Блог

Партизан-Хапоел 64:83

Тим-билдинг, или поетика цимерства

Милош Јоцић, Нови Сад

Пре неколико недеља, када смо испраћали још једну Партизанову утакмицу изгубљену на једну лопту, рекли смо како ће једини спас тој екипи доћи споља. Центри Милутинов и Гагић, који тада још нису играли ону псеудобековску игру асистенција са високог поста и брзог постављања у контранападу, били су изузетно слабашни (да не дужимо више ту причу). Капитен Тепић, сада de facto и de jure вођа екипе, играо је са још мањим самопоуздањем него када је као перспективни јуниор у КК Војводини шансу тек на чашицу добијао код тренера који га није превише симпатисао (а беше тај тренер Велимир Гашић, садашњи помоћник Дулету Вујошевићу). Бекови су, уопштено, били изгубљени између неконзистентног шута, огромне несигурности у пас игри, ужасног дриблинга и још горих спринтева у позиционом нападу. Изгледало је, дакле, да је за такву екипу Партизана једини спас долазак нових играча који ће драстично раширити могућности у нападу, и који ће пружити преко потребну покривеност у одбрани и пре свега брзину у одбрамбеном ставу. Набројали смо у том смислу, поименце Милана Мачвана, Драгана Милосављевића и Сашу Павловића, назвавши их Арагорнима који ће, ето, можда дићи парноваљчани Гондор из своје домостројитељске апатије. Они су се, коначно, на истом месту окупили тек у децембру, коледарском месецу духова (добрих и злих), али за собом нису донели васкрсавање оног „старог“ Партизана већ, напротив и нажалост, оживљавање оног нешто млађег, октобарског из 2014.

На почетку одмах треба рећи: повратници у екипу, толико жељени и од стране публике и самог тренера Вујошевића, Милосављевић и Павловић, одиграли су синоћ ужасно. Милосављевићеве две изгубљене лопте при преносу, поврх многих олако промашених шутева, додатно су зацементирале лоше расположење у екипи током треће четвртине, будући да су експресно биле претворене у две нарочито убојите контре. Павловић, са друге стране, одиграо је онако како и очекујете да ће одиграти играч који је последњу утакмицу одиграо пре пола године. Због тога их, наравно, не треба ни најмање кривити. Милосављевићу ће требати неколико утакмица да се реши оне психолошке блокаде коју често (боље речено: увек) имају играчи који се враћају из повреде предњих укрштених лигамената, која вас ван терена шаље на бар три годишња квартала, а по повратку вас дочекује притајеном, но паралишућом опрезношћу која вас чини за милисекунду споријим, за милиметар опрезнијим. Павловић пак, иако је то играч са Искуством, ипак је имао само нешто више од 24 часа да се поново упозна са новом-старом екипом. У крајњем следу ствари, у случају утакмице са Хапоелом ипак би било боље да је на терену био један читав Мурић (тренутно повређен) него двојица још увек половних Милосављевића и Павловића, али нека све остане на овој констатацији; јер, пораз није дошао од њих.

Дошао је, међутим, у оном моменту када је Хапоел, уз свесрдну помоћ Партизанове безвоље у трчању, постављању, блокирању и шутању, синоћну утакмицу у Пиониру претворио у ону одиграну у Јерусалиму – када је, на пример, слободно дозволио Партизану сасвим неопасна (онда када стане шут споља) кружења око коша, без скоро икаквог свог уплитања. Не знамо да ли је тренер Дени Франко изучавалац бонапартологије, али је Наполоеонов савет „Не ометај противника док греши“ лепо пренео својим играчима на терену; а ови су га лепо спровели и у дело, шаљући Партизанове играче на слободна бацања свега осам пута на целој утакмици (!), често излазећи из бонуса тек у буквално последњим минутима четвртине. Са друге стране, у нападачком смислу, Хапоел је утакмицу почео плашљиво у оноликој мери колико је Партизан кренуо неспретно. Упркос погођеној тројци Мачвана на почетку утакмице, готово у првом нападу, и упркос чињеници да гости из Израела за првих четири минута нису успевали да ураде ништа више од неспретног шутирања из поља без неког нарочитог реда, црно-бели нису успевали да утакмицу већ на самом почетку преломе предношћу која је сасвим лако, у тим тренуцима, могла бити двоцифрена да је постојало макар мало сређености у нападу нашег тима. Уместо тога, Хапоел је први период утакмице чак и успео добити, постижући петнаест поена у оних преосталих шест минута, наспрам Партизанових тек једанаест, не рачунајући ону Мачванову тројку (14:15).

Тек у трећој четвртини, план Хапоела постао је јасан. Она плашљива шутирања са полудистанце у првим периодима утакмице била су, заправо, само опипавања Партизановог живог зида пред сопственим рекетом; прави план Израелаца био је злокобно идентичан њиховом плану у Јерусалиму, када је Партизаново шутерско вече разбијано честим, заправо константним спуштањем лопте право у средину рекета, било продорима, било пасовима на физички изузетно (у односу на Гагића и Милутинова) доминантне центре. Хапоел је ту огромну доминацију у противничком рекету акцентирао нарочито захваљујући раном уласку у проблеме са фауловима Милутинова, и упркос повременој блокади и солидној игри у скоку Гагића. (Можда би ова утакмица, да није било оног изненадног отказивања сарадње са младим центром Ђоком Шалићем, била за промил другачија – да је постојао, дакле, и трећи центар који би макар повремено одмењивао Гагића и Милутинова у оном непрестаном, изнурујућем клинчу који су водили са херкулијанским Хапоеловим странцима и Американцима.) Лак посао Хапоелу у таложењу разлике на семафору додатно је олакшавао и Партизанов беспомоћни, ограничени, мучни напад, који ни у овој утакмици није успевао да се наметне у оном брзом транзиционом издању. Мачван је, ето, имао дивно вече, Михајло Андрић (18 поена, 5/8 тројке) га је пратио, док су остали утонули у паркет, обавијени оном сјени самодеструктивне меланхолије, немоћни да екипи помогну да пређе цифру од макар 30 датих поена за друго полувреме – а дали су их, чини се једва, 27.

Неколико пута сам спомињао Партизанову немоћ да направи било какво дубинско или неко друго освајање простора при свом позиционом нападу. Узрок је, мислим, болан недостатак синергије међу играчима. Прошле недеље, у причи о Звездиној победи над Нептунасом, спомињали смо како је Маркусу Вилијамсу било потребно извесно време да „осети“ Бобана Марјановића – али када је то учинио, створен је тандем из снова: брзопотезни асистент који воли дубинска додавања и горостас који те лопте хвата и у кош спроводи у року од пола секунде. Такве комуникације, оне прећутне, таквог знања како твој играч додаје, из ког угла више воли да шутне, где више воли да му се дода, на коју страну блока радије излази – у Партизану као да нема. А управо је то оно што је Партизан, не тако давно, чинило страхом и трепетом. Никада то није била екипа направљена искључиво од суперстарова. Тај тим окупљао је часне ветеране, перспективне клинце, посвећене раднике, и тек једног или двојицу добро скаутираних странаца који су били способни и да индивидуално направе разлику у односу на противника. Таква екипа је побеђивала јер је била попут предивне машине у којој се знао сваки шраф, свачији простор, свачије задужење, а потом и преференције. Причало се тада често о ономе што се некада звало „заједнички састанци“, а данас „тимбилдинг“; о окупљањима и честим разговорима између играча, а потом и између екипе и тренера; причало се, анегдотично, и о Вујошевићевој поетици „цимерисања“, односно навици да се распоред играча по хотелским собама мења приликом сваког гостовања како би свако од оне дванаесторице један другог познавао у душу. Саме утакмице никада нису добијане нарочито маестралним тактичким поставкама Дулета Вујошевића, већ врло једноставном, приземном, стога и необично лепом (онима који воле таке ствари) кошарком која се сводила на добро скаутирање противника, и још боље познавање сопствене екипе. И, наравно, стављања Вранеша као доњег играча у зони 2-3.

Тог телепатског, романтичног, а заправо итекако наученог разумевања саиграча данас у Партизану нема. Три играча окруже центра Хапоела – Џонса или Менса-Бонсу, свеједно је сада – окруже га, и уместо да у том положају и остану, подигнутих руку, претварајући супарника у полуострво окружено непријатељским морем, Андрић га удара по руци, на чуђење оне двојице својих центара, и даје му фаул; фаул, дакле, за утројеног играча који свакако није знао где ће са лоптом. Мачван неће добро додати Гагићу у контри (сувише ниско), Гагић ће лопту намењену Андрићу послати кроз његове руке у аут (сувише јако), Маринковић неће ухватити лопту коју му је упутио Тепић (сувише брзо или сувише споро), и тако даље. Када имате тако интерно растројену екипу, та растројеност се шири на читаву игру. Та екипа, онда, не може да повеже добру одбрану са добрим нападом, а добар напад не може да повеже са још једним, па још једним добрим нападом. На своју тројку, Партизан одмах прима враћену тројку. На своју лаку контру, прима фаул-кош већ у следећем нападу. После два лепа напада, у трећем ће се неко саплести о ногу. А када ствари баш крену по злу, када противник оде на, рецимо, +10, сваки се играч, као у оном Бескрајном октобру, депресивно повлачи у себе, облачи у лишће, а напад се распадне на неуредну суму ненадахнутих, форсираних шутева преко играча. Мало се шта у таквој ситуацији може замерити плејмејкерима, „тренерима“ на терену. Тепић, рецимо, и даље има тренутке опасне неконцентрације, али изузимајући његове индивидуалне грешке, тешко да га можемо кривити за ону погубљену меланхолију која завлада већ од другог додавања у нападачкој кретњи.

Испадање из Еврокупа, које је овим поразом оверено, није грехота. Еврокуп је, рекосмо, а то смо заиста и мислили, другоразредно европско такмичење – међутим, ту лежи трагедија, у чињеници да је Партизан испао у раној фази таквог такмичења. У наставку сезоне, играчи попут Мачвана, Милосављевића, Павловића, па и Тепића, ће играти све боље. То није упитно, ни најмање; бивши и потенцијални репрезентативци, заједно са човеком који је пензију зарадио у НБА, беспоговорно ће напредовати у форми како одмиче сезона. Међутим, велико је питање да ли ће часни подмладак – Андрић, Гагић, Маринковић, Милутинов, Дало – заиграти не можда индивидуано боље, него пре свега екипно. Можда је разлог Партизанових лоших партија, већ другу сезону заредом, недостатак тог ветеранско-вождовског присуства на терену, недостатак оне капитенске ауре (какву је одашиљао Пера Божић) која није толико играчки, колико „морални“ компас екипе. Милосављевић је био таква врста капитена, док се није повредио; Тепић, иако један од најстаријих у овој екипи, никада није био вођа око кога се окупљају вољни. Можда су се овом приликом Арагорни заиста вратили, али за пун опоравак биће потребно много инспиративних говора пред Црном капијом.

 

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду