Блог

Космполитизација и уважавање другог

БОРИСЛАВ ВУКОЈЕВИЋ, БАЊА ЛУКА

Живим у времену константних промјена. Живим у времену константног ризика. Живим у времену у којем су замагљене границе између националног и космополитског. Прихватио сам то здраво за готово, иако сам био свјестан да немам чак ни одговарајуће појмове да означим одређене процесе. Због тога огромну захвалност дугујем Улриху Беку, који ми је помогао да боље разумијем друштво у којем живим.

Ми живимо у времену друштва ризика, које се значајно разликује од индустријског друштва. Одмах истичем да ми лично смета када се синтагма „risk society” преводи као „ризично друштво“. На први поглед се ради о синонимима, али на свом онтолошком нивоу свако друштво је ризично, али није увијек друштво ризика. У свом правом значењу, друштво ризика се базира на значају „лошег“, односно подразумијева дистрибуцију „лошег“ унутар једне државе, али и шире (еколошки проблеми, економска криза, незапосленост, ратови). Из овога Бек извлачи свој централни појам о којем је говорио на недавном предавању у Сарајеву: космополитизација.

Космполитизација није исто што и космополитизам или глобализација. Глобализација подразумијева процес који се дешава „одозго према доле“, тако што се свијет повезује на економском, културном и технолошком нивоу. Посматрајући у овом смислу, космполитизација наступа оног тренутка када појединац, гдје год се налазио, престане размишљати у категоријама „или“ и пређе на категорију „и“. Бек хоће рећи да су од настанка глобализације људи размишљали о другом, али у смислу пријетње губитку националног у корист неког „другог“. Најбоља илустрација се налази у примјеру смањивања јаза између богатих и сиромашних: унутар једне националне државе то се поставља као проблем, али се ријетко када размишља о смањивању јаза на глобалном нивоу. Космополитизација подразумијева стављање себе у перспективу другог, уважавање другог у његовој различитости, а не размишљање о другом као пријетњи.

Како сам ја космополитизован? Најбаналнији примјери су храна или љубав. Дакле, када размишљам о овом процесу, за разлику од глобализације, крећем од себе као појединца, гледам како повезаност свијета утиче на моју микро средину. Као што каже Бек, „друго“ ми је доступно на „тањиру“ и буквално могу јести храну из других земаља и континената уколико то желим. Исто тако, љубав је космополитизована јер не постоје реалне препреке за тзв. „глобалну фамилију“ – религија, боја коже и националност нису проблем. Дакле, најједноставније речено, космополитизација значи „ја И други“, а не „ја ИЛИ други“.

Космполитизација није увијек позитивна, иако Бек тврди да је појам вриједносно неутралан. Тачно је да медицина представља главни доказ космополитизације: једном припаднику „Кју Клукс Клана“ може бити пресађен бубрег црнца; једном бијелцу богаташу може бити пресађена јетра неког сиромашног човјека из Африке. То је вјероватно доказ да је космополитизација тек у почетку, јер би крајњи циљ процеса требао бити тај да једна особа нема потребу продавати свој бубрег како би преживјела. За мене ће то представљати право дјеловање у смислу „И“, а не само размишљање и уважавање другог.

Професор Улрих Бек сматра да космополитизација првенствено утиче на микро средину, као што је породица, посао, школа и слично. Када се подигне на виши ниво, на примјер на ниво међународних односа, важе исти принципи: разумијевање како „други“ гледају на „нас“, али не из перспективе могуће користи. Да је овај процес још у кризи говори ситуација коју Бек назива „игра моћи на мета нивоу“: правила игре нису јединствена. Међутим, шта је доказ коспомолитизације на међународном нивоу? На посљедњим изборима за Европски парламент забиљежен је значајан број анти-европских странака. На први поглед изгледа парадоксално: зашто би странке које се противе Европској унији уопште имале мотив да учествују у ономе против чега се боре? Бек каже да је то управо због уважавања „другог“: анти-европски оријентисане странке су схватиле да морају прво прихватити Европску унију као такву, уважити легалне и легитимне процедуре, па је тек онда мијењати изнутра. Да ли ће у томе успјети, у овом тренутку је неважно, али стоји као доказ космополитизације.

Лекција за свакодневни живот која се може научити од Улриха Бека: у друштву ризика, било оно на глобалном или микро нивоу, потребно је истински сарађивати. Не треба да ме занима шта ја ИЛИ неко други може да добије, већ шта ја И други можемо заједно. У средишту космополитизације је истинска моћ емпатије, па због тога препоручујем да се она не практикује само у поређењу са глобалним свијетом, већ и са најближим окружењем.

Уосталом, ја не могу бити пун емпатије према некоме из Сингапура, ако не могу бити према просјаку из улице којом стално пролазим. Највећи ризик у мојој средини је недостатак дисциплине и одговорности. Космполитизација без ове двије особине је губљење времена.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса.