Блог

Друштво когнитивне дисонанце

Борислав Вукојевић, Бањалука

Друштво когнитивне дисонанце је саткано од безброј свјетова: неке особе живе у просперитетној Босни и Херцеговини, неки су већ у Европској унији, неки живе у сиромашној држави, неки вјерују у политичке партије, неки их се гаде. Овдје не говоримо о научној теорији о паралелним свјетовима, већ о процесу когнитивне дисонанце која је у стању креирати свијет за сваког човјека. Како је могуће да у Босни и Херцеговини постоји толико свјетова, а да је при томе сваки довољно „стваран“? Сасвим случајно сам узео примјер БиХ, слободно можете узети било коју државу или заједницу као предмет ваше пажње. Све што требате урадити је разумјети процес когнитивне дисонанце и примијенити је на себе и свијет који вас окружује. Овдје нећемо износити комплетну теорију из психологије, већ само неке основне поставке како би показали да живимо у друштву когнитивне дисонанце.

Најједноставније речено, когнитивна дисонанца се заснива на претпоставци да је људима важна „психологичност“ ставова и вјеровања. То значи да у случају спознаје два или више контрадикторних ставова, човјек настоји умањити психолошки несклад тако што: умањи значај комплетног проблема, рационализује своју позицију или промијени став у потпуно нови. Теорија је настала педесетих година прошлог вијека, када је Леон Фестингер обавио експеримент којим је доказао постојање наведених психолошких механизама. Укратко, експеримент се заснивао на монотоном задатку слагања фигурица – студентима је након тога речено да ће добити одређену количину новца да наредном субјекту „лажу“ како је задатак занимљив. Једној групи студената је за тај задатак понуђено двадесет долара, док је друга група добила један долар за исти задатак. Група која је добила само један долар је искусила когнитивну дисонанцу, па је већина студената из те групе себе убиједила да је задатак био заиста занимљив. Тачније, нису могли истрпити ментални напор тога да су за само један долар слагали некога – па у циљу да задрже позитивну слику о себи, рационализују своју позицију. Друга група није имала такве рационализације, јер је двадесет долара довољна награда да се оправда „лаж“.

Примјер за први начин одржавања „психологичности“ је умањивање комплетног проблема помоћу уопштених изговора. На примјер, често се сјетим изговора којег добијем од страствених пушача. Када их питам како могу пушити цигарете упркос томе што је медицина доказала како је оно штетно по здравље, већина ће рећи: „Једном се живи“ или „Од нечега се мора умријети“. То је класичан примјер умањивања значаја: са једне стране се налази став о томе како пушење цигарете доноси неки облик ужитка, а са друге стране је једнако важан став о штетности по здравље. Пошто је у овој ситуацији зависности тешко промијенити став у потпуно нови, најлакше је створити склад умањивањем значаја. Како би одржали психолошки склад, пушачи углавном избјегавају суочавање са чињеницама које се често налазе у медијима, поготово на интернету.

Рационализација позиције је најчешћи начин разоткривања овог психолошког феномена. На примјер, у маркетингу постоји нешто што се назива „очајавањем купца“ – психолошки ефекат који већина људи осјети када потроши велику суму новца на неки производ. На примјер, када узмемо кредит за нови аутомобил, након обављене куповине ћемо неријетко тражити доказе како смо исправно поступили, а избјегаваћемо људе и медије који могу понудити супротне аргументе. На тај начин чувамо наш психолошки склад, а уколико се деси да ипак добијемо контрадикторну информацију, најчешће користимо рационализацију типа „то је ипак мој новац и купио сам оно што је најбоље за мене“. У тим тренуцима ми заиста креирамо „свој свијет“ у којем је наш поступак најбољи, само да би избјегли психолошки несклад.

Вратимо се на мало шире друштвене процесе. Што се тиче мог окружења и државе у којој живим, убијеђен сам да различите индивидуе свакодневно креирају нове свјетове. Недавно сам сједио са пријатељем на клупи, гдје смо разговарали о политичким односима и запосленима „преко штеле“. Пријатељ је сјајно запазио сљедеће: „Зашто већина особа које су добиле посао преко странке, па раде у државном сектору – стално причају како власти ипак нису толико лоше и како живот код нас није тако лош?“ Одговор се налази у когнитивној дисонанци: особе које својим очима виде да се у нашој земљи шири корупција, непотизам, да је држава сиромашна – себе убиједе да је другачије, јер искусе психолошки несклад. Процес тече отприлике овако: Особа А је свјесна да је економска и политичка ситуација тешка – Особа А је дио тог система – Особа А рационализује позицију тако што себе „убиједи“ у супротно. На тај начин добијамо „паралелне“ свјетове, па је сада јасно како свакодневно свједочимо ситуацији да сви живимо у истој земљи, али имамо различите погледе на „исту“ стварност.

Како те различите стварности опстају истовремено? Живимо у времену када се већина информација добија из медија: новине, интернет, телевизија. Комерцијализација је довела до пролиферације различитих канала и издања, тако да свако може пратити само онај медиј који је психологичан са његовим ставовима. На тај начин креирамо свој свијет који је у складу са нашим ставовима, навикама, вјеровањима и вриједностима. Они који су гледали Матрикс, плава пилула означава крај когнитивне дисонанце.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса