Блог

Јутарња ћаскања са Едвардом Бернајсом (I)

Слободан Владушић, Суботица-Нови Сад

Пропаганда, Едварда Бернајса, ретко је корисна књига. Иако је написана у трећој деценији прошлог века, пропагандна технологија коју излаже и даље је актуелна и примењива. Писао ју је човек који је био Фројдов нећак. Важније од тога, човек који је изумео public relation. Ради се дакле, о пропагандном генију. Ево како Бернајс започиње поглавље ,,Организовање хаоса”, које отвара његову књигу: ,,Свесно и интелигентно манипулисање организованим навикама и мишљењима маса, важан је елемент демократског друштва. Они који манипулишу овим невидљивим механизмом друштва, чине невидљиву власт која је истинска владајућа снага нашег друштва.” Краће речено, Бернајс хоће да каже: ви не одлучујете, ви сте одлучени, а ваше мисли нису ваше, већ су вам уграђене у главу, као што ни ваша слика света није ваша, већ наша, што значи да служи нама (невидљивој власти), а не вама (видљивој маси).

Замислимо сада да је Едвард Бернајс добио задатак да свест народа X обликује тако да он без отпора пристане на то да постане колонизован. Тачније речено: да пристане на лагано нестајање, док се колонизатор служи његовим радом и његовим природним ресурсима. Шта би урадио Бернајс? Прво би видео шта људе може да мотивише на отпор. То су идеја слободе и оно што слобода омогућује једној држави и њеним грађанима: социјалну правду, економски развој, осећај достојанства и равноправности са другим народима, осећај присуства у свету. Потом би разјаснио себи шта омогућава отпор: то је свест људи да играју у истом тиму и да имају заједничког непријатеља, затим институције и нарације/митови који тај тимски дух обезбеђује, као и поверење између народа и његових предводника. Након тог прелиминарног истраживања, он би, вероватно, овако усмерио своју пропаганду: прво би, путем медија, филмова, позоришних представа и књига, сатанизовао народ X како би већина његових припадника поверовала у то да су подљуди што значи: недостојни присуства у свету, недостојни тежње да буду равноправни са другим народима, недостојни слободе. Тежњу ка социјалној правди укинуо би пропагирањем радикалног индивидуализма где се између јединки уводи такмичење у приходима уместо у врлини. Тако би се тим распао на већину поражених, ,,слабих”, и мањину ,,победника”, ,,јаких”. Економски напредак би повезао са покорношћу колонијалним властима – иако у то нико никада не би истински поверовао, та илузија би била довољна да утиша оне ,,слабе”, јер је њима – мисли Бернајс – довољна било каква илузија.

Потом би се усмерио на уништавање предуслова отпора: непрекидно би компромитовао кључне националне институције (парламент, цркву, научне установе, популарне спортске клубове) или би их једноставно затварао на дуже време, служећи се аполитичким оправдањима (на пример: ,,реновирање”). Митове и заједничке приче које бесловесну масу чине народом, представљао би као пуке измишљотиње и као препреку легитимне потребе да се буде у свету. (Тиме би прикрио истину да баш такве приче чине неку групу људи присутном у свету. Као што нема бренда, без приче која га чини брендом.) Истовремено би радио на укидању тимског духа, развијајући унутрашње напетости између чланова тима: деце и родитеља, мушкараца и жена, ученика и наставника, студената и професора, хомосексуалца и хетеросексуалаца, севера и југа, буџетских корисника и оних који то нису. Утицао би на деполитизацију сваке индивидуе појединачно: охрабривао би апстинирање на изборима (,,сви су исти, сви су лопови”) губитак свести о реалности (легализација дрога) док би школске програме организовао тако да децу претварају у бесловесне машине (афирмација ,,стручних предмета”, исмејавање тзв. ,,опште културе”) без свести о тиму коме припадају. Тако би Бернајс испунио свој задатак: као резултат, добио би савршено покоран народ, који би добровољно пристао на то да буде колонизован, било зато што не може да схвати да је колонизован, било зато што је изгубио сваку веру у сопствене могућности да се бори за слободу, достојанство, социјалну правду и властити економски напредак.

На крају посла, подносећи извештај, Бернајс би ми казао, помало уморним гласом:

,,Слушај, направити план пропаганде којом би се колонизовала једна земља није баш посао за мене. Прво, ја сам геније пропаганде, а ово је посао за медиокритете. Са таквом инфраструктуром и будала може да се игра Бернајса....”

,,А друго...”, питао сам га.

,,А друго...Ја верујем да пропагандиста треба да буде искрен у свом деловању....његов посао није да намагарчи или обмане јавност.[1]Али тако је то са медиокритетима. Они се увек баве лаким задацима и не мисле на више од једне ствари. Зато и јесу медиокритети. А пошто сам ја геније пропаганде, за мене је прави изазов то да израдим план пропаганде који би колонију поново учинио државом. А бесловесну масу, лишену самопоштовања и достојанства, поново људима и грађанима. И то све са врло ограниченим ресурсима....”

,,Ја мислим да је то немогуће.”

,,То је зато што си медиокрититет. Могуће је.”

[1] Edvard Bernajs, Propaganda. Ammonite, Beograd, 2014.

Аутор је писац и доцент на Филозофском факултету у Новом Саду