Блог

Црвена звезда-Барселона 73:77

Боби VS The World

Милош Јоцић, Нови Сад

Необично се ствари преокрећу; релативно смо скоро, па можда баш поводом првог Звездиног меча са Барселоном, говорили како су наши већ тада изгубили готово и теоријске шансе за пласман у четвртфинале Евролиге, а ево их сада како су демантовали све (па чак и математику бодова и међусобних скорова) са две одличне победе којима се пре месец дана нико није надао. У случају Макабија, нико се тој победи канда није надао ни у трећој четвртини те утакмице, а гледе Галатасараја, Радоњићева екипа једноставно је искористила оно што јој се те вечери нудило, бледу сенку некада врло доброг тима, сада оштећеног очајном финансијском ситуацијом и одласцима веома важних играча, пре свега Карлоса Ароја. То је, опште узев, једна од одличних особина Црвене звезде ове сезоне. Можда смо нападали Радоњића и црвено-беле бекове због киксева којих је постепено све више што се сезона ближи крају, али то је екипа која скоро без премца побеђује оне „унапред уцртане“ мечеве против на папиру слабијих екипа (уз заиста малобројне изузетке: попут Крке, можда и Жалгириса).

Звезда се, дакле, двема везаним победама вратила у игру, а другу утакмицу са Барселоном дочекала је у пуној борбеној готовости, у подједнако пуној Арени. После тријумфа за анале против владајућег првака Европе, после чега је уследило уништење Галатасараја усред Цариграда, мислило се да ће Црвена звезда уновчити овај налет новопронађеног надахнућа и на земљу оборити и Барселону, нарочито имајући у виду да каталонска екипа у ТОП16 није играла толико убедљиво колико би се њих очекивало. Само прошле недеље, на пример, победу на домаћем терену против Албе Салета Обрадовића Каталонци су ишчупали тек након продужетака. Алба је тада играла ону њихову тврду, насилну кошарку; прави противотров за Барселонину мекоћу и разиграност, што се и доказало у њиховом првом мечу који је Алба добила (80–70). Али, како је Звезда могла победити Барселону? Било је то питање од милион долара: са једне стране, Звезда је заиста била у одличном играчком расположењу, али са друге стране, њена „одличност“ подразумевала је игру која је у потпуности одговарала Барселониној поставци. Као што су говориле бројне анализе и спортске колумне још откако су црвено-бели били раскантани у Каталонији, Звезда против Барсе ни под којим условима није могла играти „своју“ кошарку, брзу игру кратких поседа, стабилних центара и претећих шутева са линије 6,75; са Барселоном се не можете наткошавати, јер у тој игри Блауграна увек добија.

Изненађујући вероватно многе, у првим тактовима утакмице у Арени обе екипе одлучиле су се за сигурнији приступ дужих напада и лаганог пуњења рекета, уз врло мало шутева са даљине. Тешко да би ико поверовао неком времепловцу који би, после завршене утакмице, дошао натраг да нам каже да ће прва четвртина у Београду синоћ бити завршена нападачки исподпросечним резултатом 15:15 – подсетимо се, у првој утакмици у Барселони, прва четвртина донела нам је праву шпанску кошарку јурења и шутања, са 50% више постигнутих поена у односу на синоћни меч у Београду (27:21). У том спором и за обе екипе чудном ритму изгледало је да се Звезда боље сналази као екипа. Много смо причали о ограниченој и предвидивој позиционој игри Црвене звезде где се све своди на додавања Марјановићу – али у оваквој ситуацији, када на другој страни имате екипу која, попут Барселоне, једва чека да крене јурњава по терену, и када треба играти nice and easy, план досадног спуштања Бобију уједно је и најбољи могући. Од Звездиних 15 поена у првој четвртини, Марјановић је постигао 8; од 32 Звездиних поена на полувремену, чак 14 постигао је њен први центар.

Таква игра донела је Звезди одређену врсту позиционе смирености, или боље рећи тактичког усмерења, и нимало није чудно што је таква мирноћа долазила баш од Бобана Марјановића. Од оних ударних играча црвено-белих са почетка сезоне – а ту смо рачунали Вилијамса, квотербека и тада одличног шутера, Блажича, одбрамбеног огњепламтича и хазардерског тркача, и на крају Марјановића – само је последњи остао једини који и у марту 2015. године има солидан, стабилан и редован допринос екипи. Марјановић је у правом смислу речи вођа екипе, како у одбрани (када имате 220цм, и када сте за ту висину још и задовољавајуће покретни, чак и ваша одбрана на човеку подсећа на зонску, тј. на одбрану која пре свега брани простор а не индивидуалне играче; кад се Марјановић размаше, читав рекет постаје његов феуд), а нарочито у нападу, пре свега због његове драстично побољшане игре далеко од коша. Од играча који се до малтене прошле године мучио са координацијом и стабилношћу у дриблингу и приликом ролинга, Марјановић је постао озбиљна претња чак и када прими лопту изван простора рекета. Прошло је јако дуго времена откад смо у Европи последњи пут гледали добру екипу у којој је несумњиви носилац игре један класичан big guy, како кажу Американци.

Марјановић је тако био одлично храњен лоптама, не само од Вилијамса већ и са стране, преко Калинића или Тејића/Митровића. Када би бацили погледа на Радоњићеву таблу за цртање, поставка вечерашње утакмице вероватно би личила на лепезу, чији су кракови (у виду спољних играча) били расути свуда по ободу 6,75, а чији је центар био Боби. И имала је Звезда то задовољство да је Марјановић синоћ био врунски инспирисан. Након што је свима доказао ко је и шта је у ТОП16 (броји ли ико више његове дабл-даблове и индексне збирове?), Марјановић као да је кренуо у личну кампању убеђивања Салета Ђорђевића, чија репрезентација ће на предстојећем Европском играти против врхунских модерних центара попут Валанчијунаса или Анта Томића – а управо је Боби (морамо признати ненадано!) синоћ урнисао хрватског репрезентативца који је због два брза фаула (од којих је један био фаул-кош) игру напустио већ после првих неколико напада, и који је до краја меча уписао тек скромних осам поена. Упечатљив је био и онај, нажалост неуспешан, Марјановићев покушај „центарског плејмејкерства“ a la Дивац, када је покушао спретно протурити лопту Тејићу при његовом протрчавању, али је лопта тада ипак отишла у аут.

Колико год тактика била предвидљива, Звезда је макар имала јасан план игре, јер је Боби синоћ против тако сјајних центара попут Лампеа, Томића, Доелмана итд. био фантастичан. Барселону је, са друге стране, у игри држао само индивидуални квалитет њених играча. Тај индивидуални квалитет Барси је синоћ пружио само ситну, веома ситну предност, нарочито када се подсетимо да су прошлу утакмицу Звезду добили са скоро +20. Док је Звезда изгледала сигурно – можда не убедљиво, имајући у виду мали број постигнутих кошева, али свакако сигурно – Барселони одмеренији ритам утакмице очигледно није годио, упркос томе што су свесно хтели да одиграју спорије: Марселињо Уертас, рецимо, као и остали плејмејкери (Наваро, Саторански) врло ретко је покушавао да развија контре и полуконтре, у корист смиреног уласка у позициони напад (изузимајући ту продоре Саторанског који се два пута стушитио на Звездин кош готово са половине терена). Можемо претпоставити да је тренер Ћави Пасквал овакву поставку игре наредио подучен пре свега лошим искуством Макабија који је скорашњу утакмицу у Арени отворио управо безглавим шутирањем са дистанце, што их је потом увело у вртлог развратног дивљања по терену које је тренер Гудис тек понекад успео обуздавати, а које је Звезда итекако знала да користи пред својим навијачима.

Таква смиренија игра није оно што Барселона обично игра, и то се синоћ итекако осетило. Момци из Каталоније изгледали су нелагодно у својој кожи, и несигурни у своју игру – срећом по њих, то што су били несигурни у тактику не значи да нису веровали свом шутерском зглобу, због чега су и остајали у мечу упркос тупости њихове позиционе игре. План о лаганом уигравању и тражењу лакших решења преко рекета био је жестоко осујећен када је Анте Томић већ после неколико минута морао да изађе из игре, остављајући свој тим обезглављеним што се тиче паметних решења у позиционом нападу. Напади Барселониних бекова много су улазили у „црвено“ време на семафору, али без икакве поенте. Шпанска екипа често није успевала да изгради добру позицију за шут ни након 22 или 23 секунде, завршавајући своје дуге и компликоване линије додавања безвезним шутирањима са једне ноге, преко руке, из пада итд. Четири или пет пута на утакмици Барселони је истекао напад а да притом њени играчи нису ни покушали избацити шут у последњој секунди; као да су се заиграли, изгубљени у сопственој, очигледно артифицијелној намери игре дугог поседа, ненавикнути на толико дуго тапкање лопте.

Марјановићева сигурност под кошем и индивидуална сналажљивост Барсиних бекова (који, ако нешто знају, то је да погоде из горепоменутих шутева преко руке, са једне ноге...) држали су утакмицу у егалу. У једном тренутку међутим, а било је то почетком друге четвртине, прву тројку за Барселону погодио је Боштјан Нахбар, а потом је за три поена неколико пута погодио и Бред Олесон. Када се тиме игра мало раширила, спољни играчи шпанске екипе имали су простора за нападање улаза, а Лампе и Томас да вребају под кошем, нарочито у офанзивном скоку. Другим речима, Барселона се у једном тренутку разиграла – а такво разигравања јесте и циљ оног климавијег, али са шутерске стране сигурнијег почетка меча, где су се поени углавном вијали оптерећењем рекета. На другој страни терена, пак, Звезда није проналазила своје „разигравање“. Колико год Боби синоћ био сјајан (23п, 11ск), он нити је могао Барселону добити сам, нити је могао играти 40 минута. Упечатљиво је како су играчи Барселоне пажљиво вијали периоде игре када је Марјановића на паркету мењао Цирбес. Ти периоди у игри су нагло доносили много опуштенију игру Барселоне у нападу, што се пре свега огледало у офанзивном скоку. Барселона је у првом полувремену, у којем је постигла за њих можда скромних 37 поена, имала чак седам офанзивних скокова који су потом били претворени у директне поене. Четрнаест поена који су дошли из другог поседа, упркос првобитним промашајима – идентично Марјановићом учинку за Звезду! Утисак је уопште да је Барселона синоћ на ону муњевиту, енергичну екипу из прве утакмице у Каталонији подсећала тек при офанзивним скоковима (17:10 у односу на Звезду); иако је Барса одиграла за њих нападачки испувану утакмицу, ваздушна премоћ била је други фактор, уз онај поменути индивидуални таленат, који им је омогућио да ипак одржавају своју предност, или да се лако бране од Звездиних налета.

Трећи фактор који је Барси олакшао пут до победе, а Звезди убрзао пут у пораз, била је она стара мука: стегнути бекови, њихова неубедљива представа, килава поставка кретњи у простору без Марјановића. Сетимо се: победа против Макабија била је сјајна, али оних 35 поена у последњој четвртини тешко да су дошли из неке тактичко-просторне надмоћи Звезди, већ пре свега из личне инспирација играча попут Џенкинса или Вилијамса која им је дозвољавала да звекну  тројку у другој секунди напада и да је, бога му његовог, погоде. Барселонина синоћна одбрана на Звездиним бековима била је врло добра: чак се и Блажич у нападу мучио са времешним Наваром који га је повремено чувао, и који је остајао уз њега чак и када је Словенац пролазио кроз узастопне блокаде. На пику, Барселона је играла дугим искакањима (која су се понекад граничила са пунокрвним преузимањем), што осликава дозу што тактичке дисциплине што индивидуалне снаге: иако су физички и те како способни Барселонини бекови могли преузимати све Звездине играче, тако нешто свакако би довело до куршлуса и брзоплетости, што Пасквал никако није желео да му се деси у Београду.

Али чини се да пристојна Барселонина одбрана није толико урнисала Звездину нападачку концепцију колико сам Звездин недостатак офанзивне концепције. Ако бисмо Црвену звезду замислили као глумачки ансамбл, а Радоњића као редитеља, Марјановић би био онај глумац који једини добија ваљана упутства о сценској кретњи – био би, другим речима, једини коме ће редитељ долазити у паузама, поштујући његов уметнички интегритет али истовремено му објашњавајући детаље сценарија. И заиста, Марјановићева добра игра ове сезоне спој је како побољшања његове технике, тако и безмерног поверења који екипа има у њега као јединог сигурног ослонца нападачке игре. Сви остали играчи, односно „глумци“ у овој аналогији, као да играју у каквој авангардној представи слободне импровизације: иду, чини се, где хоће, раде шта хоће, а редитељев једини посао, како изгледа, је да их изведе на сцену и да се нада да ће све проћи ОК. Нажалост, колико год играчи попут Калинића или Блажича били фајтери у оном племенитом, спортском смислу, озбиљна кошарка се не може играти само „на инспирацију“, нити се може очекивати да ће у свакој утакмици доћи оно потпаљивање „вилинским горивом“ као против Макабија. Кошарка је и даље кошарка, а не баскет, па се тако чак и у „циркуској“ НБА морају пратити одређени сценски покрети у нападу, биле то Поповићеве европски дотеране кретње или Џексонова triple offence, један од најбољих примера нападачке кретње која је златна средина између тактичке уоквирености и играчке слободе. Али то је већ опште место ове екипе: већ две године, када Звезда губи, губи на исти начин, услед недотераности и непостојећег система у нападу.

Шанса за победу над Барселоном је постојала, као што се и види по коначном резултату. Анте Томић није имао своје вече, Наваро је прву тројку дао тек негде пред крај меча, а Уертас је у подједнакој мери помагао својој екипи колико ју је збуњивао лошим одабирима проигравања. Принуђена да игра за себе неприродну кошарку, Барселона као да је трчала у патикама погрешне величине, тетурајући се и правећи понекад фаталне раскораке (попут оног периода у трећој четвртини када им је стао шут, и када су за пет минута постигли свега четири поена), а Звезда их је неколико пута имала у шаци. Међутим, онај последњи фаул Калинића, ненормалан фаул над Наваром, једним од најбољих извођача слободних бацања, на самом почетку безазленог напада Барселоне, док је Шпанац био здраво далеко од коша, говори пуно о Звезди – тиму жељних и гладних момака, одличних кошаркаша, али неусмерених, без такткичког менторства, без доброг диригента који би им усадио преко потребну дозу кошаркашке интелигениције. Марјановић не може играти сам против свих, а не може ни сваки дан бити четврта четвртина против Макабија.

 

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду