Блог

Био једном један град

Невена Варница, Нови Сад

Сигурно сте пратили како су, протеклих недеља, две књиге усталасале  нашу свакодневицу. Мислим, нашу и њихову, тј. нашу и нашу, овај,  њихову и њихову, или беше њихову и нашу? Роман Покоравање француског романсијераМишела Уелбека[1], како читамо, запалио је свет, а Историја дубровачке књижевности[2] београдске професорке Злате Бојовић узнемирила је Хрватски сабор. Овом приликом, пишем поводом историје књижевности којом се и сама бавим. Али, првенствено, пишем о ружним речима, које пречесто прерастају у ружна дела.

Хрватски премијер требало је да се изјасни поводом ових  "империјалистичких тежњи", па је одговорио да, парафразирам, неће говорити о свакојаким безвезаријама коју је објавио некакав полуписмени провокатор (sic!). Уважени хрватски професор, врсан стручњак из ове области, писање историје дубровачке књижевности видео је као "иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије", а њену ауторку, између осталог, назвао је "шибицарком". Наравно, па то се ваљда подразумева, свако ко се бави историјом неке књижевности има одређене и врло очигледне претензије на територију на којој је стварана та књижевност. Боже свашта, није ли ико био у недоумици поводом тога, па то је бар јасно?! Шалу на страну (онај читалац који је схватио иронију, има позитивну оцену, онај  који није, нека клечи на кукурузу), свако ко се, иоле озбиљно, бави литературом и познаје историју народа на јужнословенским просторима, зна да је Стари Дубровник – Дубровачка република историјска категорија, да је имала свој почетак, успон, врхунац, пад и крај (укинута је 1808. године), зна да су најстaрији ренесансни стихови записани 1421. године – ћирилицом их је забележио царински службеник Џоно Калићевић на једној страни Царинског статута, и зна да су се потом низали стихови аутора Шишка Менчетића, Џора Држића, Мавра Ветрановића, Марина Држића, Динка Рањине, Динка Златарића, Стијепа Ђурђевића, Паскоја Примовића, Џива Гундулића, Игњата Ђурђевића и других.

Дубровачка књижевност, дакле, бујала је током петнаестог, шеснаестог и седамнаестог века, а везе са усменом – народном и италијанском књижевношћу неоспорне су. Када данас, 2015. године, дакле већ добрано у 21. веку, погледам коментаре читалаца испод новинских текстова који се баве овом темом, закључујем да се, углавном, своде на призивање авети деведесетих, потом  на закључке да Дубровник данас није исти као онај пре 1990. године; да онај Дубровник из Титовог доба нема везе са Дубровником из 1939. године, да Дубровник с почетка 20. века ни налик није на Дубровник 19. столећа и томе слично. Нико још није  "стигао" ни до наполеоновске 1808. године, а камоли до Дубровника из времена барока, или још даље – до века ренесансе. Готово да нема коментара који се тичу књижевности која је настајала у златно доба Дубровачке републике. Али зато сви тврде да је све то њихово, са свих страна чују се узвици: "Наше је"! Хм, значи за нас је моје наше, а и за њих је њихово моје наше? Моје је мени моје и то је  нама наше, а њима је њихово када кажу моје исто наше или њихово наше. Могу до бесвести да се поигравам речима, јер игре речима често доведе до игара смислом, а игре смислом до игара бесмислом. За то време Дубровник стоји, опасан зидинама, гледајући у море с једне, и море туриста (углавном у летње доба) са друге стране, баснословно је скуп; стоји онако како је стајао 1550. на пример, или 1622. године. Стоји столећима сведочећи о променама епоха, али и о непроменљивости људске природе. Тај данашњи стари Дубровник саграђен на темељима још старијег Дубровника који је разорен у земљотресу 1667. године. Мислим, и та историја, толико тога може да релативизује.

Питање за оцену више: шта је, на пример, данас остало од Марина Држића (који се, btw, потписивао Marino Darsa Raguseo – Марин Држић Дубровчанин)? Неколико аутографа, писама, песама и драма. Од родне куће, остало је неколико камених делића темеља и старе зграде која је разрушена, а који се данас могу видети у његовом дому, у једној просторији, под стаклом[3]. Најважније од Држића је махом остало, остале су Речи, о којима данас, нажалост, као да мало ко размишља: "Туј не има моје и твоје, ма је све опћено свијех и свак је господар од свега. А људи који те стране уживају, људи су блази, људи су тихи, људи мудри, људи разумни. Нарав како их је уресила памети тако их је и љепотом уљудила: сви опћено узраса су учињена, њих не смета ненавидос (завист, прим. Н. В.) ни лакомос влада, њих очи управ гледају, а срце им се не машкарава (маскира, прим. Н. В.), срце носе прид очима да свак види њих добро мисли, и за другијем мојијем бесјеђењем не доморит вам, људи су који се зову људи назбиљ (прави, прим. Н. В.)"[4]. Одговор зашто је то како вероватно лежи у чињеници да скоро свако себе сагледава као човека назбиљ, па зашто би се онда уопште враћао мудром Држићу и бавио питањима људи нахвао?

Следећа питања, за још вишу оцену гласе: колико смо пута, као деца, чули да нешто није лепо? И да ли данас своју децу учимо томе? "Немој, јер то није лепо" није нешто што се папагајски понавља, без смисла. Кад нешто није лепо рећи, то се ни не говори, кад нешто није лепо учинити, то се ни не чини. И када си мали, и када порастеш. Једноставно је. Или би барем требало да буде. Зашто се онда говоре ружне речи и раде ружне ствари? Нарочито није лепо нечији напор, нечији рад оценити – ниподаштавајући га – на пример, као шибицарски. Покрени други програм, образложи, аргументуј, реци, напиши са чиме се не слажеш и  како сагледаваш одређену појаву, али не би требало  да вређаш. Шта год да стоји из тога –  политички поени, напредовање у каријери, одобравање већине – једноставно није вредно. И још једном – није лепо! Парадоксално, говорећи о другоме, заправо говоримо о себи. Ружним речима упућеним другоме нијансирамо свој селфи. Или као што каже један млади зен филозоф са Подбаре[5]: "Ко препозна, има у себи."

Сваки пут када гледам црно-беле фотографије од пре скоро стотину година на којима је приказан Страдун или панорама Старог града, надам се да ћу на некој од њих угледати, онако како велики комедијант Случај може да удеси, великог Господина Павла Поповића, оснивача београдске школе рагузеологије, омиљеног међу  студентима, познаницима и Дубровчанима (који су га звали Паја Франчезе), а онда  покушам да замислим како он,  своје колеге Милана Решетара, Петра Колендића или Жана Дера, назива погрдним именима. Не иде. Једноставно се таква слика мути јер нема "шибицарења" и "окупаторства" међу правим госпарима. ²[...] они су целога живота остали господа, у правом смислу те речи, која у ствари значи отменост понашања, чврстину карактера, владање над собом у свему, а код нас се скоро редовно меша са појмом богаташа. (Велики је број простака богаташа и господске сиротиње).²[6] Овако је Јелена Скерлић Ћоровић описала браћу Богдана и Павла Поповића у својим мемоарима, које је крајем прошле године за штампу приредила колегиница Зорица Хаџић насловивши је  Живот међу људима. Ова значајну књигу, зналачки приређена, доноси вредна сведочанства о Јовану Скерлићу, Јовану Дучићу, Слободану Јовановићу, Урошу Предићу, Исидори Секулић, Браниславу Петронијевићу, Милану Ракићу, Аници Савић Ребац и другим сувременицима, и заиста је од свег срца препоручујем.

Још један велики Научник и Човек, Светозар Ћоровић, управо поводом дубровачке књижевности рекао је: "Истина је да би од XV [до] XVIII стољећа наша књижевност била готово без икакве важности да намамо Дубровчане".[7]

Питање за скоро највишу оцену гласи: јесу ли дубровачка књижевност и култрура део заједничке културне баштине свих народа са ових простора? Сасвим сигурно  јесу. Не могу се оспорити културне, економске и политичке везе које је Дубровник током векова успостављао са државама и заједницама на  целокупном јужнословенском простору. Из такве заједничке баштине, баштинили су сви, понекад више једни, а некада други, али вишевековни међусобни утицаји не могу се порећи. Нека је друга прича што у данашње време постоји   тенденција да се било какво заједништво оспори, негира и потре,  кад год се може и што се јаче може. Те да се, зато, и присвоји све што се може. Ко препозна, има у себи, сећате се? Пре неколико година, на пример, Никола Тесла уврштен је у један лексикон највећих Хрвата. – Али како тамо, кад је он, знате, био Србин, из српске породице, отац му је био православни свештеник? – Па, знате, он је рођен на територији данашње Републике Хрватске, па пошто је и то био један од критеријума, уврстили смо га. – Аха, тако. Дакле, Јосип Јелачић би могао у неки имагинарни лексикон знаменитих Срба? Бан Јелачић, покој му души, рођен је у Петроварадину; а је ли Петроварадин данас у Србији? Јесте! – Е, али то је друго – већ брује гласови!!!

Долазимо до главног питања, скоро, па за највишу оцену – Зашто је некада нешто овакво, а већ следећи пут  то нешто је  друго и онакво; док је за неке  прво заправо друго, а друго је треће? (Сигурно се сви сећате детињства и  деце за коју су, током игре, увек важила другачија правила, за њих је увек  важило нешто посебно.) Бан Јелачић рођен је у Хабзбуршкој монархији, Никола Тесла у Аустријском царству, Никола Наљешковић у Дубровачкој републици, а професорка Злата Бојовић књижевност којој је посветила читав свој научни век одувек атрибуира као дубровачку. Знате ли ко је Антун Сасин, који је у свом спеву Разбоји од Турака из 1594. године први поменуо спаљивање моштију Светог Саве, или Џиво Бунић? Поводом овога,  питање за највишу оцену: шта мислите, за колико значајних књижевника из Старог Дубровника су чули у данашњој Србији и  Хрватској, и  колико су дела старих дубровачких писаца прочитали?  (Овде изузимам бивше и садашње студенте књижевности).  Ценим да је просек петоро. Рецимо Марин Држић, Џиво Гундулић, Руђер Бошковић, Џоре Држић, Шишко Менчетић.  Пријатељи, и они из Србије и они из Босне и они из Хрватске, уверавају ме да претерујем, да су двојица максимум. Знате да верујем да је у знању моћ, а бојим се да смо на овом терену на танком леду. И  најискреније страхујем да нам се седмоглава аждаја Незнања цери у лице –  и нама и њима, и њима и нама, и свима заједно – и  верујем да је Руждијев јунак Могор био у праву: "Можда је то проклетство људске врсте. Не да смо толико различити једни од других, већ да смо толико слични."[8] Био једном један град, била једном једна књижевност...

Размишљам, на крају, шта би ми рекао професор Бора? – "Нема нама спаса, Невена". Тако је, најчешће, завршавао своје приче. А шта бих сама рекла себи? – "Седи, један, Варнице, док коначно не научиш да су људи кварљива роба".

 

 

[1]Мišel Uelbek, Pokoravanje, Booka, Beograd, 2015.

[2]Злата Бојовић, Историја дубровачке књижевности, Српска књижевна задруга, 2014.

[3]Прилажем фотографију коју сам снимила у Дому Марина Држића у Дубровнику, у августу 2012. године.

[4]Марин Држић, Дундо Мароје : комедија у 5 чинова, редакција и коментари др Драгољуб Павловић, Рад, Београд, 1980, 33.

[5]Подбара је део Новог Сада.

[6]Јелена Скерлић Ћоровић, Живот међу људима : мемоарски записи, приредила Зорица Хаџић, Академска књига, Нови Сад, 2014, 111.

[7]Боривоје Маринковић, Скривени свет Владимира Ћоровића : ка успостављању целовитости његовог научног, књижевног и едиционог корпуса (између истраживања и реконструкције), СПКД Просвјета, Билећа – Гацко, 2006, 190–191.

[8]Salman Ruždi, Čarobnica iz Firence, prevela Jasmina Đorđević, Alnari, Beograd, 2009, 143.