Блог

Салих Голуб

Александар Врањеш, Бањалука

Како да се протумачи наслов типа "Шешељ се враћа кући" у појединим медијима, него као намјерна асоцијација на један филм од прије седамдесетак година. Наравно, наши медији задригли у аутоцензури и извјештени да се прилагођавају свим могућим лидерима, програмима, партијама и много чему другом, припремају се и да овај пут докажу своју лојалност зачињену сензационализмом. Тако да се нећу изненадити ако данас почну да се производе вијести типа "Венди дочекала Воју" или лицитације о његовој болести, односима у породици, итд., што у складу са "дупеувлакачким" уређивачким политикама има за циљ да на сваки начин вулгаризује и "политички отупи" онај симбол који данас Војислав Шешељ представља.

Човјек који је посљедњих једанаест година био заточеник једног кафикијанског анти-суда чије је основни мото "сви су криви док се не докаже супротно", може данас да се доживи и као симбол отпора, антиглобализма, српског нејединства, али прије свега он је одраз данашњег стања у друштву, огледало српских политичких заблуда, рефлексија наше политичке будућности. Не желим да посебно потцртавам како су данас неки Готовина, Орић и Харадинај слободни људи, свјестан да је у постмодерним временима горе имати "оштар језик" него "крваве руке", него се чудим како не видимо да се у судбини српског "Јозефа К" може очитати наше национално посрнуће. Замислимо да је Шешељ све вријеме био дослово у тамници, изолован од људи и информација, гледајући само у сјенке које се рефлектују на зиду и да данас дошавши коначно кући пита своје најближе: Како су ми кумови? Гдје су моји саборци? Како ми странка стоји? Да ли смо одбранили Косово? Да ли је коначно стигла демократија? Јесмо ли довољно интегрисани и живимо ли боље? Да ли сам узалудно патио у тамници? И у тој ситуацији сви погнуше главе, а Шешељ се сјети једне Мешине приче коју је читао у Сарајеву.

Живио на Вратнику један сиромашни занатлија под именом Салих Голуб, који се никада није оженио. Посвећен свом занату и издржавању слијепе мајке, најсрећнији је био када је у тренуцима одмора, наслоњен на зид џамије, пјевушио затворених очију о дјевојкама што тугују за младићима који одлазе у рат. Његов брат из Горажда за којег није много марио, након смрт остави му велико имање и Салих и мајка постадоше преко ноћи богати. То није усрећило Салиха Голуба, напротив, умро је сутрадан да ли од радости или од туге. Слијепа мајка се врло брзо преудала за неког хоџу, обоје су имали по седамдесет година, и у том свему нико никог није преварио, она је била без вида, а хоџа без иметка. Једино је живот преварио Салиха Голуба, закључује Меша.

Зар Шешељ не би у том свему одмах пожелио да се врати у тамницу, пјевушивши своју омиљену пјесму "Низ поље иду, бабо, сејмени"? Ту се крије сва симболика Шешељева. Можда не тако ексцентрично као он, али зар сви ми нисмо жељели да се боримо за неке идеале, да учимо, да будемо најбољи? Зар не желимо и данас да градимо државу, да сањамо о националном препороду, да вјерујемо у људе, пријатеље и кумове, да сањамо да се вриједи жртвовати? И шта видимо када декодирамо сјене, када склонимо заблуде? Спознамо живот који је далеко од наших идеала и да данас у тим постмодерним временима могу опстати само они који се најбоље прилагођавају, препуни лицемјерја, лажног морала, медиокритети који се удружују око ситних интереса. Зато радије гледамо сјене, зато ће нас више интересовати да ли су се сусрели Венди и Воја него да ли је било правде. Зато не разумијемо зашто Илија Чворовић у врхунцу Ковачевићеве драме пита: "Мене су затварали због оног у шта су ме терали да верујем, а тебе не затварају због оног зашто смо се борили! Па, мајку вам јебем, шта то значи? Јел то значи да сам ја цео живот изигравао будалу, да сам се борио против својих принципа и убеђења? Јесам ја затваран, само зато што сам вико: Живео Стаљин и братска једнакост међу људима?! Јесам зато затваран? "

Аутор је асистент на Факултету политичких наука у Бањој Луци