Блог

Лаборал Кућа-Црвена Звезда 66:86

Збогом, Креспи или Прва Звездина краљица

Милош Јоцић, Нови Сад

У другој недељи новембра 2014. године, и Црвена звезда и Партизан играли су своје прве бити-или-не-бити утакмице у сезони. Црвена звезда је своју сезону почела не само резултатски, већ и играчки убедљиво: Радоњићева екипа изнова је демонстрирала нападачки веома привлачну игру пуну закуцавања, тројки и лепих асистенција, проистеклу из гранитне тимске одбране – што је захтеван стил игре који је, како изгледа, фантастично легао „овој“ Звезди која је, за разлику од прошлогодишње, побеђивала ем чешће ем лепше. Но, улазак у ТОП16 никада није лак. Након колико-толико разумних пораза од Нептунаса и Олимпијакоса (једне екипе која је Звезду надшутирала, и друге која ју је стрпала у џеп), утакмица са Лаборал Кућом била је нека врста минијатурног финала. Пораз, уз неповољан резултат Нептунаса и Валенсије на другом крају континента, у хладном приморском градићу у Литванији, Звезди би посао учинио пакленим. Победа би их, са друге стране (уз повољан резултат у оном литванском градићу) већ једном ногом ставила у сањану другу фазу Евролиге. Лаборал је, дакле, у жаргону видео игара, био Звездина прва краљица у сезони.

За разлику од Партизана и његовог мини-финала, Звезда је за ривала имала тим који је утакмицу такође доживљавао као могућу прекретницу сезоне. Лаборал Кућа као да је у том тренутку била наличје Црвене звезде: екипа, дакле, која ван сумње има одличне појединце (француски репрезентативац Томас Ертел, придошли Саша Вујачић, стијена од човека Колтон Ајверсон; Грузијац Шенгеила, екс-Партизановац Давис Бертанс итд), али која игра далеко испод очекивања и соптвених могућности. Екипа из Виторије имала је тада лош скор од 3-4 у Ендеса лиги, и тек „солидан“ однос од две победе и два пораза у Евролиги, често губећи, у овом првом делу сезоне, како ван свог терена тако и од објективно слабијих фењераша и еврокупаша попут Гран Канарије. Обе екипе су, стога, у овај меч ушле опрезно, можда и сувише опрезно, а потом и неконцентрисано. Маркус Вилијамс, рецимо, грешио је доста у нападу, што се од таквог плеја понекад и може очекивати. Са друге стране, шпанска екипа играла је подједнако утрнуло и то пред, за Баскијце можда нетипичном, публиком чија се позоришна апатија, како је изгледало, увукла у играче оба тима. За тако експлозивне екипе попут Звезде и Лаборала – потенцијално експлозивне – чекао се тренутак када ће се обе екипе разиграти. Звезда је, као што знамо, експлодирала у трећој четвртини (25:16), наложена после полувремена, увидевши сопствене и пропусте противника, намерена да исте што пре искористи и претвори у осетнију предност. Лаборал, пак, никада није експлодирао.

У прво полувреме Црвена звезда је ушла споро и на прстима, али се полако ослобађала грча. Ратне метафоре никада нису лепе, али су често пригодне: Звезда је постојано напредовала уз ту плажу у Виторији, а онда је све решила у једном дугом, по противника насилном јуришу. Лаборал Кућа, као што је речено, на терену је имала сјајне играче. У теорији, Ертел је одличан организатор игре, који приде има и кошаркашки ауторитет, будући да сваки напад шпанске екипе без грешке почиње од његовог мирног тапкања на капици. Ајверсон, центар солидно покретљив и још солидније кошаркашки „паметан“, један је од ретких у Европи који Бобану Марјановићу може парирати по физикалијама, односно висини. Када стану један до другог, Боби је „тек“ за главу виши од 213цм високог Ајверсона, а проблеми Звездиног центра против таквог играча виђени су на овој утакмици неколико пута у виду његових фаулова у нападу и бизарних пируетских пивота у празно. Вујачић, играч са добрим НБА искуством, шутер је који у теорији може, када му је дан (а великим шутерима је „често дан“) запалити мрежице било којој екипи. Пуно теорије, нимало праксе. Лаборал је, у дуелу са Звездом, био екипа која је у одбрани била осетно и зачуђујуће спорија (не толико слабија већ управо спорија, споре поставке и троме ротације: њихов кас никада није успевао стићи Звездин галоп), а чији се напад сводио на бескрајна бургијања, тупа боцкања Звездине одбране која никада нису давала ефекат. Ертел се тако, иако ауторитативан, показао као слаб газда који није успевао размрсити умршене жице у луткарској представи званој „Лаборал Кућа“, а који је својим индивидуалним покушајим продорима био још слабији. Вујачић је, осим првог погођеног шута на утакмици, промашивао сваки отворени шут којим га је екипа залуд покушавала нахранити, а чавао у лијесу његове игре дошао је у виду стандардно ватреног Јаке Блажича који му је, као на баскету, у једном нападу изнудио два фаул-коша (од којих је један био поништен). Гледе Ајверсона, човек је, помало комично у општој слици ствари, у једном тренутку симболички и рекао Ма ј**ите се сви и после једне намерне грешке на средини меча промптно направио и техничку, искључујућу, одлазећи у тунел, Iverson exeunt, не поздрављајући се ни са режисером ни са публиком, сам подижући завесу једном руком.

Звезда, заправо, није одиграла изразито бољу утакмицу од оних у којима је већ демонстрирала силу – против Галтасараја и Валенсије – али је овога пута за противника имала екипу која, за разлику од наведене две, ни у једном тренутку није успела направити макар часни comeback који би разлику свео на разумнију меру. Радује, међутим, што је Радоњић хтео да ова победа буде разноврсна, па су тако Звездини поени и заслуге били лепо распоређени између неколицине играча који су досада били у сенци: Калинића, Митровића (који је, као што смо и желели од њега, коначно одиграо једну фантастичну утакмицу у континуитету) и Лазића (једини виталан у Звездином тромом отварању утакмице). Нарочито, међутим, радује петнаест поена другог центра Мајка Цирбеса; иако је играо против екипе која је центарски, као и у било ком другом смислу, била тотално разбијена, било би лепо када би немачком центру ова утакмица улила дозу сигурности која му, чини се, највише и фали. Често су се, рецимо, и овде виделе његове грешке у пријему, позиционирању (три секунде у рекету) и повременим чистим промашајима. Звезда је, дакле, одиграла исто, само мало раширеније. Овај пораз, и то овако велик, на душу иде само тренеру Лаборала Марку Креспију, који је после ове утакмице сасвим очекивано добио моментални отказ. У четрдесет минута меча, Лаборал нити у једном елементу игре није био ни приближно конкурентан Звезди, док је наша екипа полако освајала пратећи смер кошаркашке азбуке: од слова А (скок у одбрани), до слова Ш (скок у нападу). Ово поређење није само згодно, већ и тачно. Звездина ваздушна надмоћ била је оно поље где се највише видела разлика између екипе вољне да разбије, па често и из другог, трећег узастопног напада, и екипе која је само кокошарски трчкарала – на крају, Звездиних 45 скокова наспрам Лаборалових 26 говоре боље од сваког прегледа утакмице.

Прву велику утакмицу ове сезоне Звезда је добила – а како Звезда иначе побеђује ове године? – у великом стилу. Противник, стамен евролигашки ривал, не само да је побеђен, него је и разбијен у свим сегментима игре, на његовом терену, а све је крунисано узимањем (заслуженим, оправданим) скалпа тренеру Марку Креспију. Можда то може још и позитивније утицати по ову екипу, нарочито по пословично укрућеног Радоњића који, ето, сада може да се разгоропади, оде у кафану, поцепа кошуљу и окачи Креспијеву главу у дневној соби. Црвена звезда је овом победом готово осигурала место у ТОП16, мада, што је психолошки најтеже, исто треба и оверити у другом делу такмичења пуном гостовања и тек ретким играњем у Арени. Прва краљица – побеђена.

 

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом саду