Блог

Црвена звезда 86 – 69 Алба

Поново ради Звезда

МИЛОШ ЈОЦИЋ, НОВИ САД

Можда је воз за ТОП8 отишао још са Барселоном (највероватније ипак није), али Звезди је победа синоћ жарко требала. Не због административних разлога сакупљања бодова, већ због разбуђивања приметног мртвила у које је екипа полако западала, најпре што се тиче еврокошарке. Чудно је било гледати Звезду последњих месец дана. Прво се изгубило од Реала, рекло би се очекивано; потом у Израелу од Макабија, рекло би се такође очекивано, ма колико тим Гаја Гудиса  на папиру деловао слабије у односу на прошлу сезону; а онда се подједнако очекивано изгубило и од Барселоне. Нису бринули порази сами по себи, већ тамновита градација коју су носили за собом – сваки наредни пораз бивао је уреднији, резигниранији, једноличнији; по први пут од почетка сезоне, Звезда је почела да губи рутински. Са друге стране, локомотива изгледа није стајала у Јадранској лиги, па су упркос слабијој форми црвено-бели  ишчачкали тесне и бесне победе на тешким гостовањима у Љубљани и нарочито Подгорици, чији је домаћин после дуго времена поново постао једна солидна европска екипа (иако то тренутно ретко потврђују у Еврокупу). Црвена звезда, иако није морала толико запињати у домаћој лиги, иако је могла себи допустити један одмерен пораз ради здравог обарања форме, као да је морала побеђивати управо да због дизања расположења екипе, екипе толико зависне од ванредно добре међусобне хемије и „дељеног“ осећаја самоуверености; погледајмо, уосталом, радовање после Калинићеве одбојке у финишу меча са Будућношћу. Тим је чекао да се таква врста експлозивног елана пренесе и на Евролигу!

А које је боље место за поновни почетак од Пионира, против Албе нашег Саше Обрадовића, наоко једног од слабијих противника у групи? Хладан зној из Мораче и стрма степеништа Пионира (паралела: Роки Балбоа се из раскоши враћа у своју стару вежбаоницу) били су, како се видело, управо оно што је Звезди требало да се ресетује. После дуго времена смо у Евролиги гледали ону насилну Звезду која је ТОП16 и изборила; Алба је, од првих неколико напада па до последњег звиждука (није било чак ни оног традиционалног опуштања Звезде у последњој четвритини!), била не само побеђена од стране вештијег протиника, већ и растурена, изгледајући притом као случајно скупљена група младића која није имала нити воље нити снаге да се одупре синоћ много надмоћнијем непријатељу.

Они који би да умање Звездину победу вероватно би нешто рекли на рачун јачине противника. Алба, истина, није врхунска екипа, али је врло добра. Прошле недеље смо у једној фусноти спомињали Сашу Обрадовића, када смо причали о његовим данима играчке славе и стамених квадрицепса (његову репрезентативну реинкарнацију, у смислу дефанзивно окренутих плејмејкера, гледамо можда у лику Стефана Марковића), који данас веома занимљиву тренерску каријеру. За разлику од већине наших млађих тренера који занат почињу у домаћој лиги, а потом одлазе у неке кошаркашки комплементарније земље (примери од Џикића до Марине Маљковић; надамо се, узгред буди речено, тоталној авангарди и њеном преузимању неке мушке екипе), Обрадовић је почео у Немачкој, а после неколико година авантурисања по истоку (Кијев, Туров, Доњецк) у Немачку се пре две године и вратио; у кошаркашку, дакле, земљу која све више напредује, и из године у годину је све богатија, али и даље се труди да изроди сопствену школу и сопствени стил игре који ће некако надоградити ону апстрактну максиму о немачком менталитету који се „никада не предаје“. Са Албом, Обрадовић демонстрира модеран приступ игри. У питању је форсирање ниже, покретљивије поставе прилагођене брзим нападима и транзицији (највиши центри немачке екипе, Мартин Сајферт и Леон Радошевић, високи су 2.08, колико и Звездино крило Тејић), али са тренерском визијом јасно окренутом одбрани. Подсетимо се, Барселона је у првом колу у Берлину била сведена само на 70 поена! Такав систем кошарке, ипак, чини се да и даље има много фалинки. Модерна игра која покушава заобићи „класичну“ петицу као да је и даље резервисана за екипе које су довољно богате да приуште релативно високе и изузетно покретне играче (попут Томића из Барселоне. Жељко Обрадовић, рецимо, у Фенербахчеу такође нема класичну петицу али зато има, што се тиче висинске надмоћи, Веселог и Бјелицу, обојицу виших од Албиних центара, а потом и Ердена и Жорића као потпору; са друге стране, Дуда Ивковић је у Ефесу првом приликом уграбио Ненада Крстића, који упркос годинама представља центра који подједнако добро игра унутар и изван рекета). Услед тога, Алба се чини необичном за једну немачку машину. Некад ради, некада трокира; некада се победи Барселона, а некада се тешко изгуби од екипе која до тада није имала ниједну победу у ТОП16. Чак и током појединих утакмица у Евролиги Алба је показивала варљивост: ону много пута спомињану утакмицу са Барселоном добили су после јурења 14 поена минуса, да би у једном тренутку водили са чак +17, а пораз који су преживели од Жалгириса, иако на папиру релативно убедљив (75:62), дошао је после 40 минута напете игре стизања и престизања резултата.

Као таква, Алба се чинила добрим противником. Против екипе са таквим приступом кошарци Звезда је могла да игра своју игру, полажући наде да ће њен напад бити бољи од њихове одбране. Било је то, рекли бисмо, олакшање за Радоњића који и даље има проблема да измисли, после две године, нешто ново у игри Звезде, радије се концентришући – када већ има на располагању и буџет и играче – на усавршавање нападачке и на око примамљиве Звездине игре. А утакмица је отворена баш како треба, нападачки јако и са свих страна. Пре годину дана, у ово време, нижи центри Албе би вероватно лепо затворили Вилијамсове асистенције ка Марјановићу; тада је Боби био нападачки тек нешто бољи од Славка Вранеша. Другим речима, иако велик и релативно снажан, био је одвећ нестабилан, и несигуран у дриблингу, углавном немоћан да сам себи створи простор за кош. Међутим – а  вреди ово понављати више пута – у последњих неколико месеци Марјановић је напредовао више него за неколико претходних година; како се испоставило, њему је заиста требала једна-две сезоне у стабилној екипи, са стабилним местом у њој, као и редовно играње јаког такмичења попут Евролиге. Некада давно, дакле, Марјановић се бранио лако, терањем од коша чиме се спречавало да одмах прикуца лопту у кош без дриблинга и пивота, али данас Боби кажњава сваку макар промилски неопрезну игру у одбрани. Упркос томе што (за сада) и даље није у могућности да се надиграва са заиста најмоћнијим центрима Европе (Скорцијанитис, Бурусис, Томић), и да сходно својој грађи не може бити део транзиције (што су уједно и два главна разлога зашто га Ђорђевић прошле године није уврстио ни на шири списак репрезентације), за све класе противника ниже од врхунске Боби је смрт одозго и нерешива загонетка. Ојачао, много сигурнији у ролингу, за центра те висине фантастично меке руке, Марјановић је од симпатичног дугајлије постао кошмар кога не можете блокирати (220+цм висине), не смете фаулирати (сигуран са бацања), а у случају удвајања у углу унапред се смеју Блажич и Калинић. Шта онда радити?

На другој страни, после дуго времена опет су лепо изгледали Маркус Вилијамс и Чарлс Џенкинс, али не бисмо ту лепоту повезали искључиво са индивидуалном игром. У Џенкинсовим продорима, рецимо, и даље има оног мучног постизања поена, и за екипу би генерално било много корисније да, у Звездиној конкуренцији слалом-дриблера (поменути Калинић и Блажич; Јовић, понекад Дангубић), макар Џенкинс као искусан плеј америчке школе има лакоћу постизања поена. Вилијамс, иако се полако буди, и даље има променљив шут – не мислимо овде   на  проценат успешности, већ радије на његову селекцију, јер Вилијамс и даље има сувише лаке прсте на обарачу. Како су, уз ове замерке, Џенкинс и Вилијамс синоћ ипак имали одличне улоге? Узрок генерално лошије игре Албе синоћ, као и голем разлог ренесансе Звездиних твораца игре, лежи и у катастрофалној игри Албиних плејмејкера; у прошлој анализи, рекли смо да Вилијамс има огромних проблема са сваким макар солидним европским плејом, а синоћ је, ето, играо против двојице који су пружили једну од најгорих европартија које смо гледали у Београду. Алекс Ренфро, са седам изгубљених лопти (које су, пошто су углавном биле губљене у преносу, као резултат имале десетак глатко примљених поена у контрама!), и Џонатан Табу, који је промашио шта је шутнуо, који је неколико пута такође изгубио лопту што у преносу што у нападу (нпр. чепајући линију), и који је утакмицу завршио са страшним индексом од -5, били су један од главних разлога Албине катастрофалне игре у Пиониру. Био је то најгори могући развој догађаја за плејмејкера, онда када се растројство у сопственој игри прелива на читав тим; организационо веома захтевна игра Албе се, што се тиче напада, у потпуности урушила већ у првих неколико минута утакмице, и никада није била обновљена. За 40 минута игре немачки тим је, мислим, имао само једну чисту контру, почетком треће четвртине, када је Ренфро у ретком нападу корисне луцидности упутио брз пас слободном крилном ценрту Џемалу МекЛину, који је иначе био и најефикаснији играч Албе са 14 поена. Чињеница да је у директном дуелу надиграо нашег Луку Митровића и не боли толико имајући у виду да је до свих својих поена (изузимајући поменуту контру) дошао из ужасно тешких шутева, импровизованих бунарења и изнуђених фејд-авејева којима је покушавао побећи од Звездиног скупљања у рекету. Нападачки, Алба је била екипа сасвим буквално „изгубљена од простору“: када је Звезда онемогућила њихову транзицију муњевитим удвајањем плејмекера (одмах по преласку на другу половину), једино што је несретним Ренфроу и Табуу остало беше да бесциљно круже лоптом, извлаче своје полу-центре на пикове и високе постове, чиме се иовако флуидна екипа што се тиче позиција у нападу свела на брауновско кретање где су бекови некако завршавали под кошем, окружени тројицом наших играча, а где су центри покушавали да макар нешто убаце шутем са полудистанце.

Несумњиво је синоћ у Алби постојало осетно растројство, које није у целости било последица одличне Звездине партије. Можда је то повремени цех који плаћа екипа састављена готово искључиво од Американаца који су принуђени да играју њима можда страним европским стилом? Изгледало је да немачкој екипи једноставно није вече, попут оног Фенербахчеовог хорора који је екипа Ж. Обрадовића доживела у Атини од ПАО-а пре неколико месеци. Упркос одбојкашким грљењима Албиних играча после сваког прекида игре, чинило се да у тој екипи, синоћ макар, нема никаквог „тактичког“ јединства и да су играчи на терену потпуно одсечени од било чега што је Обрадовић нацртао на клупи. Рецимо, после три или четири тајм-аута које је звао Албин тренер, његови играчи су лопту губили већ у наредном нападу, после само неколико секунди поседа! Чак и ако игноришемо синоћни лош напад Немаца, остаје запажање да је баш њихова сувише блага одбрана помогла Звезди да саму себе разигра у толикој мери. Албини играчи били су брзи, то стоји, и успешно су њихови бекови пробијали блокаде у Звездиним пик-ен-роловима, али није ту било туче, није било чврсте игре, није било бећарског табања које би унело оклевање у Звездин продор или нервозу у њене шутере. Подсетимо се, Звезда се у првој четвртини и првом полувремену разигравала и тројкама датим преко руке, и успешно завршеним продорима у гомилу, а затим и олако скинутим лоптама у нападу које нико од Албиних играча није градио – што су све знаци одбране која можда није спора, али је ван трунке сумње слаба у контакту, без снаге и крвности. Вероватно због такве Звездине разшутаности Саша Обрадовић није ни покушао да постави зонску одбрану коју је понекад практиковао у претходним мечевима ТОП16. Додуше, знајући да Радоњићева Звезда скоро увек има проблема са зоном, као и да је Обрадовић зону, рецимо, поставио на гостовању Жалгирису (још једној виталној, шутерски расположеној екипи која је играла на домаћем терену), питање Обрадовићевог неиграња зоне ипак остаје мала мистерија.

Стадосмо беше код Вилијамса и Џенкинса. Њихова индивидуална игра, дакле, можда није за дивљење per se обзиром да су за противнике имали играче који, да ли од лоше форме, лоше вечери, или бучног Пионира нису могли да се саставе, али радују они веома продуктивни минути које су делили на терену, када су изгледали веома занимљиво као тандем, а не као међусобне измене као што је до сада био случај. Радоњић можда није толико добар тактичар и можда не зна да обрне тешку утакмицу, али познаје момке у душу, и приметио је да не ваља када је Џенкинс у игру улази само као принудна замена ради одмарања „првог плеја“; тиме се Чарлс само убија у појам, а Маркусу се улива непотребни вишак самопоуздања који често прелази у дивљање. Када су заједно на терену, као што смо видели, један може да се сконцентрише на додавање и вребање шута из дриблинга (ако се одбрана сувише повуче на брањење додавања, Вилијамс остаје 1-на-1 са својим човеком, у ком случају воли да припали из оног корака уназад), а други може, као брза двојка, да оперише на продорима. Ово је, заправо, разлог зашто ова победа Звезде толико весели: за разлику од оних флегматичних пораза где се чинило да су се сви (осим Марјановића) утапали у исте нијансе сивог, синоћ се добра игра Звездиних плејмејкера, а потом и главног центра, златасто преливала на остатак тима. Неописиво радује – иако би било паметно да за сада не делимо ловорике – ефикасна и храбра (врло важни епитети!) игра Немање Дангубића (9 поена), који благодарећи хибридном грађом бека и крила можда изгледа кракато, нарочито у ситуацијама када се захтева брзина (шут, кратак продор), али својим cojones и експлозивношћу сигнализира да може бити много кориснији у ротацији. Калинић и Лазић допринели су, сада можемо рећи рутински својим погоцима ван линије 6.75; остаје међутим, што се бекова тиче, и даље нерешена ствар Блажичевог враћања у живот, јер је утисак да он и даље није у потпуности тамо где би требало да буде. На крају, још једна слабија игра Луке Митровића може благо забрињавати, мада је у овом тренутку видљиво да ће момак често бити колетарална штета Радоњићеве класичне поставке игре (осовина плеј-бек-центар, са крилима који углавном служе као подршка из другог плана, у шта се Митровић додуше лепо уклапа). Такав приступ стратегији можда објашњава чињеницу да Звезда и даље не жели да уложи новац у довођење неке европски вредне четворке – чему ако ће им скупо појачање служити само као бекап решење у нападу и одрађивање посла у одбрани?

Било је синоћ јако лепо гледати (ако сте наравно српски навијач; Entschuldigung, Берлинци!) нашу екипу како не само да побеђује у ТОП16, него притом чини да противник на терену изгледа сасвим глупаво и недорасло. А поновићемо: Алба је можда имала лоше вече, и можда није крем де ла крем европске кошарке, али је сасвим добра, упечатљива екипа која је, што је најважније, у Београд дошла са одличним скором у Европи и као првопласирана  у домаћем првенству. Због тога ова победа добија на важности, јер за разлику од Лаборала, Валенсије или „првог“ Галатасараја, који су у Београд долазили као екипе осетно слабије форме (а у случају шпанских екипа и фрапантне неуиграности), Звезда је синоћ победила екипу која је, пре тог вечерњег термина у Пиониру, била на врхунцу снаге – што ово чини врло вероватно најбољом Звездионом утакмицом у Европи ове сезоне. Но, без овација! Радоњић је вероватно тим речима смиривао екипу у свлачионици. Јер јануар је тек, и много још има да се у сезони игра. Победа јесте фантастична и ревитализујућа, али сада предстоји тежи, и за навијаче слађи део: потврђивање доброг ритма константним низом добрих партија. Још мало па долази фебруар, а са њим и домаћи куп, први Дан Д у сезони!