" или "Толе, одлази". На трибинама многих стадиона одјекује као са покварене плоче: "Толе, лопове, Толе, лопове!" Све се то могло тумачити онако како је својевремено протумачио и сам Толе, са симпатијама метафорично изјавивши: "Песмица је тако певљива да бих могао и ја да је певам". Јер у Србији за свакога ко на некој позицији опстаје захваљујући пре свега вансеријским манипулативним способностима, народ има обичај да каже: "Ма пусти га, тај је намазан свим фарбама", или "Велики је то лопов". Написати међутим за некога да је во, то није само најнижи ниво на који новинарство може пасти а да у заштити новинарског кодекса не реагује Суд части Удружења новинара ако га уопште још има. То је најгора могућа повреда части, али не само појединца већ и читаве његове породице.

Томислава Караџића и његову часну и велику породицу познајем преко 40 година. Све те силне увреде посредно иду и на рачун браће, такође и две кћери и сина, као и на унучад и дивну супругу Ђину. Из тог угла гледано Толе је неодговоран, најпре према себи, а онда и према целој својој фамилији. Нема никакаве дилеме: биће проглашен главним кривцем за суноврат српског врхунског фудбала, а све што је добро урадио пашће у заборав. Неодговорност према себи и фамилији је међутим његова приватна ствар, али неодговорно понашање на јавној функцији од таквог друштвеног значаја, тиче се свих нас. Када он после пораза од Данске каже да не може председник да даје голове, а истовремено мења селекторе онако како га саветују сарадници из менаџерско-мафијашког миљеа, онда је то најбољи доказ да је на челу такозване фудбалске организације човек који о фудбалу зна мање од просечног посматрача са трибина. Његово фудбалско незнање, некомпетентност, неквалификованост, видљиви су у свакој одлуци, свакој изјави. Земља у којој је спорт најуспешнија област друштвеног живота, у којој све врви од спортских, па и фудбалских талената и њихових успеха, само у фудбалу не може да направи праву репрезентацију која ће ићи на свако светско и европско првенство. Не мора Толе да даје голове и да буде фудбалски стручњак да би водио организацију, али мора да зна да одабере сараднике који се разумеју у фудбал и као бизнис и као спорт.

Уместо тога он се окружио људима који, што би Андрић рекао, због своје ограничености, неограничено верују у своју памет, своју проницљивост и тачност сваког закључка и сваке своје одлуке. Они су заправо муљ нашег некада успешног фудбалског спорта, муљ који је избио на површину и руководи њиме. Та каста приучених, а привилегованих Караџићевих сарадника уништава српски фудбал, али и њега самог, а да он тога није ни свестан. Нажалост од Караџићеве свести далеко је и чињеница да је та цена превисока за функцију председника Савеза, па била она и без ограничења трајања мандата као код Јосипа Броза Тита.  Јер Толе ипак није Тиле.

ПС. Пораз у Лисабону би могао испасти и добар за српски фудбал ако би Томислав Караџић схватио да је то последња прилика да ОСТАВКОМ сачува макар промил преостале сопствене, породичне и части нашег фудбалског спорта. 

 

Аутор је спортски новинар из Београда