Блог

Да ли морамо да гледамо рекламе?

Драгана Лабанац, Зрењанин

Реклама која чини саставни део модерне културе неопходна је као постулат успешног тржишта. Међутим, да ли је она постала неопходна и нама као дневна доза нектара за живот какав се захтава да водимо? Ако је функција религија да држе сваку овчицу послушно у крду пољуљана више него икад, нешто је морало преузети такав задатак. И како су се раније водили ратови, а не тихи ратови као данас, могуће да је, еквивалентно томе, религија преобликована у рекламу - тиху религију.

Ако бисмо покушали да схватимо шта се заиста рекламира, морали бисмо признати себи базичну неупућеност и некомпетентност. Тешко да можемо судити о томе да ли, рецимо, одређени детерџент А заиста боље пере судове од детерџента Б или шта је то што детерџент чини ефикаснијим од другог, јер најчешће ни не разумемо шта га уопште чини ефикасним. Реклама нам не пружа неопходне информације да бисмо могли просуђивати о овоме. Просечан човек је сувише удаљен од саме производње. Неретко и када јој је близак као, на пример, радник у одређеној фабрици хране, није боље упућен јер измедју радника и хране стоји технологија која својим машинама пресеца видик. Међутим, оно што нам се нуди као разлика јесте паковање. На основу дизајна успостављају се одређене разлике између заправо истих или веома сличних производа. Такође, готово увек нам се нуди производ који је по нечем “савршенији” од стандарда. Оно што купца може да приволи да конзумира одређени бренд јесте управо та више савршеност у односу на друге. Мада та савршеност у општој трци за савршенијим често прелази меру своје функције и дотиче границу сувишног, па тако купац неће штедети новац да купи нови пакет са бесплатним минутима, у којима има хиљаду више минута и још свачег нечег хиљаду више, иако зна да те минуте вероватно неће искористити.

Сталном куповином и заменом старих производа новим постиже се одређена динамика и привидна креативност. Она очигледно мањка у модерним друштвима, али путем потрошачке креативности изгледи да се неки квалитет заиста постигне су мали. Долазећи до проблема времена, питање је да ли желимо себи да купимо још времена за овај облик потрошачке страсти или желимо да поништимо време неопходно за одређено искуство? Искуство у коришћењу производа неопходно је да бисмо могли са поуздањем пресудити о валидности истог. Или смо у потрази за савршенијим, малим боговима у виду модерне технологије, комфора и луксуза којима ћемо моћи да се захвалимо свако вече пре спавања? Да ли је суделовање у стварању производа креативност која нам недостаје, а која се надомешћује сталном куповином ‘’бољег’’? Као потрошачи да ли такви почињемо бивати у свим пољима живота, па постајемо потрошачи пријатеља, политичара, времена? Као потрошачи времена да ли себи ускраћујемо искуство – време које се памти.

Од скора су се на јутубу појавиле рекламе, које нисмо обавезни целе да одгледамо, али смо обавезни да одгледамо прве три секудне рекламе. За те три секунде најчешће не успевамо ни видети шта се заправо рекламира, али успевамо перципирати кратак фрагмент рекламе. Тај фрагмет рекламе једнак је савременом потрошачком односу према времену. Једнака му је и сама реклама, будући да и у њој гледамо исечак из живота. Реклама као исечак из живота на два начина коресподира са оним о чему сам писала: пружа нам визију ‘’савршенијег” живота, а са друге стране ускраћује нам искуство онога што видимо. Ми не знамо ко су срећни људи са реклама, одакле им новац за луксуз који се често приказује, разлог за егзалтирану срећу, шта је окупило људе са рекламе, а још мање знамо о суштини производа, о ономе што би била основа без надоградње. Да ли су те три секунде неопходне производу који се жели наметнути или су можда од тога неопходније нама - пружајући нам тиху утеху да нисмо једини чији је живот фрагментаран, лишен искуства, сведен на моменте без контекста и прошлости - јер такав је живот очигледно свима и свуда око нас, такав живот се треба водити!Као што се прича у реклами не види у целини, тако се све чешће и у животима савремених људи прича изузима.

Изостанак приче осећа у свим сферама људског живота - од пословног, породичног, све до економског, као и политичког стања друштва. Породични живот често остаје без континуитета једне приче што сигнализирају све чешћи разводи бракова, будући да тренуци среће и задовољства постају циљ по себи, а не садржајни елементи целовите животне приче. У политици нам се на сличан начин ускраћује искуство- сведоци смо све чешће ситуације да политичар нема као упориште за своје идеје континуитет приче на које се може позвати, док се попут различитих брендова истог производа наши политичари разликују по именима, личним или странке којој припадају. У оваквим околностима не можемо очекивати да ће нам ико животну причу “дати”, нити да је можемо купити на неком тржишту, већ се за њу сами морамо борити као за највеће мерило истине.

 

Ауторка је студенткиња на Филозофском факултету у Новом Саду