Када сам дипломирао на основним студијама Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу 1988. године, веровао сам да енглески језик почива на врху академске пирамиде. Одсек се дичио са скоро 1.700 дипломаца; општи предмети које сам предавао студентима који нису са Англистике академске године након што сам предао дисертацију имали су по 400 студената; а професори и ненаставно особља широм академске заједнице били су ради да сазнају шта је то „деконструкција“. Одсек је тражио од сваког студента англистике да похађа двосеместрални општи предмет, од Беовулфа до В. Х. Одена, у чијем је силабусу стајало да вам је „све ово енглески, читав дијапазон!“.

Пре тога, у енглеском за једанаести разред,[1] исто су нас учили за америчку књижевност, величанствено завештање од Хоторна до Хемингвеја, које је имплицирало да је и сама држава величанствена. У енглеском језику се проналазио смисао прошлости. Без одсека за англистику као предводника, универзитет није могао да буде првокласна институција.

Овакво становиште није било везано само за кампус. Годину дана раније, књига угледног књижевног теоретичара са Универзитета Вирџиније била је шест месеци на листи бестселера Њујорк Тајмса – не Сумрак америчког ума, Алана Блума, већ Културолошка писменост Е. Д. Хирша, у којој је чувени списак термина из прилога био препун књижевних тема. Њујорк Тајмс је 1986. године профилисао одсек за енглески језик на Јејлу и њиховог гуруа, Жака Дериду, што их је прославило и помало оцрнило. Ко је тада укључио телевизор, могао је гледати академике Стенлија Фиша и Кетрин Стимпсон како се расправљају са Вилијамом Ф. Баклијем Млађим и Динешом Д'Соузом око политичке коректности, као што се то догодило на форуму који је модерирао Мајкл Кингсли августа 1991. године. Потом, 1984. године, Национални задужбина за хуманистику Вилијама Бенета објавила је Поновно присвајање наслеђа: Извештај о хуманистици у високом образовању, у којој се жали што су се идеологија и теорија рашириле науком о књижевношћу – али ова публикација је само потврдила важност професора енглеског језика.

Баш је необично са данашње тачке гледишта: конзервативци и либерали се препиру око књижевне традиције, дебатују да ли је Шекспир неопходан и питају се да ли је Зори Нил Херстон место уз Фокнера. Када је Џеси Џексон говорио 1987. године на Стенфорду као загревање за још једну кандидатуру за председника (његова Рејнбоу коалиција из 1984. тада је још била у замаху), студенти су измарширали вапећи за неопходношћу општег образовања на факултету, махом на књижевним предметима: „Хеј хеј, ура ура, не треба нам Западна култура“!

Ми, дипломирани англисти, волели смо да слушамо о оваквим дешавањима. У то време сам био послушни либерал који је ипак волео Велике књиге[2] и Западну цивилизацију. Нисам желео да се ти предмети укину, али пука чињеница да је пажња јавности била усмерена на студије књижевности била је награда сама по себи. Ми који смо тек ступали у ово поље, могли смо да поверујемо да живимо у центру америчке контроверзе. То је било надахњујуће. Иако нас политика није превише занимала, наше архивске претраге по библиотеци и исцрпна критичка тумачења Влати траве и Магбета била су значајна. Људи су се занимали предметом нашег истраживања.

Наравно, то није трајало дуго, само пар година, док су трајали такозвани „Ратови канона“ који су осликавали контроверзу око тога ко треба, а ко не треба да буде уврштен у стандардни западни књижевни канон. Све се то свршило до средине деведесетих, када су „Ратови култура“ прерасли у хомосексуалце-у-војсци и „Уговор са Америком“, праћени Билом и Моником. Енглески је такође почео да узмиче. Годину дана након Џексоновог говора, академици са Стенфорда укинули су обавезан предмет „Западна култура“.

Књижевни одсеци су изгубили свој удео на тржишту; број диплома са основних студија вртео се око 50.000 у време када је вртоглаво растао број свршених студената: од 1,16 милиона 1995. године, до 2,01 милион 2018/2019. Заправо, последњих пар година, Енглески је пао на око 40.000 диплома годишње, док се удео англиста смањио са 4,3% 1995. године, на 3,7% 2004. године, све до мршавих 1,9% 2018/2019. И књижевност је изгубила на утицају унутар самих одсека. Професори су радије говорили о студијама културе, квир теорији и постколонијализму, него о Хамлету или Еми Бовари.

До 1998. године, када сам постао редовни професор на Универзитету Емори, конзервативне одбране западне цивилизације и Великог америчког романа није више било у факултетској зборници. Само годину дана раније, књига професора Џона Елиса са Универзитета Калифорније у Санта Крузу носила је једноставан и садржајан наслов: Изгубљена књижевност: Друштвена агенда и корумпираност хуманистике.

Теорије које су преовлађивале деведесетих одбациле су књижевни језик ради живописних тема сексуалности, политике и расе. Свако се залагао за различитост, додајући теорију рода, медијске студије и друга атипична научна поља својим професионалним профилима или су се барем тако изјашњавали у преломним тренуцима, на пример, током гласања одсека у вези са условима на англистичким предметима. Док су конзервативни критичари Роџер Кимбал, Д'Соуза, Бенет и др. писали књиге од које се свака продавала више него стотину академских томова заједно, професори су нетремице и предано радили на свом пројекту разграђивања. Идеја језгровите западне или америчке књижевне традиције није била на тапету.

Много година касније – пошто сам радио ван кампуса у Националној задужбини за уметност и након тога, у часопису Прве ствари (док сам још предавао на Еморију) – веровао сам да је опадање студија књижевности свеакадемски процес. Језик теорије је био превише закукољен осим за стручњаке и превише академика су деловали као неснађене шепртље ван своје професионалне области. Ко би други осим ексцентричних доктора наука слушао Џудит Батлер како говори о роду и сексу у својој бујној прози? Зашто би ико други схватао озбиљно професора енглеског који декламује „истине“ империјализма и хладноратовске политике? Шта професори енглеског језика знају о овим питањима?

И други су тако мислили. Када сам почео да се крећем у конзервативним круговима раних двехиљадитих, често сам могао чути да постоји утешна страна политизације хуманистичких наука. Хвала Богу па су марксисти и заговорници мултикултурализма биваковали на књижевним одсецима, тако се говорило. Барем на њих нико неће обраћати пажњу. Пад броја уписаних тумачен је као добродошао; знак да разумни студенти с правом заобилазе радикалну професуру. Настањени у све мање популарним кулама од слоноваче, ови професори неће бити толико штетни. Њихово брбљање о капитализму, патријархату и белој раси привући ће мање публике, док ће људи коју се стварно разумеју у та питања (економисти, друштвењаци и биолози), одмах препознати да је то брбљање.

Погрешили смо; сада то схватам. Да, професори књижевности оставили су књижевност и уронили у друштвено-политичке теме за које нису били школовани да их разумеју, али изигравање експерата за расу, род и политику није био циљ. Позитиван напор друштвено-политичке анализе није био прави циљ, нити је то било оснаживање англистике. Прави циљ је већ остварен и стоји нам пред очима: урушавање књижевне традиције, књижевног канона Запада и америчког књижевног канона. И поред тога, политички умерени и слободоумни либерали на факултету (био сам један од њих) нису хтели то да признају. Наше агресивније колеге које су хтеле да прогурају „различитост“ само су хтеле разнолик силабус, како су тврдили, и ми смо им поверовали, јер да нисмо тако поступили, приписали бисмо им ниже, деструктивне побуде, што не би било колегијално. То не би било либерално.

Након што су се заговорници мултикултурализма отарасили старог канона, њихово обећање богатијег и потпунијег мултикултуралног плана рада се никада није материјализовало. Пошто је Стенфорд укинуо предмет „Западна култура“, нашли су му замену која промовише различитост, очекујући од свих професора који су се одрекли старог предмета да предају нови. Е па, они нису хтели да се појаве. Стенфорд је имао потешкоћа да натера професоре да уђу у такве учионице. Овакав исход само је потврдио њихово становиште. Нису желели тај нови и унапређени хуманистички наставни план и програм који додаје Тони Морисон Шекспиру, који додаје жене и мајке краљевима и генералима на предметима истористике. Не, револуционари су једино желели да се ратосиљају Западног/америчког наслеђа. Није им био циљ да деле простор са традиционалистима, без учтивог: „Можемо ли сви да се слажемо?“. Традиција је морала да нестане и тачка. „Различитост“ је била смицалица и тактика, корак ка бацању љаге на старо.

Упалило је. Када погледамо англистичке одсеке данас, не видимо организован, кумулативни континуитет наставе који гарантује да ће студенти научити подврсте женске књижевности, афро-америчке књижевности и митове америчких домородаца, уз класичну америчку књижевност. Уместо тога, имамо бућкуриш предмета који залазе у политику идентитета, медије и различите идеолошке критичке теорије, тако да им поједини романи и песме служе као покриће. Ни доследности, ни кохерентности, осим оштрог противљења свему што подсећа на поновно успостављање старог.

Ово је један од већих успеха левице. Размотримо реакцију на пар највећих говора једног америчког политичара у новијој историји. У Варшави, 6. јула 2017. године, председник Трамп је изнео визију прошлости Запада која сеже до „Ратова канона“ осамдесетих година прошлог века. Цитирао је Коперника, Шопена, папу Јована Павла II и пољске прваке у науци, музици и религији. Говорио је о „националним личностима“ и „хтењу да бранимо своју цивилизацију“ и потреби за Богом. „Исписујемо симфоније,“ казао је. „Славимо наше древне јунаке, прихватамо наше ванвременске традиције и обичаје“. Под „нашим“, мислио је на Европу и Америку, на Запад и напослетку је укликнуо: „И наша цивилизација ће тријумфовати“.

Три године касније, 4. јула, одржао је пригодан говор на Маунт Рашмору где је објавио да „1776. година представља врхунац хиљада година западне цивилизације“. Продужио је са хвалом за четири лика Вашингтона, Џеферсона, Линколна и Тедија Рузвелта, који су „прави пример безмерног поверења у наш национални идентитет и културу“. Уследила је похвала Бафало Билу, Дивљем Билу Хенкоку и браћи Рајт, као и Џесију Овенсу и Џорџу Патону, Волту Витману и Марку Твену, Ирвингу Берлину и Ели Фицџералд, Бобу Хоупу и Елвису Прислију и између осталих – канону америчког изражавања и подузећа, феноменалном наслеђу америчке изврсности.

А како су медији реаговали на ова присећања? Чланак у Форен Полисију насловљен је „Трампов говор на Маунт Рашмору је на ивици фашизма“. Њујорк Тајмс је назвао говор „хушкањем на културолошки рат“, „мрачним говором који позива на поделе“, док га је Асошијејтед Прес оптужио за „пропагирање расних подела“, а за Вокс, говор је „уливао страх“.

Реакције на варшавски говор су биле истоветне. Питер Бајнарт је у Атлантику тај говор означио као „расну и верску параноју“, док га је Гардијан прогласио за „мрачни нативизам“, Вокс за „манифест крајње деснице“, а Слејт за „реторику белачких националиста“. Вашингтон Пост је говор назвао „пиштаљком за псе белачких националиста“, а Вилиџ Војс је рекао да звучи као нешто што се могло чути у „берлинској пивници тридесетих година“.

Истини за вољу, оба говора су имала оне који су их бранили, у Нешенел Ривјуу и другде, мада како човек може одговорити на хистерично категорисање Трампових речи као зачетка фашизма? Сећам се да сам гледао Си-Ен-Ен одмах након догађаја у Варшави и чуо како једна гошћа опуштено каже за говор да је недвосмислени пример белачке супремације, као да је то очигледна чињеница, неоспорна. У њеном свету, ово је била усвојена мудрост: Западна цивилизација је изједначена са белачком супремацијом, јасно и без изузетка.

Паушално изрећи тако тешку оптужбу на националној телевизији која се емитује на аеродромима широм земље само показује да „Ратови канона“ из касних осамдесетих нису били пуко академско препуцавање. У то време, једино место где се такво радикално изједначавање могло чути било је унутар свега неколико тврдокорних левичарских организација или у опскурним универзитетским кулоарима, али свакако не у мејнстрим медијима.

Оно што је некада била особена и жучна академска оптужба, данас је устаљено либерално мишљење. Слоган „Нека Америка поново буде велика“[Make America Great Again], 1984. године не би увредио никога на јавној сцени. Био би само одјек другог слогана из тог времена: „Јутро у Америци“[3]. С друге стране, 2016. године, MAGA је евоцирала код академика, интелектуалаца и новинара слике Нирнберга – или су се барем правили да је тако – и њихово претварање доносило им је пажњу и професионално напредовање.

Не би било тако да универзитети нису утрли пут ка томе.Морамо препознати и признатисве последице пада америчког књижевног канона. Да бисмо означилиполитику „Америка на првом месту“ као устанак крајње деснице прво морамо да распршимо другу Америку, ону која постоји код Емерсона, Хоторна, Мелвила, Тороа, Дагласа, Витмана, Дикинсон, Твена, Вартона итд. Стари силабус је сведочио да Америка има континуитет „америчкости“, изванредно наслеђе с којим треба да се поисветимо и да га упијемо. Усвајањем тог наслеђа, земља је била уједињена, њена прошлост постојана и кохерентна – била је добра. Књижевни канон јој је био покриће. Колико год зазирала од Енглеског за једанаести разред, омладина је разумела своју земљу кроз Хестера Прина и Хака Фина и Гетсбија, Рип ван Винкла и Џоудсове. Ови књижевни ликови образовали су оно што је сваком народу потребно: књижевни опус са националним призвуком. Када се народу то одузме, сакрије наслеђе од нових генерација, појам нације се слабије образује у срцима и умовима. То за последицу има слабију склоност код младих Американаца да бране своју земљу.

Ово је био страшан пораз конзерватизма и кључна победа левице. Реакција на Доналда Трампа указује на значај академских окршаја из претходних деценија за супротну страну. Док се десница фокусирала на законодавство и економију, стратешка визија левице гађала је културолошке темеље, игравши на дуге стазе што је исходило Воук ураганом који сада бесни кроз институције од Берклија до Вол Стрита, Ен-Еф-Ела, Морнарице и Војске Спаса. Да, може се повући црта од Хермана Мелвила и Роберта Фроста до ојачане границе и Првог амандмана. Грађани који не знају ништа о највећим говорницима америчког језика немају дубоко поимање саме Америке. Појединац не може бити одан безобличној прошлости.

[1] Српски еквивалент овом америчком разреду био би трећи разред средње школе. (прим. прев.)

[2] Велике књиге Западног света представљају сабране књижевне класике у 54 тома које је издала „Енциклопедија Британика“ у САД-у 1952. године. (прим. прев.)

[3] Колоквијални назив телевизијске рекламе „Поноснији, јачи, бољи“, емитоване у склопу председничке кампање републиканског кандидата Роналда Регана. (прим. прев.)

Текст првобитно објављен у часопису Chronicles. Оригинални чланак доступан на: https://chroniclesmagazine.org/society-culture/as-english-goes-so-goes-the-u-s/

Пишете ми већ пето љутито писмо са захтевом да се изађе на улицу како би се, у име подршке Украјини, свргнуо Путин са власти.

Неоспорно је – оно што се догађа ових дана, за скоро све нас који живимо у Русији, био је шок и тежак ударац. Ово је права катастрофа. Осећала сам огроман бол и страх у овим данима као никада раније – а сигурна сам да већина грађана Русије мисли и осећа исто. Осећамо свој део одговорности за оно што се дешава, и не можемо без ужаса да гледамо како гранате падају по разним деловима Украјине, како људи седе у подрумима и на станицама метроа, како беже из градова, како гину од насилника.

Међутим, најгоре од свега је, можда, оно што сви разумемо – све су то само последице катастрофалног следа догађаја, који смо сви, вероватно, могли да спречимо пре десет, петнаест година.

Али, свеједно, ја заиста ценим вашу укљученост у ток догађаја у Украјини и тако активно учешће у њима које имате, барем на речима.

Не сумњам да сте са истом истрајношћу позивали своје пријатеље из Сједињених Америчких Држава и своје суграђане и комшије из земаља НАТО-а да одмах прекину рат у Ираку, Либији, Сирији, Јемену, Авганистану. Наравно, осудили сте монструозно бомбардовање Југославије и распарчавање ове некада слободне и независне земље – лично, ја се тога нешто не сећам, но хајде да верујемо да сте осудили.

Неколико оружаних сукоба тиња на садашњој мапи света, од којих су већину покренуле земље НАТО-а. Не чини ли вам се савршено логичним да се Русија прибојавала да подели судбину земаља које је уништила НАТО војска, па се зато Путин окренуо Западу са захтевом за безбедносне гаранције?

Штампа, коју контролишу НАТО земље, наравно, одавно вас је уверила да је Путин тоталитарни агресор и да су сви његови поступци и речи диктирани личним амбицијама. Али, верујте ми – у овом случају Путин је говорио у име већине Руса. Можда вам се чини необичним, али већина нас не жели да нам САД и земље ЕУ донесу демократију – јер нисмо видели ниједан, искрено, ни један једини пример у последњих тридесет година, да је овај вихор промена, кроз револуције достојанства, лала и ружа, донео „демократизованим“ земљама ишта друго, осим наглог осиромашења, необуздане корупције и грађанског рата. Истина, нема ниједног примера благостања, економског раста, ширења права и слобода у земљама у које су долазили амерички саветници и други добри Самарићани земаља НАТО-а.

Знате ли ко су ови Самарићани?

Дозволите ми да вас подсетим кроз чињенице.

На територији других земаља, укључујући границе Русије, налази се 177 америчких и НАТО база, амерички војни буџет од 778 милијарди долара и 307 милијарди укупног буџета осталих земаља НАТО-а.

Војни буџет Русије је само 60 милијарди. Војно присуство Русије је у само 9 земаља.

Ко је тачно овде агресивни тоталитарни тиранин?

Да подсетим, Русија је пре два месеца тражила од Сједињених Америчких Држава и НАТО-а безбедносне гаранције, као и преговоре о међусобној контроли наоружања и повратак на споразуме о разним врстама  наоружања.

На то смо добили јасан одговор: НЕ.

Коме, пак, кажу ДА?

Наравно, Украјини, коју НАТО земље већ дуги низ година снабдевају оружјем, затрпавају својим саветницима и консултантима, позваних у разне међународне организације, где сложно и дугоаплаудирају.

Резултат ових савета/састанака и консултација (у Украјини) је разочаравајући: проблеми у привреди, огромна корупција, колапс индустрије и извоз свега што вреди у иностранство. Где тачно – бићете изненађени. Стварно, зар у исте те земље НАТО-а? Да, погодили сте!

Шта је још био резултат демократизације и европског пута Украјине? Пад броја становништва – људски ресурс је такође скуп и цењен на светском тржишту;

- фактичка забрана руског језика; забрана опозиционих партија и покрета;

- затварање свих донекле независних медија;

- невиђено повећање политичких убистава;

- необуздавање злочина; освета нацистичких идеја;

- грађански рат и губитак територија.

И, наравно, мржња према руским суседима делимично је продукт свега наведеног.

Кап која је прелила чашу у мору демократских реформи у Украјини био је предлог закона о иступању земље из споразума о овековечењу сећања на храброст и херојство народа ЗНД [1]у Великом отаџбинском рату.

Драги пријатељу!

Пишете ми да Руси нису били угњетавани у Украјини – бар не знате за то. А ако се нису слагали са Владом, могли су слободно да оду. Односно „кофер – станица – Русија“, чујем како говориш, мој европски, демократски, просвећени, толерантни и слободоумни пријатељу? Искрено, запрепашћена сам.

Хајде да разјаснимо, где то Руси треба да иду, а да не сметају земљама НАТО-а – не живиш ли ти у једној од њих? Колико далеко морамо да се померимо да не бисмо нарушили ваш мир? Можда одмах у концентрационе логоре и крематоријуме, као Јевреји током Другог светског рата? Да, знам да ваша земља има богато искуство у овој области, као и многе друге земље ЕУ. Па, ми рецимо имамо искуство Нирнбершког процеса које је покренула, организовала и спровела моја земља уз помоћ савезника. Можда ћемо то морати да урадимо ускоро.

Пишете да су ваши украјински пријатељи страшно увређени на то колико мало Руса их подржава у „фашистичкој Русији“ – баш тако то и наводе?

Али, шта је у овоме чудно?

Осам година слушамо увреде са друге стране границе. Русњи, мокашњи, угри, бурјати – ове речи су из неког разлога постале уобичајена увреда у свим украјинским ресурсима, у медијима и у личној комуникацији. Сетимо се и „Московљане на гране, Московљане на ножеве“.

Осам година смо, беспомоћно стежући песнице, гледали нацистичке бакљаде са транспарентима нацистичког покрета „Бандера” у центру Кијева и другим градовима. Видели смо како се руше спомен-обележја совјетским херојима-ослободиоцима и подижу споменици озлоглашеним саучесницима нациста, убицама стотина хиљада цивила. Слушали смо злобне приче о окупацији, глади, угњетавању Украјинаца од стране Русије – иако сви знамо да је то пропагандна лаж, будући да је као део Руског царства, а потом СССР-а, Украјина делила све наше заједничке историјске трагедије, али и победе, уз чињеницу да су Украјинци одувек били део руске културне средине, техничке и владајуће елите равноправно са Русима и другим народима.

Такође, усуђујем се да вас подсетим да је током совјетског периода Украјина била најпросперитетнија, технички најнапреднија, водећа република са широким овлашћењима локалних власти. Књиге на украјинском језику излазиле су у милионским тиражима, у свакој школи је то био обавезан предмет. Као и руски, то је језик комуникације међу различитим народима СССР-а, а данас Русије. Да подсетим, Русија данас има око сто деведесет народа који живе у пријатељству и добросуседству и настоје да све сукобе и спорове решавају мирним путем.

Данас, Украјина је на светској економској ранг листи пала на ниво најсиромашнијих земаља Азије и Африке.

Верујте ми, бескрајно сам повређена и постиђена због овог рата. Јер, вероватно смо могли другачије да поступимо, могли смо и раније да одбранимо Украјину, а не да вам је дамо да је прождрете.

Али, сада је већ касно. Све се догодило онако како се догодило.

Ми спроводимо операцију спасавања остатака Украјине од коначног уништења. А уједно спасавамо и себе.

Јер, у Украјини раде четири совјетске нуклеарке које представљају реалну претњу свету – опрема на њима годинама није поправљана, а коришћење нестандардних горивних склопова сваког минута може довести до катастрофе. Руководство Запорошке нуклеарне електране, узете под контролу наших трупа, већ даје страшне изјаве. Они нам достављају документацију о удесима и кваровима Вестингхаус горивих склопова и спремни су да сведоче на суду. Можда ће ускоро цео свет знати да се Путин одлучио на тако радикалан корак не зато што је луд, већ да би заштитио Русију, Украјину, Европу и свет од лудака.

Драги европски пријатељу!

Упозоравате ме да је рат огромна траума за нацију, која траје дуги низ година, и преноси се на генерације које долазе.

Ми то знамо.

Али, ми Руси знамо и да рат није само траума. То је још увек чин у којем се раздвајају добро и зло.

И, упркос свим жртвама и катастрофама, главни исход рата није жаљење за мртвима, нити је лицемерни универзални хуманизам.

Главни резултат рата је победа.

И победа ће бити наша. Јер, иза нас није само снага. Иза нас је истина.

Па, пренеси то својим људима тамо, драги европски пријатељу.

Срдачан поздрав, Олга Погодина-Кузмина

Са руског превеле Богданка Живановић и Луна Градиншћак

[1]Заједница независних држава (рус. Содружество Независимых Государств, СНГ).

Нас седамнаесторица пошли смо по веома слабој месечини; напредовање је било много напорно. У поноћ смо опет стали да се одморимо јер је било бескорисно да напредујемо даље. Чилеански радио пренео је цензурисану вест у којој се каже да има 1.800 војника који нас траже, наводећи да се зона у којој смо се склонили налази између река Асеро и Оро. Та вест је изгледа пуштена у етар да би нас преварили.

Након што је ово записао у дневник, између учесталих напада астме који су га и те ноћи ужасно гушили, осетио је велики умор. Покушао је да задржи дах, али му ни вежбе дисања више нису помагале. Тиштао га је притисак у грудима, мрачио му мисли, као да му је неко ставио камен на плућа и сео на њега.

Инхалатор му је уништен током борби, па му је преостала још само једна ињекција епинефрина који су званично повукли из употребе, мада га је он и даље користио. Устезао се цео дан да је употреби. Мучила га је зебња да су курира који му је увек доносио нове количине кортикостероида, ухапсили или убили.

Пет дана је прошло, а од њега ни трага ни гласа.

Док су остали герилци спавали, преморени од дугог марша и танке вечере, устао је са суве земље и спорим кораком се удаљио од групе. Ноћ је једино време када је могао да буде сам са собом.

Седећи наслоњен на дрво и с главом зароњеном између колена, колебао се. Уз тешко дисање покушавао је да сабере мисли и пронађе излаз из непријатељског обруча који се полако стезао око њих. Национална гарда боливијских ренџера била им је за петама, док се маневарски простор за скривање сваког дана све више сужавао услед све учесталијих америчких напада из ваздуха.

Пут се пружао ка Рио Грандеу и делти реке Њакауазу.

Страховао је да би опет могли да упадну у клопку, као пре месец дана када је на реци убијено девет герилаца заједно са Тањом Герилком. Десно је пут водио ка тромеђи Игера–Јагуеј–Пукара. Kроз Јагуеј су већ прошли, превртљви сељаци ни тада нису били одушевљени њиховим присуством, нарочито откако су из авиона бацали летке са његовим скицираним портретом. Навикнут на овакве ситуације, наслућивао је да сутрашњи дан може бити пресудан за наставак гериле.

Страха није било, само решености.

Шума му је била у крви. Та измештеност запатила се у његовом телу и уму, толико је година провео у њој да је осећао да га је сасвим променила. У њему се створило нешто шумско и примордијално, племенско и самачко. Нешто што је човека и цивилизацију враћало на почетак, у искон.

Све важно у његовом животу догодило се управо ту, у шуми.

Прва мисао о свету и шта је свет.

Прво путовање мотоциклом по Аргентини са школским другом Албертом Гранадом.

Први додир с лепрознима у Перуу, након кога је одлучио да живот посвети борби за слободу.

Алеиду, највећу љубав и супругу, упознао је у кубанским шумама Сијера Маестре.

Вест о рођењу првог сина Kамила дочекала га је током народних жетви шећерне трске у кубанској покрајини Пинар дел Рио, на које је одлазио викендима да свесрдно подупре индустријску реформу чији је био идејни творац.

Фидел га је у шуми прогласио Kомандантеом, равном себи.

У шуми је сазнао све тајне лекарског заната на начин на који не би никад могао да је радио у некој од градских болница.

Из шуме је кренуо у ослобађање Kубе и у офанзиву на Санта Kлару, последње Батистино утврђење.

Из шуме је дошао, и ако је могао да бира, нека у шуми дочека и свој последњи тренутак.

Шума је била свуда око њега. Пун Месец као огроман лампион светлео је у мраку. Провео је доста оваквих ноћи, ни сам није знао колико, али извесно је да је много више спавао под отвореним небом него код куће.

Алеида му је често била у мислима.

Питао се да ли јој је магнетофонска трака, на којој је снимао песме Пабла Неруде које јој је читао, стигла у Хавану. Замишљао је како их слуша док лежи на њиховој столици за љуљање док га њене мекане руке чешкају по коси.

Био је мислима у свом дому, показујући деци како се расклапа фотоапарат, објашњавајући шта је то камера опскура, уз обећање да ће заједно развити филм у мрачној комори. Kратак час фотографије прекинула је Алеида, позивајући их на ручак. Осмехнуо се на ту помисао и у свој дневник, уз испрекидане напада кашља, записао:

Ја сам мешавина пустолова и буржуја, с огромном љубављу према дому, али и чежњом да остварим оно што желим. Док сам боравио у својој бирократској шпиљи, сањао сам о томе да урадим ово што сам почео, а сада сањам о Алеиди и деци која незаустављиво расту. Kакву ли чудну представу морају имати о мени и колико ће им само бити тешко да ме једног дана воле као оца, а не као неко далеко обожавано чудовиште које воле само из осећања дужности.

Породица је живела у њему, иако су били раздвојени планинама и шумама. Што је више мислио на њих, то је одлучније желео да иде напред.

Од тих мисли отргло га је нечије кретање.

Подигао је главу стављајући прст на обарач. Ослушнуо је неколико тренутака, лагано устао и кренуо према тим корацима који су постајали све учесталији. Упозорио је непознатог да ће пуцати ако се не представи или не заустави, иако је знао да ни у ком случају неће опалити. Открио би свој положај, па је одлучио да га чека у заседи.

Kораци су били час мало бржи, час мало спорији, као да је неко трчао, па на моменте застајкивао. Kашаљ је престао, чуо је само ритам свог срца: дам-дам, дам-дам, и шуштање услед тог кретања које му је уносило немир. Стигао је до излаза из шуме, спустио се на земљу, и на коленима сачекао да тај неко избије на чистину.

„Стража је заспала. Будале, могу да нас побију овако...“, гунђао је себи у браду.

А онда се опет чуло одлучно корачање. Репетирао је пушку и уперио је ка пољани.

Недалеко од себе, угледао је покретни оклоп на четири ноге који се пресијава на месечини, претрчавајући мали брисани простор, а затим нестаје с друге стране шуме. У неверици што види џиновског армадила, одмахнуо је главом и закочио пушку.

Поново му је запиштало у грудима, обузела га је слабост.

Придржао се за дрво да се не би срушио, чврсто га је обгрлио прислањајући усне и чело на храпаву кору.

Морао је да употреби и последњу ињекцију.

Свитање је било још далеко, а нови дан био је нова борба.

(Лагуна, 2019)

Мислио сам, својевремено, да напишем једну историју књиге. Не са физичке тачке гледишта. Књиге ме физички не интересују (нарочито не књиге библиофила, који су обично неумерени), већ различите валоризације које је књига претрпела. Шпенглер ме је предухитрио у својој Пропасти Запада, где постоје изврсне странице о књизи. Уз извесна лична запажања, намеравам се придржавати онога што каже Шпенглер.

У антици нису имали наш осећај култа књиге – чињеница је која ме изненађује; гледали су у књизи наслеђе усмене речи. Она вечно цитирана фраза: Scripta maner verba volat, не значи да је усмена реч ефемерна, већ да је писана реч нешто трајно и мртво. У усменој речи, опет, има нечег од крилатости и лакоће; крилато и свето, како је рекао Платон. Сви велики учитељи човечанства били су, занимљиво је, мајстори усмене речи.

Узмимо први пример – Питагора. Знамо да Питагора није писао. Није писао, јер није желео да се веже за писану реч. Осећао је, без сумње, нешто од оног слово убија а дух оживљава, како је касније речено у Библији. Мора да осећајући то није желео да се спута писаном речју; стога Аристотел никада не говори о Питагори већ о питагорејцима. Каже нам, на пример, да су питагорејци проповедали веровање, догму, о вечном враћању истог, коју ће много касније открити Ниче. То јест, идеју о цикличном времену која је била оповргнута од стране св. Августина у спису О божјој држави. Св. Августин каже, једном прекрасном метафором, да нас Исусов крст спасава кружног лавиринта стоичара. Идеја цикличног времена интригирала је и Хјума, Бланкија… и толике друге.

Питагора свесно није писао, желећи да његова мисао наџиви његову телесну смрт у памћењу његових ученика. Ту је дошло до изражаја (ја не знам грчки, покушаћу да то кажем на латинском): magister dihit (учитељ је рекао). То не значи да су они били спутани тиме што је учитељ рекао; напротив, то афирмише слободу да се настави мишљење почетне мисли учитеља. Не знамо да ли је Питагора покренуо доктрину о цикличном времену, али знамо да су је његови ученици проповедали. Питагора умире телесно и они, по једној коби трансмиграције – што би се допало Питагори – настављају да мисле и промишљају његову мисао, склањајући се, када им се замери казивање нечег новог, у окриље правила: учитељ је рекао (magister dihit).

Али, имамо и других примера. Имамо узвишени пример Платона, када каже да су књиге као ликови (мора да је мислио на скулптуре или слике) за које неки верују да су живи, али ако их нешто упитају, не одговарају. Онда, да би умањио ту немост књиге, измишља платонски дијалог. То јест, Платон се мултиплицира у многе личности: Сократа, Горгију, и друге. Исто тако можемо претпоставити да је Платон желео да се утеши због Сократове смрти, мислећи да Сократ наставља да живи. Пред неначетим проблемом, он је себи говорио: Шта би Сократ о томе рекао? Таква је, на неки начин, била бесмртност Сократа, такође мајстора говорништва, који није оставио ништа написано.

О Христу знамо да је написао један једини пут неколико речи, али се ветар потрудио да их избрише са песка. Није написао ништа друго за шта би се знало. Буда је такође био мајстор говорништва; његове проповеди су остале. Затим имамо једну реченицу св. Анселма: Дати књигу у руке незналици исто је тако опасно као и дати мач у руке детету. Тако се мислило о књигама. На целом Истоку још увек постоји концепција по којој књига не сме да открива ствари; књига треба, просто, да нам помогне да их откријемо.

Упркос мом незнању хебрејског, студирао сам нешто из Кабале и читао енглеске и немачке верзије Зохара (Књига сјаја)1 и Ел Сефер Yезира (Књига односа).2 Знам да ове књиге нису написане да би се разумеле, створене су да би се интерпретирале, оне су подстрек да читалац настави мисао.

Античка класика није имала наше поштовање за књигу, мада знамо да је Александар Македонски држао испод свог јастука Илијаду и мач, та два оружја. Гајио је велико поштовање према Хомеру али га није сматрао светим песником у смислу који ми данас придајемо тој речи. Није сматрано да су Илијада и Одисеја свети текстови; биле су цењене књиге, али су исто тако могле бити и нападнуте. Платон је могао да протера песнике из своје Републике а да не буде осумњичен за јерес. Овим античким сведочењима против књиге можемо прикључити још једно, врло занимљиво, Сенекино. Међу његовим задивљујућим писмима Луцилију, има једно, посвећено извесној врло умишљеној особи, за коју се каже да поседује библиотеку од сто свезака. А ко – пита се Сенека – може имати времена да прочита сто свезака.

Сада се, напротив, цене богате библиотеке. У антици има нечег што нам је тешко да схватимо, што се коси са нашим поштовањем књиге. Стално се на књигу гледа као на продужетак усмене речи, но затим са Истока долази једна нова концепција сасвим непозната античкој класици: света књига. Узмимо два примера, почевши од другог: муслимани. Они мисле да Куран претходи стварању света, претходи арапском језику; да је један од атрибута Бога а не Божје дело; да је као његово милосрђе или праведност. У Курану се помиње, у доста мистериозној форми, и мајка књиге. Мајка књиге би био један примерак Курана исписан на небу. Постао би платонски архетип Курана, и та иста књига – то каже Куран – та књига је исписана на небу, она је атрибут Бога и она претходи стварању света. Тако прокламују улеме или муслимански учењаци.

Затим имамо друге, нама ближе примере: Библију или конкретније Тору или Пентатеух.3 Сматра се да су ове књиге диктиране од стране Светог Духа. Ово је врло занимљиво: приписивање књиге различитих аутора и старости једној јединој души; али у самој Библији се каже да Дух надахњује где год жели. Хебреји су дошли на идеју да сједине разна литерарна дела различитих епоха и да створе једну једину књигу под називом Тора (Библија на грчком). Све ове књиге, приписују се једном једином аутору: Духу.

Једном су Бернарда Шоа упитали да ли верује да је Свети Дух написао Библију. Одговорио је: Сваку књигу коју вреди наново читати, написао је Свети Дух. То јест, књига треба да иде даље од намере свог аутора. Намера аутора је једна бедна људска ствар, погрешива, али књига мора да садржи више. Дон Кихот, на пример, више је него сатира међу књигама о витештву. То је један апсолутан текст у који се не уплиће, апсолутно низашто, случај или случајност. Помислимо на последице ове идеје. На пример, ако ја кажем:

Текуће воде, чисте и кристалне,
дрвеће што је у њих загледано,
зелена трава, хладовите сене

очигледно је да се три стиха састоје из по једанаест слогова. Аутор је то свесно желео. Али шта је то у поређењу са једним делом написаним од стране Духа, шта је то у поређењу са концепцијом о Божанству које чини уступак литератури и диктира једну књигу. У тој књизи ништа не може бити случајно, све треба да буде оправдано, треба да буду оправдана слова. Разуме се, на пример, да почетак Библије: Берешит бара елохим почиње са Б, зато што се то подудара са благословити. Ради се о књизи у којој ништа није случајно, апсолутно ништа. То нас доводи до кабале, доводи нас до студије слова, до свете књиге диктиране од стране божанства, која постаје супротна оном што су у антици мислили. Они су мислили несталним начином муза.

Гнев ми Ахилов, музо, певај, каже Хомер на почетку Илијаде.

Овде муза одговара инспирацији. Напротив, ако се мисли на Дух, мисли се на нешто конкретније и снажније: на Бога који чини уступак литератури. На Бога који пише књигу; у тој књизи ништа није случајно: ни број слова ни количина слогова сваког стиха, ни чињеница да можемо правити комбинације речи са словима, да можемо узети нумеричку вредност слова. Све је то већ било узето у обзир.

Друга велика концепција књиге је – понављам – да може бити божанско дело. Можда је то ближе ономе што ми сада осећамо него идеји о књизи коју су имали у антици. То јест, једној непатвореној замени усмене речи. Касније опада веровање у свету књигу и замењују га друга веровања. Оно, на пример, да је свака земља репрезентована једном књигом. Сетимо се да су муслимани називали Израелце Лјуди од књиге; сетимо се реченице Хајнриха Хајнеа о оној нацији чија је отаџбина била књига: Библија, Јевреји. Имамо затим једну нову концепцију, по којој свака држава треба да буде репрезентована једном књигом, у сваком случају једним аутором многих књига.

Занимљиво је – не верујем да је ово до сада било запажено – да су земље изабрале индивидуе које не наликују претерано на њих. Неко мисли, на пример, да је Енглеска изабрала доктора Джонсона4 као репрезентанта, али не, Енглеска је изабрала Шекспира, а Шекспир је – кажимо слободно – најмање енглески од свих енглеских писаца. За Енглеску је типично ундерстатемент, то јест, казати што мање о стварима. Напротив, Шекспир је развијао хиперболе у метафоре, и не би нас уопште изненадило да је Шекспир, на пример био Италијан или Јеврејин.

Други случај је Немачка; једна сјајна земља, тако олако фанатична, бира управо једног толерантног човека који није фанатик и кога претерано не интересује концепција отаџбине; бира Гетеа. Немачку репрезентује Гете. У Француској није биран аутор али је општа наклоњеност Игоу. Наравно, осећам велико дивљење за Игоа, али Иго није типично француски. Иго је странац у Француској; са оним обимним описима, са оним опсежним метафорама, није типичан за Француску.

Следећи случај, још занимљивији, потиче из Шпаније. Шпанију би могли да репрезентују Лопе, Калдерон, Кеведо. Али не. Шпанију представља Мигуел Сервантес. Сервантес је савременик инквизиције, али је толерантан, то је човек који нема ни шпанских врлина ни мана. Као да је свака земља мислила да треба да је представља неко различит, неко ко може бити помало судбински лек, теријак, противотров за њене дефекте. Ми смо могли да изаберемо Факундо од Сармијента, који је наша књига, али не; ми, са нашом војничком историјом, нашом историјом од мача, изабрали смо као књигу хронику једног дезертера, изабрали смо Мартина Фјера; добро, ако и заслужује да буде изабрана као књига, како мислите да нашу историју репрезентује један дезертер из доба освајања пустиње? Међутим, тако је то; као да је свака земља осетила ту потребу.

О књизи су на један тако бриљантан начин писали толики писци. Желео бих да успоставим однос према некима од њих. Прво према Монтењу, који посвећује један од својих огледа књизи. У том огледу постоји једна реченица која се не заборавља: Ништа не радим без радости. Монтењ бележи да је концепција о обавезној лектири лажна концепција. Каже да оставља књигу ако у њој наиђе на неки тежак пасус, зато што у литератури види једну форму среће.

Сећам се да је пре много година извршена анкета о томе шта је сликарство. Питали су моју сестру Нору и она је одговорила да је сликарство уметност давања радости помоћу облика и боја. Ја бих рекао да је литература такође једна форма радости. Ако читамо нешто са тешкоћом, аутор није успео. Стога сматрам да један писац као Джојс није успео, пре свега, јер његово дело захтева напор. Једна књига не сме да захтева напор, срећа не сме да захтева напор. Мислим да Монтењ има право. Затим, он наводи ауторе које воли. Цитира Вергилија, каже да више воли Георгике него Енеиду; мени се више свиђа Енеида, али то није важно. Монтењ говори о књигама са страшћу али каже да су оне, мада облик среће, ипак беживотно задовољство.

Емерсон му противуречи – то је други велики рад о књигама. У свом излагању Емерсон каже да је библиотека врста магичне собе. У тој соби су зачарани најбољи духови човечанства, који чекају нашу реч па да изађу из немости. Треба да отворимо књигу, тада се они буде. Каже да можемо да рачунамо на друштво најбољих људи које је дало човечанство, али их ми не тражимо већ висе волимо да читамо коментаре, критике, не идући за оним на шта нас упућују.

Био сам професор енглеске књижевности током двадесет година на филозофском и филолошком факултету у Буенос Аиресу. Увек сам говорио својим студентима да користе малу библиографију, да не читају критике већ изворна дела. Можда ће разумети мало, али ће увек уживати и слушати нечији глас. Рекао бих да је код једног аутора најважнија његова интонација, најважније код једне књиге је глас аутора, тај глас који стиже до нас. Ја сам добар део живота посветио словима и верујем да је читање један облик среће; друга форма мање среће је поетско стварање или оно што зовемо стварањем, а што је мешавина заборава и сећања на оно што смо читали.

Емерсон коинцидира са Монтењом у схватању да треба читати једино оно што нам се допада. Толико дугујемо словима. Ја сам више покушавао да наново читам него да читам и мислим да је поновно читање важније него читање, осим кад се за поновно читање захтева читање. Ја имам то високо поштовање према књизи. Могу то да кажем на начин који ће можда изгледати патетичан, а не желим да буде патетичан; желим да буде израз поверења које остварујем са сваким од вас; не са свима, али у сваком случају са сваким појединачно, јер сви је једна апстракција а сваки појединачно је истинско.

Ја настављам да се играм да нисам слеп, настављам да купујем књиге, настављам да пуним своју кућу књигама. Пре неки дан поклонили су ми једно издање енциклопедије Броцкхаус из 1966. године. Осетио сам присуство те књиге у својој кући, осетио сам је као удес среће. Тамо је било двадесет и неколико свезака са готичким рукописом који не могу да читам, са мапама и гравирама које не могу да видим; а опет, књига је била тамо. Осетио сам нешто попут пријатељске гравитације књиге. Мислим да је књига једна од могућности среће коју ми људи имамо.

Говори се о нестанку књиге; ја верујем да је то немогуће. Рећи ће се, какве разлике може бити између књиге и новина или плоче. Разлика је што се новине читају да би се заборавиле, исто тако и плоча се слуша да би се заборавила, то је нешто механичко и према томе фриволно. Књига се чита да би се запамтила. Концепција свете књиге, Курана, Библије или Веда – где се такође каже да Веде стварају свет – може бити прошлост, али књига још увек поседује светлост коју не смемо изгубити. Узети књигу и отворити је садржи могућност естетског чина. Које су речи положене у књигу? Шта су ти мртви симболи? Ништа апсолутно. Шта је књига ако је не отворимо? Она је просто један резервоар од папира и коже, са листовима; али ако је читамо, догађа се нешто чудно, верујем да се сваки пут мења.

Хераклит је рекао (то сам исувише често понављао) да нико не закорачи два пута у исту реку. Нико не закорачи два пута у исту реку јер се воде мењају, али најстрашније је што ни ми нисмо ништа мање флуидни него река. Сваки пут кад читамо неку књигу, књига се мења, конотација речи је друга. Осим тога, књиге су бремените прошлошћу. Говорио сам против критике и противуречићу себи (али није важно што ћу себи противуречити). Хамлет није тачно Хамлет ког је Шекспир замислио почетком XВИИ века, Хамлет је и Колриџов Хамлет, Гетеов и Бредлијев. Хамлет је био поново рађан. Исто се дешава са Дон Кихотом. Исто се догађа са Лугонесом и Мартинезом Естрадом, са Мартином Фјером није исто. Читаоци су обогаћивали књигу.

Ако читамо неку стару књигу, то је као да смо и сами прочитали све време што је прошло од дана кад је била написана. Зато је прикладно одржати поштовање према књизи. Књига може бити пуна грешака, можемо се не слагати са ауторовим мишљењима, али она још увек чува нешто свето, нешто божанско, не са празноверним поштовањем, али свакако са жељом да нађемо срећу, да нађемо мудрост. То је то што сам данас желео да вам кажем.

Говор на Универзитету Белграно, 24. маја 1978.
Превод: Анђелија Станојевић и Предраг Марковић

Извор: princip.info

На врху кланца, две енглеске болничарке, мртвде од зиме и глади [...]

Један војник у ритама, са једном ногом завујеном у црвене крпе, са другом коју покрива велики комад леда, спушта се под једно дрво и нестаје у рупи, коју сам копа [...]

Људи који су застали да би одахнули и који су изгубили своје другове, вичу, лупају својим ногама о земљу, као да су полудели. Без хране, без покривала, колико ће њих остати на путу? На свакој тешкој окуци, под снежним наносима назиру се само костури коња. Поштапајући се, корачамо без одмора да не бисмо задремали и да се не бисмо укочили [...]

Шта је, међутим било са краљем Петром и његовом војском? Прво, он је некако покушао да се бори на Косову пољу... Ако је веровати листу Фосова газета, он је својим трупама упутио ову дневну заповест: Старост ми је истргла мач из руку. Ја, који сам ваш краљ, ја немам више снаге да се ставим на чело мојих војника, да их предводим у овом рату, који нам је наметнут. Али ја остајем са вама и благосиљам вас. Ја вас подсећам на моју заклетву: умро бих у исто време, кад би отаџбина била поражена.

Други су га видели како се тешко креће, дуж борбене линије, под куршумима, да би се затим онесвестио.

Пошто, 19. новембра, један противнапад код Качаника није успео, веза са Французима постала је немогућа (Једино је пуковник Васић могао да се повуче ка Битољу и да стигне у Солун).

Час на једној кари, којом су се вукли волови, час на једним старим колима са арњевима, и најзад пешке, по снегу, заустављајући се сваких две до три стотине метара, ослањајући се на свог ађутанта и неколико младих војника, питомац париске војне академије Сен-Сир у Бурбакијевој армији успео је да савлада проклету планину. Цео живот овог влада као да је прошао окружен великим несрећама, усред зиме! [...]

Да би се заштитио од хладноће, болесни војвода Путник дао је да се направи једна носиљка, која би веома изненадила маркиза од Рамбујеа: једна врста црне столице, један усправни мртвачки ковчег, са две мале баџе у висини очију, и две мотке, које су почивале на раменима војника. Новембра 25. стари старешина кренуо је путем Скадра, преко белог Дрима и Везировог моста, и изгубио сваку везу са својим трупама.

Живахнији, председник Владе Пашић, имао је снаге да узјаши једну мазгу [...]

Према једном очевицу, последњи који су управљали повлачењем били су генерал Степановић, Мишић и Јуришић. Сакупљени случајно у Пећи, већали су 29. и 30. новембра. Пошто су из једног телеграма са Цетиња дознали да су су се немачке трупе, осим трију дивизија, поново укрцале за Француску и Русију, Војвода Мишић је био мишљења да се нападну Аустријанци, који су неодлучно користили своју надмоћност и који су се , одаљени од својих база, заглибили у блато и снег. Да би се успело, његов план изискивао је минимум одмора и снабдевања, од Француза, мање удаљених, од Италијана више преплашених да се туку. Извештаји о стању у великим јединицама, нарочито у Шумадијској били су такви да је војвода Степа потврдио наредбу о повлачењу.

Требало је спалити хиљаде кола, гомиле залиха, бацити у ваздух већину топова, заједно с њиховом муницијом. Да би подигле морал војника и заварале Албанце, војне музике свирале су на лицу места, али прштање паљевина и прасак експлозија надмашивале су ратне припеве.

Војводи Степи, победнику са Једрена, успело је да спасе двадесетак топова. Упркос хладноћи и леду, артиљерци су успели да на рукама извуку до врха кланаца то добро оруђе фабрике Крезо, то велико комађе челика, са којим су тако често побеђивали, радије него да га униште.

Није било довољно прећи планине и стићи до морске обале. Тамо је требало живети [...]

Требало је да човек сам преживи те часове да би схватио неизмерно велику несрећу српског народа.

Превод Војислава М. Радовановића

Оригинални наслов књиге: André Ducasse (1964). Balkans 14/18 ou le chaudron du diable. Paris: Robert LAffont, 123-130.

Приватни системи контроле медија представљају претњу јавности из неколико разлога: прво, заснивају се на власничкој контроли и тиме теже да заступају само уске интересе одређене групе; затим, због растуће економије обима и размене, као и због других бенефита од великих димензија, власници медија временом теже концентрацији приближавајући медије већим корпорацијским интересима. Друго, медију у приватном власништву зависе од прихода стечених од реклама те су принуђени да се намећу за пажњу оглашивача и да служе њиховим интересима да би напредовали. Доминација власника и оглашивача представља двоструку претњу за јавност комерцијалних медија: они теже да буду политички конзервативни и противе се критикама статуса quo у којем су главни добитници и настоје да за рекламирање производа обезбеде повољну медијску климу. Последица тога је давање предности лакој забави насупрот контроверзи, озбиљној политичкој дебати или документарним програмима који дубоко задиру у проблематику и темељно информишу преиспитујући конвенционална мишљења. Зато је тандем медији - оглашивачи склонији забави него неговању јавног мњења.

Тачно је и да приватни медији морају да привуку публику да би могли да служе оглашивачима, међутим, они су слободни да то чине на начине који штите интересe власника и који задовољавају маркетиншке стандарде. Примарни циљ је да се обезбеди што богатија публика оглашивачима: услуге публици су само средство, а не циљ, и биће остварене у оквиру приватних кост-бенефит калкулација. Према томе, ако дечији програми не интересују оглашивача због лимитираног потрошачког капацитета деце или зато што је рекламирање у дечијем програмима политички ограничено - деца ће бити слабо услужена. Међутим, уколико програми постану атрактивно средство за продају играчака, продаја и осмишљавање програма биће интегрисани, једино ако их у томе не спрече нетржишне снаге. Суштина је да потребе деца нису на првом месту у пословању,и Стивен Клајн поставља питање зашто су интереси деце изложени утицају телевизије, а родитељи приморани да то подрже уместо да се супротставе.

Комерцијални медији неће емитовати програме о концентрацији медија или утицају оглашивача на медије и веома ретко ће толерисати нападе на злоупотребу моћи корпорација (и оглашивача). То онемогућава лични интерес: на пример, Procter & Gamble, светски корпоративни оглашивач број један, експлицитно забрањује прављење програма који би на било који начин могао да представим њихов концепт пословања као прорачунат, немилосрдан, без икаквих осећања или духовне мотивације. Такође се показало да новац од рекламирања ућуткује медије кад је реч о темама значајним за оглашиваче. Постоји поуздан доказ, на пример, да су медијске куће које узимају много новца од фабрика дувана за рекламирање цигарета, мање спремне да у програме уврсте и теме о штетности пушења.

Укратко, логика тржишне контроле и понашање приватних медија супротне су подстицању и неговању јавности. Отуда је развој комерцијалних медија резултирао веома озбиљним облицима онога што економисти називају неуспехом тржишта, што се манифестује слабим тржишним резултатима. Тржишно усмерени медији не само што кроз забавне садржај траже већу публику, на уштрб сфере јавности, него настоје да и те теме разводне и избегну темељитост и озбиљност које би могле да поремете комерцијалне поруке. Избацују се и материјали који би публика можда желела да види али који изазивају контроверзне примедбе оглашивача. Економским језиком речено, добити јавности као што је, на пример, боља политичка информисаност грађанства, спада у позитивне екстерналије. Међутим ова добит припада друштву у целини и није додатак приходу комерцијалних медија, и зато ће у условима тржишне конкуренције бити игнорисана. С друге стране, тржиште показује да насиље и секс привлаче више публике, па ће се тога понуда комерцијалних медија бити њима претрпана. Али, експлоатација насиља и секса може бити и друштвено штетна чинећи аудиторијум уплашенијим, несигурнијим и склонијим насиљу. Другим речима, тржиште може да оствари профит и приказивањем такозваних негативних екстерналија, исто као што ојачава своју позицију тако што игнорише позитивне екстерналије јавне сфере.

Текст је преузет из књиге: Глобални Медији: нови мисонари корпоративног капитализма

(Едвард С. Херман, Роберт В. Мекчесни (2004). Увод. Глобални Медији: нови мисонари корпоративног капитализма. Београд: Clio, 12-14.)

Монопол на људске гене

Упркос потенцијалној важности тог открића у циљу спасавања људских живота, цена тестирања на гене BRCA1 или BRCA2 је изузетно висока. Износ од четири хиљаде долара по тесту четири је пута скупљи од комплетног генетског секвенцирања. Једини разлог због којег је цена тог тестирања, који може некоме спасти живот, тако висока  су поступци једне компаније, Myriad Genetics. Иако је Врховни суд САД-а донео одлуку да  Myriad нема права на гене  BRCA1 и BRCA2, закључивши како људске гене нико не може патентирати, Myriad и даље покушава да успостави монопол на тестирање подложности рака дојке.

Још више шокира чињеница да је добар део трошкова за развој тестова за BRCA1 и BRCA2 већ плаћен јавним средствима. Истраживање за идентификацију тих гена као кључног окидача за рак, јавно је финансирао Медицински факултет Јута.Myriad Genetics је једноставно start-up који су основали истраживачи на том универзитету како би стекли власништво над патентом након тестирања.

Претходно су изуми јавних универзитета могли бити уступљени приватном сектору искључиво кроз неексклузивне лиценце. Приватна лица су могла развити нове лекове засноване на иновативном открићу јавног универзитета, али је то исто могла урадити било која друга компанија. Заговорници закона Bayh-Dole о патентима и trade mark-овима који је донет 1980. године износили су аргумент да се тиме у суштини обесхрабрују иновације. Ако једна компанија нема ексклузивно право на изум, тада се слабо може профитирати од његовог даљњег развоја. Зашто да се мучимо са иновативношћу ако конкуренција може направити исту ствар и УГРАБИТИ њихову профитну маржу? Изуми би у том случају остали да чаме на прашњавим полицама.

Али оно што би могло изгледати као опскуран део правних ситних слова повезаних са интелектуалним власништвом у ствари је поприште распада универзитетског истраживачког система. Рестрикција јавне лиценце штитила је академско истраживање од пада у златну грозницу интелектуалног власништва. Укидање рестрикција суновратило је доток капитала из приватне сфере која је грозничаво настојала да се домогне монопола на најдалекосежније научне напоре. Приватне особе сада помажу у финансирању академских институција у замену за првенство у процесу „преноса технологија“- ексклузивног лиценцирања јавно финансираних истраживања приватној индустрији. Велики фармацеутски конгломерати као што су Merck или GlaxoSmithKline  дају финансијску подлогу за партнерства између приватних и државних универзитета на пројектима за истраживање тренутноо неизлечивих болести, с јасном претпоставком да ће те компаније „покупити кајмак“ тако што ће добити ексклузивне лиценце на сва открића која буду произишла из тог истраживачког пројекта. Та открића, била она повезана са изворним циљем пројекта или не, потом се претварају у прескупе, брендиране лекове.

Не само да патенти намећу више цене за потрошаче, већ наваљују на плећа истраживачке заједнице веће трошкове за интелектуално власништво који су потребни за рад на будућем истраживању. Истраживачке лабораторије морају да плате хиљаде долара за процесе потребне за унапређење тренутних достигнућа што увећава трошкове за бочна истраживања. (...)

Пирамидална схема

Иако се чини да већи прилив инвестиција у јавно образовање и убрзавање развоја нових технологија стварају јвно добро, утицај капитала из приватне сфере нагриза јавне универзитете. У комбинацији са са великим падом државног финансирања образовања Bayh-Dole закон је помогао у процесу приватизације јавног универзитетског система. Без тих јавних средстава универзитети су више него икада зависни од приватних инвестиција кроз грантове и донације. А новац са собом доноси заразни утицај капитала у академској сфери.

Цех туче за новац и славу плаћају студенти. У последњих тридесет година, школарине су се повећале шест пута. Све мање и мање је прилика за постдипломске студије, чак и у  областима  академских истраживања у која се много улаже. Прилив приватног новца у истраживачки систем није допринео повећању броја радних места у високошколском систему. Уместо да запосле за стално више научника, у пола цене се ангажују потплаћени постдипломци да производе привлачна истраживања која могу привући пажњу даваоца грантова. Ти студенти затим стекну дипломе у научном пољу преплављеном докторандима који се директно такмиче за све мањи број доступних истраживачких радних места. Резултат свега тога- крајње компететивно тржиште рада на којем превише људи конкурише за премало радних места.

У целокупном универзитеском систему константни притисак да се секу трошкови подразумева замену редовних предавача спољним сарадницима с ниском накнадом и без сигурности запослења, док у исто време расту плате административног особља и водећих људи на факултетима. Професорка економије Пола Стивен са Државног универзитета Џорџија описује то као академску пирамидалну структуру: диспропорција између потплаћених постдокторанада и спољних сарадника са минималним шансама за академску каријеру и опадајући број редовних, добро плаћених, угледних научника личи на спортско такмичење чији је циљ научно откриће. Влада атмосфера страха од конкуренције што се коначно одражава и на саму науку. Све више радова научника-звезда који нуде потпуно нове увиде мора бити објављено у проминентним часописима да би се привукла пажња и грантови потребни за одржавање привида  и плаћање електричне енергије у лабораторији. Као што Стивен каже: „Што веће-то боље; више финансијских средстава, више радова, више цитата, више научника- није важно хоће ли на тржишту рада бити места за њих“.

Лагати или не објавити

Крајњи резултат свега тога је не само да академски радници треба да објављују или да се носе са свог радног места, него треба да објављују до сада невиђене, провокативне увиде у наше разумевање света(што претпоставља даљње пропитивање у високо цењеним часописима) или- да се носе. Како је рекао Стивен Квејк, професор биоинжењерства на Станфорду- „финансирање или глад“. У таквој матрици постаје захвално фалсификовати налазе, ићи пречицама или тражити иглу у пласту података. Радити све како би се произвело што више радова или добило што више грантова. Дошло је до тога да се међу академски светом може чути да „ништа не кошта ако се направи која грешка, трошак је ако се ништа не објављује“. У мета-анализи објављеног истраживачког рада за Public Library of Science Џон П.А. Јоанидис окривљује управо финансијску структуру истраживања, примећујући да „што су већи финансијски и други интереси и предрасуде у истраживачком пољу- то је мање вероватно да ће налази бити истинити“:

Приватизација академског истраживања не само да кочи научни процес већ подразумева да се директна корупција (при чему приватна индустрија плаћа научнике да обмањују јавност о токсинима у храни или загађењу ваздуха) може несметано одвијати. Истраживачи који очајнички траже изворе финансирања како би задржали своје позиције и наставили са радом, привлачнији су за изворе финансирања оних индустрија које покушавају искривити науку према својим потребама. На тај се начин само охрабрују перверзне субвенције слободног тржишта у искориштавању предности онога што су некад у потпуности биле јавне институције. Ако индустрија која жели да се обогати на канцерогеним хемикалијама финансира истраживање које умањује или негира њихове здравствене ризике- тада више наука не ради у јавном интересу. На крају се све своди на привлачење пажње и новца под маском научног истраживања, а не на науку по себи.

Неолиберални приступ академском истраживању пре свега представља повратак на приватно финансиране корене универзитетског система пре појаве редовних звања, када је високо школство било једноставно лабораторија  и пропагандни огранак приватне индустрије, а никако институција знања која настоји да унапреди науку у јавном интересу. Тада су професори радили у име донатора факултета и његове управе. Лако су могли бити отпуштени због отворених критика или објављивања истраживања која би могла нарушити интересе факултета или донатора. Подршка радничким правима, заговарање социјалистичких политика, веровање у еволуцију, иступање против ропства или информисање јавности о токсичним последицама паре која настаје при обради бакра, могло је довести до отказа без отказног рока.

С могућношћу сталног запослења и јавним финансирањем, истраживачи су могли слободно говорити и усредсредити се на теме које нису биле краткорочно занимљиве, усмерене на потрошњу или стварање профита. Био је то напредак у науци који није имао непосредан потенцијал за стварање профита, и самим тим могао се даље развијати без сталне потребе да се објављује или да се носи са универзитета. У послератном периоду владина улагања у академску сферу и истраживање довела су до многих иновативних открића у науци која данас узимамо здраво за готово. Оно што су многи приписали напретку у дигиталној револуцији, од интернета и GPS-a до секвенцирања DNA, једном су били велики и опсежни, јавно финансирани пројекти који су се развијали у универзитеским кампусима, деценијама пре него што је осмишљен Bayh-Dole и слични закони. Изуми настали у то време нипошто не чаме на прашњавим полицама.

Аутор је новинар и писац из Вашингтона

Превод:  Бојан Томић

Текст је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.

Списак се наставља. Деце немају ни летонски председник Рајмондс Вејонис, литванска председница Даља Грибаускајте и румунски председник Клаус Вернер Јоханис. Ни Жан Клод Јункер, председник Европске комисије нема деце.

Рецимо то без увијања; драматично несразмеран број људи који доноси озбиљне одлуке о будућности Европе не морају да брину  како ће те одлуке утицати на  децу или унуке о чијој будућности би требало да брину. Они нису део неке породице, али је њихова пажња потпуно усмерана ка основној и свеобухватној заједници којој дугују све- Држави.

Демографија је прилично проблематична; стопа наталитета аутохтоних Европљана износи од 0,2 до 1,1. Европљани се не обнављају, и ако се настави овакав тренд- прети им нестанак. Бројеви постају посебно узнемирујући када узмемо у обзир и старост становништва, ниску стопу наталитета, али и немогућност да се подмирују скупи животни стилови; шта ће бити са Европом? Зашто је мртва или умире породица у Европи и на Западу?

У западном свету, традиционална породица наставља да се урушава- свако ко се позива на традицију (300 000 година незабележене усмене и савремене писане историје) бива исмејан и маргинализован док одбацујемо сваку наду резигнирани будућношћу без породица или вредности које оне репрезентују. Заузимање за породицу нема готово никаквог одјека, и онај који то чини у најбољем случају изгледа као носталгичар, у најгорем као ретроградан и анахрон. Да ли се ради, ипак, о нечем озбиљнијем? Да, пропаст породице подрива саме цивилизацијске темеље.  

Још је тридесетих година прошлог века Кристофер Досон,католички историчар на Оксфорду, у својој књизи Патријархална породица у историји јадиковао како је пропаст породице која је почела у Ренесанси досегла тачку без повратка. Својом далековидношћу наговестио је  оно што ми данас можемо само чињенично констатовати. 

Зашто су преовлађујући статизам и  доминантна глобалистичка политичка култура непријатељски настројени према породици? Криза породице није само резултат промењених сексуалних образаца или феминистичке идеологије, премда су јој допринели. Она има своје дубље корене. Породица је изгубила свој друштвени значај зато што је постала претња Држави. Као претеча и базична животна заједница  она претходи држави и увек је држала у равнотежи сопствене интересе. Али у последњих педесет година "држава благостања" је учинила све што је у њеној моћи да је разбије. Раздвајајући породице, охрабрујући разводе бракова, подржавајући абортусе,  заједнице без оца, изграђујући зависност од државе, држава није само немо посматрала крах породичних структура већ је била активан и примаран узрок том тешком положају. Као што је то неко мудро приметио "држава је постала господар породице, за последицу имамо да је породица постала роб и слуга Државе".

Са сваком новом генерацијом, сведоци смо наставка обесмишљавање породице. Атомизована и акултуризована, породица више није препознатљива- чак и тамо где још увек постоји. На делу је и потпуна политизација бунтовничких побуда, посебно у Европи. Сами народи више нису заједница многобројних породица, већ део централизованог Вавилона знаног као Брисел, над-државе над државама. Честертон је једном приметио да је породица контролор државне моћи и да њено слабљење доводи до губитка слободе. Решење је видео у мањој улози државе и систему плуралних друштвених обавеза, које не угрожавају једна другу. Холандски, анти-револуционарни, премијер Абрахам Кујпер (који је и сам имао бројну породицу) на прелому прошлог века је то назвао "сфере суверенитета" и видео је све делове друштвеног организма-породицу, економију, школство, заједницу и државу у равнотежи моћи- под сувереним Богом, сваког у свом домену. У нашем добу, религија је релативизована и сведена на приватну сферу, чак и ако се још увек практикује у Европи. Тзв. бирократске елите или "експерти" при владама или у образовању (нови првосвештеници) одређују све политике- укључујући и оне које тиче породице. Као последица таквог деловања- породица је жртва тог културног рата.

Породице нису само нападнуте већ су систематски искорењиване. Још једном се осврните на неумољиве бројеве. Пре неколико деценија, социолози Питер и Бригита Бергер су написали Рат против породице. Тада су изражавали сумњу да су "професионалци који намећу решења, у ствари, и сами део проблема". Другим речима, ако занемаримо посредничку структуру породице- убили смо дете. И заиста, буржоаска породица је, измећу свега осталог, и расадник ставова (усуђујемо се да кажемо и врлина) - индивидуализма, приватности, предузетништва, економичности, дисциплине и пристојности- који су и синоними за западњачке вредности и модернизацију. Како обновити културу у суочавању са таквим отвореним непријатељством? Рађањем.

Волети живот значи остваривати и умножавати дарове које нам он пружа. Место где се то дешава је породица. Још је Аристотел мислио да породица представља природу у својој најчистијој манифестацији; "Породица је базична ћелија људске заједнице, првобитна веза људских бића". Европа данас треба да се окрене од златног идола статизма (веровања да држава треба да управља економском и социјалном политиком) који убија породицу и пригрли мудри сет норми, саставни део сопственог историјског искуства, како би њени лидери поново истицали вредности породичног живота, пре него што буде прекасно и заувек нестану. Америка, иако под ударом истих процеса, није потпуно подлегла. Додуше,  стопа рађања је најнижа у њеној историји са само 59 рођених на 1000 жена. Али тамо где је Европа задављена Америка је тек скренула на погрешан пут и не треба да је следи у том правцу.

Чини се да репродукција није више популарна; људи одлажу заснивање породице или се одричу потомства како би се остварили у својим каријерама, процењујући растуће трошкове одгајања деце. Неки су несигурни у будућност, други више верују у планету и њен развој него у људску врсту. Нестаје одговорност за подизање деце и изградњу дуготрајних међугенерацијских породичних стабала будући да је све мање и мање учесника у том задатку. Политички економиста из 16. века Жан Бодин тврдио је да су људи једино богатство. Сама логика намеће да би народи опстали, европски посебно, уосталом и сама цивилизација, морају бројчано ојачати.  Без породица, онтолошки и физички- ut cedant in nihilum.

Теодор Рузвелт Малок је научник, дипломата и стратег, аутор мемоара "DAVOS, ASPEN & YALE: My Life Behind the Elite Curtain as a Global Sherpa"

Извор: breitbart.com   Превод: Бојан Томић

Текст је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.

Вртоглавом се брзином модерна уметност поделила на мноштво разноврсних смерова и намера. Не би било ништа лакше него истаћи међусобне разлике. Али, такав би напор, ради успостављанја разлика и специфичних обележја, био бескористан ако пре тога не  бисмо истакли заједнички фонд који се, на разноврсне и понекад противречне начине, учврстио у целокупној модерној уметности. Зар није још Аристотел напоменуо да се ствари разликују управо по ономе по чему су сличне? Будући да сва тела имају боју, опажамо да им је она различита. Врсте нису ништа ако нису модификације рода, и не можемо их разумети док не схватимо да, на своје начине, имају заједничку баштину.

Нисам посебно заинтересован за посебне правце у модерној уметности и, сем неколико изузатака, још мање за посебна дела у оквиру истих. Зато и не очекујем да ће некога занимати моји вредносни судови о новој уметничкој продукцији. Писцима  који само хвале или куде уметничка дела  би било боље да се оставе писања, том мукотрпном задатку нису дорасли. Као што је Clarin[1] говорио о неспретним драматичарима, боље би било да своје снаге посвете неком другом послу, нпр. да заснују породицу. А ако су то већ урадили? Онда неку заснују другу.

Важно је да у свету несумњиво постоји нови уметнички сензибилитет[2]. Тим новим сензибилитетом нису обдарени само уметници него и њихова публика. Упркос многобројним правцима и појединачним делима, нови сензибилитет је генеричка чињеница, на известан начин – врело из којег сви извиру.Вреди се потрудити како би се дефинисао тај сензибилитет. И кад покушавамо установити најуопштенију и најкарактеристичнију црту модерне уметничке продукције, долазимо до тежње уметности да се дехуманизује. Ова формула захтева да се прецизније објасни.

Упоредимо једну слику новог стила са једном из, рецимо, 1860. године. Најједноставније би било да поредимо предмете које приказују: нпр. човека, кућу или планину. Испоставља се да уметник из 1860. године није ништа толико желео него да предметима на својој слици да исти изглед и спољашњост као што их и иначе имају, кад се јављају као делови доживљене или људске стварности. Он је могао да има одређене естетске амбиције, али нас занима само чињеница да је његова највећа брига била да осигура ту сличност. Човека, кућу, планину одмах препознајемо, они су наши стари, добри пријатељи; пред модерном сликом, међутим, у проблему смо да их уопште разаберемо. Неко би претпоставио да модерном сликару није пошло за руком да постигне ту сличност. Али и неке слике из 1860. године су „слабо насликане“, и предмети на њима се знатно разликују од предмета у стварности. Ипак, без обзира на разлике, и саме грешке традиционалног уметника теже људском објекту; то су посртања на путу ка њему и подударна су са оним познатим објашњењем „Ово је петао“ којим Сервантесов сликар Орбанеја помаже публици да схвати његову слику. На модерној слици ствари стоје управо обрнуто: није сликар шепртља који не уме приказати „природну“ (природну=људску) ствар јер одступа од ње, већ управо то одступање иде у смеру супротном од смера стварности.

Није реч о томе да се уметник више или мање незграпно креће према стварности; он иде против ње. Он дрско насрће изопачујући стварност, дробећи њен људски аспект, дехуманизирајући је. Са стварима које приказују традиционалне слике ми можемо успоставити имагинарни однос. Многи су се Енглези заљубили у Ђоконду. Са предметима на модерним сликама никакав однос није могућ. Лишавајући их аспекта доживљене стварности, уметник је спалио мостове за собом који би нас вратили у свакидашњи свет. Он нас оставља закључане у у мутном универзуму, окружене предметима са којима је незамисливо било какво људско бављење и тако нас приморава да импровизујемо друге облике односа, потпуно различите од нашег уобичајеног поступка са стварима. Морамо да измислимо непознате гестове како бисмо се оспособили за те једноставне ликове. Тај нови начин живота, који претпоставља поништавање спонтаности, јесте управо оно што зовемо разумевањем уметности и уживањем у њој. Не може се рећи да таквом животу недостају осећаји и страсти, али ти осећаји и страсти припадају флори другачијој од оне  која прекрива брда и долине првобитног и људског живота. Ултра-објекти[3] буде у  уметнику у нашој унутрашњости управо секундарне страсти, посебне естетске осећаје.

Може се рећи: да би се постигао тај ефекат, било би једноставније потпуно напустити људске облике-човека, кућу, планину- и конструисати сасвим оригиналне фигуре. Али, пре свега, то није изводљиво[4]. Чак се и у најапстрактнојој орнаменталној линији крије значење на неке „природне“ облике. Друго, а то је пресудно, уметност о којој говоримо није нехумана само зато што не садржи хумане ствари него и зато што је она чисти чин дехуманизације. Док бежи од хуманог света, младог уметника је мање брига за terminus ad quem, за запањујућу фауну до које долази, него за terminus a quo, за хумани аспект који он разара. Није реч о томе да се наслика нешто потпуно различито од човека, куће или планине, него да се човек наслика тако да на човека што мање личи; да се од куће сачува само оно што је неопходно да се открије метаморфоза; да из онога што је била планина изрони купа, конус, као змија из кошуљице. Јер модерни уметник извлачи естетски ужитак баш из таквог тријумфа над хуманом грађом. Управо зато се он мора уверити у своју победу приказујући жртву задављену.

Може се чинити лаганим такво уклањање стварности, али није тако. Није тешко сликати или изговарати ствари без икаквог смисла, које су, будући да су неразумљиве, ништа. Треба само поређати безвезне речи или вући насумичне потезе[5]. Али да би се конструисало нешто што није копија „природе“, а да ипак има властиту супстанцу- за то треба умеће које претпоставља, у најмању руку, генија. „Стварност“ непрестано вреба уметника како би му онемогућила бекство. Колико ли само треба лукавства да се на генијалан начин побегне! Као неки наопачке окренути Одисеј, он се мора ослободити своје свакидашње Пенелопе и заједрити кроз гребенове и клисуре до чаробнице Кирке. Aкo за тренутак и успе да избегне сталне заседе, немојмо му приговорити због охолих гестова, одсечног потеза Св. Ђорђа пред чијим се ногама извалила аждаја.  

[1] Под тим је псеудонимом писао славни критичар Leopoldo Enrique Garcia Alas y Urena (1852-1901)

[2] Тим новим снзибилитетом нису само обдарени уметници него и људи који су њихова публика. Кад сам рекао да је нова уметност „уметност за уметнике“, под „уметницима“ нисам мислио само на оне који је стварају него и на оне који су у стању перципирати чисте уметничке вредности.

[3] „Ултраизам“ је један од најзгоднијих назива скованих да означе тај сензибилитет

[4] У том крајњем смислу је био учињен један покушај (у одређеним Пикасовим делима), али је то био колосалан промашај

[5] То су дадаисти и радили у шали. Занимљиво је опет истаћи (види претходну напомену) да се веома екстравагантни и промашени експерименти нове уметности  са извесном уверљивошћу изводе из њеног органског начела. Већ се ex abundantia, из њеног обиља, разабире да је модерна уметност јеинствен и смислен покрет.

Извор: José Ortega y Gasset, The Dehumanization of Art and Other Essays on Art, Culture, and Literature. 

Текст је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку" . Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.

На први поглед делује да таква одлука нема много тржишног смисла. Кад су се први Frankenfood протести прелили у Европу, ланци као што су Tesco или Safeway ужурбано су покушали да задовоље захтеве потрошача обележавајући своје сопствене производе као генетски немодификоване. Када је Loblaws ушао на тржиште здраве хране са својим производима  President`s Choice Organic, изгледало је да крећу истим путем. Компанија је у рекламама поносно истицала да атестирани органски произведени производи не смеју да садрже генетски модификоване организме.

А онда потпуна промена става, саопштена јавности: не само да Loblaws неће посебно обележавати генетски немодификоване производе, него то неће дозвољавати ни другим произвођачима хране. Руководство компаније каже да једноставно нема начина да провери шта је заправо генетски немодификовано, све је исувише компликовано.

Више од 90 % канадских грађана изјашњава се у истраживањима јавног мнења да жели видљиве налепнице на производима које би истицале да ли је модификована генетска структура хране коју купују. Међутим, Гален Вестон, председник  Loblaws Companies, јавно је упозорио да таква иницијатива „има своју цену“. То делимично објашањава зацрњивање маркерима; ако Loblaws држи органски произведене производе који су означени као генетски немодификовани, тешко ће објаснити зашто компанија не обавештава купце која храна садржи генетски модификоване састојке, као што је случај са готово 70 % хране у Канади. Тако се  трговац одлучио за драстичан избор; уместо да пружи купцима неке од информација које траже, он им неће пружити никакве информације.

Ово је тек једна битка у рату који  пољопривредна индустрија води против избора потрошача у спору око генетског инжењеринга- не само у Канади већ у целом свету. Суочена са 35 земаља које су развиле или развијају законе о означавању генетског модификовања, изгледа да индустрија чини све што може да те европске или азијске етикете учини једнако застарелим као оне које су изгребане код Loblaws-а. Како? Загађајући већом брзином него што државе могу доносити законе.

На пример, једна од компанија која је била присиљена да уклони своје налепнице је Nature` Path, фирма из Делте у Британској Колумбији која се бави органском производњом хране. Почетком овог месеца, председник компаније Аран Стивенс рекао је за Њујорк Тајмс да генетски модификовани материјал проналази свој пут до органски узгојених усева. „Пронашли смо трагове у кукурузу који је био узгајан десет до петнаест година. Не постоји довољно висок зид који може да спречи ширење тих ствари“.

Неке компаније које се баве органском производњом размишљају о покретању тужбе против биотехничке индустрије због загађења, али законска регулатива иде у супротном правцу. Монсанто је тужио Персија Шмејсера, фармера из Саскачевана, након што је њихово патентирано, генетски модификовано семе уљане репице долетело у његова поља са камиона у пролазу и са суседних поља. Монсанто тврди да је Шмејсер украо њихову имовину будући да је распршено семе пустило корене. Суд је уважио тужбу и наложио фармеру да испати компанији двадесет хиљада долара као и да сноси судске трошкове.

Најпозатији случај контаминације је StarLink кукуруз. Након што је та генетски модификована култура  (намењена исхрани животиња и оцењена као неприкладна за људе) пронашла свој пут у залихе хране, власник патента Aventis је предложио следеће решење; уместо да се промени име кукуруза, зашто да се не одобри конзумација људима? Другим речима, променимо закон да би одговарао контаминацији.

Широм света потрошачи практикују обновљену политичку моћ, захтевајући понуду органски произведене хране у супермаркетима и тражећи од својих влада прецизно означавање ГМО производа. Међутим, џиновске пољопривредне компаније-којима подршку дају пљачкашки закони о интелектуалном власништву- за све то време унакрсно запрашују, контаминирају, загађују и преплићу глобалне залихе хране да ће законодавци можда бити принуђени да дигну руке од свега. Као што каже критичар биотехнике Џереми Рифкин „они се надају да ће загађење бити толико велико да то једноставно постане fait accompli“.

Када се једног дана сетимо овог тренутка, жваћући своју генетски модификовану Natural Values храну налик здравој храни, наш StarLink tacos, одобрен за људе и нашег мутираног, вештачки узгојеног атлантског лососа, веома лако бисмо га се могли сетити као јасно одређене тачке на којој смо изгубили нашу стварну могућност избора прехрамбених производа. Можда ће тада и  Loblaws лансирати нови производ да би конзервирао тај осећај чежње; Memories of Consumer Choice.

Ауторка је социолог, новинарка, писац и антикорпоративна активисткиња из Канаде. У својим књигама (No Logo и Тhe Shock Doctrine постали су међународни бестселери) пружа бескомпромисну критику савременог начина живота, али и нуди стратегије отпора нарастајућој глобализацији и моћи корпорација.

Извор: Naomi Klein, Fences and Windows: Dispatches from the Front Lines of the Globalization Debate.

Текст је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.

Листа укључује велике компаније као што је маркетиншка агенција Дентсу и произвођач електронике Панасоник, који се криве за нелегалан прековремени рад. Локална пословница Поште Јапана, подружница Холдинга јапанске поште је оптужена да није пријавила повреде настале на послу.

Локални медији су компаније које злостављају раднике назвали црним. Ниво проблема је добио на интензитету када је 2015. године један млади радник у Дентсу починио самоубиство. Смрт је препозната као кароши како би премијера Шинзо Абеа охрабрили да погура реформе права радника.

Листа која сада има 334 компаније, месечно ће се обнављати. Термин кароши је уведен током 1970-тих и још увек доминира насловима широм земље.

Према Ројтерсу, који је цитирао јапанске званичнике, на листи се не налазе све компаније које су под истрагом. Имена компанија се откривају само када министарство одлучи да ће тиме подстаћи поштовање и да ће то допринети општем добру.

У марту је Абеова влада предложила кораке за смањење прековременог рада и бољу зараду за раднике са скраћеним радним временом.

Експерти кажу да ће мере, које ће бити представљене до 2019. године, нашкодити компанијама, које се већ суочавају са смањењем радне снаге због убрзаног старења популације. Адвокати и активисти су рекли да мере нису довољне да заштите раднике.

Животни век у Јапану је један од најдужих у свету и износи 83,3 године, али исто тако има и највећу стопу самоубистава на свету. Прошле године је, по први пут у 22 године, број самоубистава пао испод 22000.

Јапанска национална телевизија је изачунала да самоубиства јапанску економију коштају 4 милијарде долара.

Извор: РТ

Докази нацистичких злочина током Другог светског рата у сефовима УН заузимају 900 гигабајта електронске меморије. У међувремену, открића из архива УН уносе сасвим нову парадигму тог злосрећног времена, у односу на мање од 50 суђења вођама нацизма у Нирнбергу и Токију. Овим речима професор Ден Плеш, директор Центра за међународне и дипломатске студије престижног универзитета СОАС у Лондону, представио је своју књигу „Људска права после Хитлера: изгубљена историја суђења ратних злочина сила Осовине”. 

Професор Плеш уобличио је књигу након десетогодишњег истраживања у коме је кључни извор била архива УН, забрављена због инсистирања Вашингтона и Лондона на поратном „пеглању” односа са Немачком у време избијања хладног рата са комунистичким Совјетским Савезом.

Једна од најмрачнијих тајни скриваних у подрумима Светске организације јесу докази да су Савезничке силе знале за погром милиона Јевреја, још од лета 1942. године, месецима пре Стаљинградске битке и две године пре „дана Де”. УН архиве непобитно доказују да су савезници знали да су нацисти у то време већ побили преко два милиона Јевреја, као и да је још преко пет милиона животно угрожено, наводи Плеш, истичући да су победничке силе Другог светског рата учиниле веома мало да такав геноцид спрече.

„Савезничке силе коментарисале су масовна убиства Јевреја две и по године раније него што се до сада веровало. Доскора се сматрало да су Савезници сазнали за постојање концентрационих логора тек када су их открили. Они су масакре Јевреја коментарисали још од децембра 1942”, открива Плеш. У то време, британски шеф дипломатије Ентони Идн јавно је говорио о покољу над Јеврејима. „Немачка власт… сада управо спроводи истребљење Јевреја, о чему је Хитлер више пута говорио.” Плеш наводи и сведочанство да је министар у ратном кабинету Винстона Черчила виконт Кранборн поручивао како Јевреје не би требало сматрати „посебним случајем”, као и да је „британско краљевство ионако препуно избеглица да би примало нове”.

У међувремену, документација УН открива да је пољска влада у изгнанству још у лето 1942. године доставила тада тек основаној УН комисији за ратне злочине детаљне описе нацистичких зверстава у концентрационим логорима Треблинка и Аушвиц, и те документе истовремено објавила у Лондону. Сада се такође зна да је чешка влада у егзилу прикупила доказе на преко 300 страница о директној одговорности Адолфа Хитлера за масакре током Другог светског рата у Чешкој. Више није тајна да је УН комисија за ратне злочине у највећој тајности још 1944. године – у време немачког бомбардовања Лондона –  осудила Хитлера.

Истовремено, Плеш открива да су прве захтеве за суђење нацистима истакле бројне нападнуте државе, попут Пољске и Кине, а не Велика Британија, САД и Русија које су после фашистичког пораза координирале Нирнбершки процес. Противно увреженом уверењу да су силовања и насилна проституција „иновација” геноцида у Руанди и рата Босни, та злодела су сматрана ратним злочинима још крајем четрдесетих година прошлог века. Наиме, ратни трибунали у Грчкој, Пољској и на Филипинима судили су неким нацистима и њиховим сарадницима због ратних злочина силовања и насилне проституције…

Након отварања архива УН о нацистичким злочинима, на порицање Холокауста заувек је стављена тачка, сматра Плеш. Ранији покушаји да се та документација отвори, још у време америчког председника Рузвелта, наилазили су на мину у америчком Стејт департменту. Наиме, настојање Рузвелтовог изасланика при УН  комисији за ратне злочине Херберта Пела да обелодани сведочанства одбили су антисемити у Стејт департменту. Иначе, документација овог архива Уједињених нација никада после рата није стављена Берлину на увид. Деценијама су приступ тим депоима на Ист риверу имали само они истраживачи који су добили не само сагласност својих влада већ и генералног секретара Светске организације лично, али и тада уз клаузулу да не смеју ништа да бележе или копирају.

Плешово дугогодишње и упорно инсистирање на отвореном приступу овој архиви наишло је на разумевање Саманте Пауер, бивше америчке амбасадорке при Светској организацији. По Плешовим речима, Пауерова је одиграла кључну улогу у промени расположења на Ист риверу према тој документацији. Након објављивања Плешове књиге, целокупна архива УН о нацистичким злочинима од ове седмице доступна је стручњацима на интернет страници лондонске „Библиотеке Винер” – најстарије светске архиве о Холокаусту и највеће колекције докумената из нацистичке ере која постоји у Великој Британији.

Извор: Политика

ОСВАЈАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА: Сви они који су на основу њиховог тумачења вишебрзинског концепта помислили да се, када се у Бриселу размишља о будућности, не мисли на њих – били су у праву. У Европској унији све је јасно. Само је јавности било потребно превести овај дипломатски језик на једноставан разумљив говор у коме је речено да на Вишеградску четворку – В4 (Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка), и не само њу, у Бриселу (прецизније Берлину и Паризу) неће рачунати уколико не уђу у дубље интеграције, заједничку европску политику одбране, економије и миграција.

За популарно названу В4 групу, која постоји већ 25 година, ово није могло да буде никакво изненађење: да не буде забуне, разишли су се они одавно на свим овим питањима. Наравно и Румунија, Бугарска, па и Хрватска, такође су забринуте јер и када би хтеле оно што В4 не жели – да што више националног суверенитета предају у руке европском језгру – оне ипак немају капацитет да ухвате исту брзину.

В4 своју политику већ дуго води захваљујући успостављању заједничких интереса на основу којих би могли да граде своју будућност, без обзира да ли ће их западне чланице одбацити или испоставити превисоку цену за обнављање брачних завета.

Чим је Жан Клод Јункер објавио „белу књигу” са пет сценарија, од којих четири неприхватљива служе да подрже један изабрани, четири земље Вишеградске групе су се изјасниле да је план за њих неприхватљив. Чак је у истом тренутку срочена и заједничка декларација о противљењу да западне чланице пласирају шкарт робу, или барем робу неједнаког квалитета (у шта се убраја храна, техника и текстил) на територије њихових држава. Рекли су да не желе да буду канта за смеће тврдог језгра истог клуба. Они, једноставно, третман Запада према њима, било да се ради о роби коју им шаљу или вишебрзинској вожњи коју им прописују, доживљавају као понижавајући третман рођака са периферије, грађана другог реда.

ПОД НАШИМ УСЛОВИМА: Орбан је потом рекао да је мађарска нација у стању побуне и да Мађарска мора поново да се избори за независност и национални суверенитет тако што ће зауставити Брисел.

Пољска је, нарочито после занемаривања њеног противљења при реизбору председника Европског савета Доналда Туска, одлучила да игра грубо у Бриселу. Уз надзор владавине права који је из Брисела покренут и који у крајњој инстанци може да доведе до тога да Пољска изгуби право гласа, Варшава само појачава тврдокоран став у све чвршћем утемељивању заштите националних интереса, без обзира колико се то не допадало Бриселу.

Ипак, ни у Вишеградској групи не постоји потпуно јединство око тога који степен интеграције су спремне да прихвате. Словачка и Чешка су, за разлику од Мађарске и Пољске, спремне да у више области сарађују са Бриселом, али свакако не по питању миграната. Слањем топло-хладних порука Словачка помало делује на своју руку, као уосталом што и Пољска искаче наглашено блиским односом са НАТО-ом. Словачки премијер Роберт Фицо се буни против двоструких аршина који постоје у ЕУ и најављује реципрочне мере: кориштење домаће хране и робе. Каже да у ЕУ не сме бити грађана другог реда.

С друге стране, Словачка не жели да остане на крају европског воза и изјаснила се да би возила истом брзином као Берлин. За сада се на овај став гледа тек као на писмо о намерама, јер је питање колико брзо Братислава може да вози ако око ње земље иду под својим условима.

РУСИЈА МАЈКА ИЛИ МАЋЕХА: Заједница Велике и Вишеградске четворке је на климавим ногама. План о спасу ЕУ у више брзина може да буде само последњи корак који ће их довести до коначног разлаза. Та бракоразводна парница можда неће бити формализована на суду, али ће свако свој живот живети на тој периферији у односу на Брисел онако како мисли да треба. Ипак ни то није добитна комбинација за тврдо језгро. Јер што је мање Европске уније у централноисточним чланицама, отвара се простор да буде више утицаја неке друге силе. А Орбан често игра на Русе. Зову га „мали Путин”, с њима гради нова постројења нуклеарке, држи лекције Бриселу због притиска који праве Македонцима, преговара са Србима, намеће се као регионални лидер. Ако га оставе на крају композиције, он ће једноставно на последњи вагон прикачити своју локомотиву и повести у супротном смеру.

У том цепању откинуће се још многе државе које не виде перспективу у клубу у коме их не желе. У данашњем односу снага, када се још чека дефинисање става нове америчке администрације према источној Европи и Балкану, па чак и целој ЕУ, улози НАТО-а на западној руској граници, чак и Пољска, која има фобију од Русије, може да заврши у том другом возу.

Извор: Политика

Док елита овим термином покушава угушити критике владајуће неолибералне догме, с друге стране исто раде они који, рецимо, Европској унији каче популистичку етикету настојећи да јој тако одузму кредибилитет. Рецимо, Марин ле Пен која себе сматра највећим француским демократом, јер каже да жели власт вратити од Брисела народу, за јавност је популиста, а оно што је сигурно је да је десница. Стиче се, дакле, утисак да су данас готово сви помало популисти, а питање је да ли заправо овај феномен указује на недостатак политичког расуђивања? 

Да ли је онај ко је по једнима демократа, по другима популиста? И да ли је оптужба да је неко популиста и сама популистичка? Популизам, према политиколошким теоријама, позива обичне људе да збаце неправедну управљачку класу. Ипак, да би неко био популиста није довољно да осећа само овај порив који постоји и у другим идеолошким облицима. У супротном би се могло рећи да је популиста свако ко критикује попут, рецимо, британског лабуристичког лидера Џеремија Корбина. Не може се рећи да Корбин и нови амерички председник деле исте политичке вредности. Корбин најгласније осуђује Трампово просто решење сложених проблема подизањем зидова Мексиканцима и спуштањем рампе пред муслиманима. Дакле, савременим популистима је својствено да нуде једноставна решења за сложене проблеме.

Ко је данас популиста и како се десило да овај вид политичке мобилизације добије толико негативну конотацију? Популизам се у Европи претежно повезује с јачањем десних и радикално десних покрета иако је у савремену политику ушао означавајући левицу. Израз се изворно односи на владавину у интересу народа насупрот облицима који су примарно водили рачуна о жељама малих група, попут аристократије и плутократије. Истински популисти били су Народна странка која се у 19. веку заузимала за већа права радника и сељака и критиковала политички амбијент који погодује интересима повезаних и корумпираних политичких и пословних елита из Вашингтона и Њујорка. Употреба термина се до данас излизала толико да је остала само такозвана реакционарна струја који окупља народ махом на темељу одбојности према одређеним мањинским скупинама.

Бавећи се пежоративним значењем које данас има, америчка новинарка и књижевница Лајонел Шрајвер за Би-Би-Си примећује да је термин постао „нечастан и да описује неуке људе, готово руљу и варваре” који ашовима и грабуљама хрле на власт. Она каже да је уобичајено да се у јавности демократијом сматра победа левице која, када изгуби, говори да су им „варвари отели престо”. Тако је, дакле, популизам постао крилатица за непослушне бираче.

Рецимо, они који су желели да Острво остане у ЕУ траже понављање референдума како би брегзитовци могли исправно да поступе. Испада, закључује Шрајверова, да популизам значи „дати важну одлуку гомили идиота”. Коментатори га, пропуштајући нијансе, користе да лењо стрпају у исти кош различите покрете у Италији, Америци, Немачкој, Аустрији, Шведској, Француској. Шрајверова, стога, примећује да амерички новинари не праве разлику између британског УКИП-а и француског Националног фронта. „Од када је популиста свако ко доводи у питање актуелна дешавања, испада да је популиста свако ко је нетолерантан, расиста, против миграната или муслимана”, каже новинарка. 

Наиме, неки гласачи и политичари јесу популисти у овом, пежоративном значењу. Инаугурациони Трампов говор звучао је као да су се САД тада ослободиле стране окупације. Нови председник је обзнанио да земљом опет влада народ, наравно, посредством њега, милијардера, као њиховог јединог правог представника. Данашњи популиста се, дакле, од других критичара елите разликује по томе што тврди да он и само он представља народ по дубоко ауторитарном образцу оличеном у лидерима попут турског председника Реџепа Тајипа Ердогана или Уга Чавеза који је волео паролу „С Чавезом народ влада”.

У књизи „Шта је популизам”, Жан Вернер Милер, професор с америчког Принстона, каже да сваки популиста покушава да уједини свој, једини аутентични народ, због чега ће наставити да се сукобљава с онима који по његовом мишљењу нису део „праве Америке” или „праве Турске”. Милер цени да за популисте поларизација није проблем већ средство обезбеђивања опстанка на власти јер у конфликтима виде позитивну ситуацију која им омогућава да изнова показују ко је „прави народ”. Стога је било наивно очекивати да Трамп на власти неће бити што и у кампањи.

Стиче се утисак и да популизам осваја планету конкуришући чак глобалној привлачности либералне демократије, за шта су заслужне лично његове присташе које говоре о буђењу англосаксонског света. Али не само они. Бивши лидер УКИП-а, Најџел Фараж, не би издејствовао брегзит без торијеваца, Бориса Џонсона и Мајкла Гоува. Брегзит није био резултат спонтаног отпора угњетених према естаблишменту. Евроскептицизам су ондашњи таблоиди и политичари потхрањивали деценијама. Трамп, такође, није победио као кандидат популистичког опозиционог покрета већ захваљујући републиканском благослову. Ремећењу јасне поделе између тога ко је популиста а ко његов противник доприносе и мејнстрим конзервативне и демохришћанске партије преобраћајући се у популистичке. У уводу књиге, која ће ускоро добити српско издање, Милер упућује на то да опасност по демократију долази из њеног света јер политичари који су извор тих претњи говоре језиком демократских вредности. Називали се они популистима, десничарима или демократама, препознатљиви су по једном обележју – недостају им централне вредности – попут слободе, једнакости и социјалне правде. 

Извор: Политика

Овај детаљ из Кафкиног живота објављен је у трећем тому биографије "Кафка, младост" Рајнера Штаха. Ова идеја је била испред свог времена, нарочито у односу на тада популарне Бедекерове туристичке водиче који су углавном садржавали листу хотела и ресторана, и којима је недостајало "инсајдерско" знање које је, Кафка је сматрао, непроцењиво за путника. Одговори које би нудили Кафкини водичи су исти они који су потребни и данашњим путницима: којим данима су у музеју ниже цене улазница, где се оджавају бесплатни концерти, требали ли унајмити такси или се возити трамвајем у неком граду...? Такође, Кафка је предвиђао да у водиче укључи и савете у вези места у којима се може пронаћи еротско и сексуално задовољство за пристојну цену. Штах пише: " Кафка и Брод су били уверени да би овакви водичи потукли конкуренцију свог времена. Објављивање читавих серија водича-поготово ако би се појавили на више језика- веровали су да ће им донети милионе".

Инспирацију за ову идеју добили су обилазећи Швајцарску, језера и градове северне Италије и Медитерана, када су постали свесни сопственог незнања о стварима важним за сваког путника. Штах додаје: "Знали су понешто, али често не и оно што им је било потребно". На пример, након што су открили да је библиотека у Цириху затворена недељом веровали су да ипак могу да је посете обраћајући се са тим захтевом локалној туристичкој канцеларији. Купање на циришким језеру Кафки је представљало непријатност због пресвлачења, док је Брод нападнут цревом од стране базенског чувара и групе дечака.

Кафка је показивао извесну дозу надмености док је презриво посматрао туристе који купују сувенире. Исмевао је и фотографе-аматере, сматрајући да се тај начин чувања успомена са путовања не може мерити са писањем. Шта ли би тек Кафка данас мислио о селфи-стиковима и Инстаграму?

Ипак, можда њихова ароганција и даје одговор на питање зашто се планови о овој серији књижица нису остварили. Упркос томе што су написали "бизнис план" на пет страница и разрадили детаље за додатак " Водич за разговор" Кафка и Брод су се толико плашили да им неко не украде идеју да чак ни издавачу нису хтели да изнесу све детаље док им се не исплати аванс. Ово је, пише Штах, запечатило судбину њиховог амбициозног плана, а милионску зараду вратило у домен имагинарног.

Извор: The Guardian 

Њен нови живот започео је 2009. – две године након што је њена земља постала чланица Европске уније. Румунска докторка Елена Јоана Браицу прихватила је тада понуду највеће клинике Немачке – берлинског Шаритеа. „Добро сам живела у Румунији, али за мене је било важно да самој себи докажем да у функционалнијем систему могу да почнем од нуле“, прича Браицу за ДW. Та лекарка не може ни да замисли да се врати у своју домовину. „Не бих више могла да се навикнем на румунски здравствени систем. У Немачкој се много више ради, али имате много боље шансе да напредујете.“

И Ана Димитрова такође се надала бољим шансама за напредовање у каријери, када је емигрирала пре 20 година. Та 40-годишњакиња једна је од ретких топ-менаџерки у Немачкој која има страно порекло. „Након промена, одмах ми је било јасно да желим да студирам у иностранству. Хтела сам да студирам економију и да из прве руке учим како функционише тржишна привреда.“

Од почетка је стремила циљу „упорношћу и јаком вољом“. И исплатило се: та Бугарка била је студент генерације на Универзитету Ерланген-Нирнберг. Одмах након студија, добила је посао у предузећу „Манесман“, а сада је у руководећим структурама концерна који се данас зове – „Водафон“.

Немачко тржиште рада профитира од усељавања

Хиљаде младих из Бугарске крећу истим путем који менаџерка Ана Димитрова већ одавно има иза себе. Према актуелним статистикама, у Немачкој је 2015. живело 225.000 Бугара. Многи од њих су високо образовани. И док немачко тржиште профитира од усељавања, Бугарска своди негативан биланс. Бугарска академија наука полази од тога да ће за пет, до десет година тој земљи недостајати 400.000 квалификованих и високо-квалификованих радника.

Сличне проблеме има и Румунија која је такође, заједно са Бугарском, те 2007. примљена у Европску унију. Истина је да земље профитирају од тога што они који су емигрирали издржавају своје породице, али је недостатак квалификоване радне снаге све видљивији. Најјаче је погођен медицински сектор. Из Румуније је, откако је постала чланица ЕУ, отишло 43.000 лекара и апотекара. Само у Немачкој ради 5.000 медицинских радника из те земље.

За једне „одлив“, за друге „прилив мозгова“

Млади румунски зубар Костас Ифандопол је пре скоро три године донео одлуку да се пресели у Берлин. Њега су на тај корак првенствено натерали финансијски разлози. Након завршеног факултета у Букурешту радио је годину дана као стоматолог у Румунији. Убрзо му је постало јасно да сан о сопственој ординацији у својој земљи не може да оствари. „Дугорочно гледано у Немачкој имам много боље шансе, јер овде могу да добијем повољан кредит који нећу морати да отплаћујем 40, већ 15 или 20 година“, каже Ифандопол за ДW. Тренутно ради у једној ординацији у Берлину и каже да зарађује „отприлике десет пута више“ него што би зарађивао у Румунији.

Тај пут бира и све више бугарских лекара. Земља која броји седам милиона становника тренутно има 28.000 лекара. Пре седам година тај број је износио 35.000. Док Бугарска и Румунија брину бриге за будућност, немачке клинике профитирају од усељавања стручњака из источне Европе: За једне „одлив“, за друге „прилив мозгова“.

„Без лекара из источне Европе у појединим деловима Немачке не би уопште било лекарског особља“, каже Џалид Сехули, директор Клинике за гинекологију у Шаритеу. Тај у Берлину рођени син једне мароканске избегличке породице, и у Шаритеу се залаже за мултикултуралност. „Начелник одељења је Бугарин, госпођа Браицу је Румунка, а имамо још једну асистенткињу, такође Бугарку. Сви они су добро образовани, талентовани за стране језике и веома брзо се уклапају у овдашњи систем.“

„Веома негативни ефекат“

Према једној актуелној студији Уједињених нација, око 3,4 милиона Румуна ради у иностранству. И у Бугарској је последњих деценија знатно опао број становника. Од политичких промена 1989, ту земљу је напустило око милион становника. „Исељавање је био тежак ударац за бугарску привреду, јер се махом ради о високо квалификованим стручњацима“, каже Митко Василев, председавајући Немачко-бугарској индустријској и трговинској комори. Василев каже да се немачки инвеститори у Бугарској стално жале на недостатак квалификоване радне снаге.

Међутим, они који истражују миграције, знају да није само по себи лоше то што „боље квалификовани напуштају своју земљу“, каже Херберт Брикер са немачког Института за тржиште рада и истраживање занимања (ИАБ). „Ако се инвестира у образовање, не мора неминовно да дође и до смањења броја људи у тим земљама.“ Осим тога, многи од исељеника проведу неколико година у иностранству, па се на крају врате у своје домовине. То ипак не значи да проблема нема, посебно када је реч о медицинском сектору. „У том сектору исељавање има штетне последице.“

Повратак у Бугарску с мужем Немцем

Исељавањем ће се као темом – и то не само лекара – Румунија и Бугарска бавити још дуго. Једно истраживање Фондације Фридрих Еберт, показује да 43 одсто Бугара и 40 одсто Румуна планира да напусти земљу. Ипак, приче као што је она Тање Шнел – уливају наду. Након успешно завршеног факултета у Немачкој, она се вратила у своју домовину и то са својим супругом Немцем. У најсиромашнијој земљи ЕУ, они су успели да себи осигурају егзистенцију. „Ја сам се вратила зато што волим Бугарску и зато што желим овде нешто с покренем“, каже Тања Шнел.

Она има двој деце и посветила се заштити природне средине. Не жали се што се одлучила за своју домовину. „У Бугарској ми истина недостају немачка библиотека, бициклистичке стазе, дечија игралишта, добра медицинска нега. Али истовремено имам осећај да сам овде кориснија, да много више тога могу да покренем него у Немачкој – на примјер у заштити животне средине. То је оно што ми даје снагу.“

Извор: Дојче веле

„Велика непозната“ – тако гласи наслов чланка о Рексу Тилерсону који је објавио Шпигел онлајн. „Недавно је Џон Кери у Министарству спољних послова добио Велики крст заслуга за Савезну Републику Немачку. Било је то меланхолично вече за америчког министра спољних послова и његовог немачког колегу Франк-Валтера Штајнмајера. Обојица ће за неколико недеља да се опросте од својих функција. Американац – зато што су Демократе изгубиле на изборима. А СПД-политичар зато што би у фебруару требало да постане председник Немачке. И то у тренутку када ће се немачко-амерички односи током мандата будућег председника Доналда Трампа наћи на озбиљној проби“.

„После вишенедељног нагађања ко би могао бити наследник Керија у Вашингтону, коначно се зна да ће то бири Рекс Тилерсон, шеф Ексона, највећег нафтног и гасног концерна на свету. Но, тиме је исцпрљено и сво знање о њему којим Берлин располаже. 64-годишњи Тилерсон не зна ништа о спољној политици, иако има међународно искуство – додуше у суровом бизнису. Листа његових саговорника у свету је дуга и импозантна. Он је са многим шефовима влада преговарао о пројектима експлоатације нафте и гаса – од Саудијске Арабија и Катара па до Венецуеле. Његов концерн је богатији од многих држава, а у многим земљама у којима је активан има своје приватне снаге безбедности“.

„У Берлину, у Министарству спољних послова, и даље се нагађа: шта Тилерсон мисли о будућности НАТО, о нуклеарном штиту САД и савезницима у Европи, о политици према Кини, о повредама људских права, о рату у Сирији, Ираку, уопште, о улози САД у свету – све су то отворена питања“, пише Шпигел онлајн.

Дневник Велт тврди да је „будући амерички председник Доналд Трамп са Рексом Тилерсоном у свој кабинет увео још једног климатског скептичара. Човек који ће вероватно бити следећи министар спољних послова САД, руководи концерном који је готово три деценије порицао промене климе. Научници Ексона су, како се прича, још 1981. упозорили да би коришћење фосилних горива могло да штети животној средини – али то сазнање је прећутано. Концерн је наводно инвестирао више од 30 милиона долара за борбу против тезе о промени климе“.

„Новац је, тврди Гринпис, уложен у рекламну кампању и за научнике који су објављивали скептичне студије. Сада су заштитници животне средине огорчени зато што ће Тилерсон бити шеф министарства – куће која на међународном нивоу преговара о климатској политици САД. Фирма чији корени сежу до компаније Стандард оил коју је 1863. основао Џон Д. Рокфелер, због тога је недавно изгубила подршку оснивачке породице која је недавно саопштила да са Ексоном више не жели да буде довођена у везу“.

„Шеф дипломатије без политичког искуства“ је наслов којим је Тилерсона окарактерисао Франкфуртер алгемајне цајтунг. „Неке од најтешњих веза Тилерсрон гаји са Русијом; са председником Владимиром Путином се и лично врло добро разуме. 2013. године, Путин му је доделио један орден пријатељства. Према наводима труста мозгова ЦСИС, у чијој управи седи и Тилерсон, сматра се да он има више личних контаката са Путином од свих других Американаца. Он је рекао да нимало не држи до санкција против Москве.“

„Када је реч о практичној политици, тешко је одредити где спада Тилерсон. Као шеф Ексона, он с једне стране вехементно заступа интересе фосилне енергетске индустрије, али прихвата и промену климе као праву и озбиљну ствар. Наводно Тилерсон није присталица изласка САД из Париског споразума о заштити климе. Позиције менаџера о кризним жариштима Сирији, Блиском истоку, међународном тероризму или односу са Кином – нису познате, о тим темама се још није јавно изјашњавао“, пише Франкфуртер алгемајне цајтунг.

Извор: Дојче веле

Крај Новог Полиса?

Крај је Првог светског рата, инфлација је вртоглава и становници једног града немачког говорног подручја окрећу се једни против других. Политичари траже жртвеног јарца. "Народ", најављује Канцелар, "захтева протеривање свих Јевреја." Иако ово делује као фрагмент из неке књиге о историји Трећег Рајха реч је о синопсису филма који је снимљен још у време када је нацистичка партија била забрањена, а Хитлер завршава Мајн Кампф у ћелији баварског затвора. Заснован на дистопијском роману јеврејског публицисте Хуга Бетојера "Die Stadt ohne Juden", филм је премијерно приказан у Бечу у јулу 1924. године, али је оригинална верзија филма нестала у ратним годинама и сматрало се да је изгубљена више од 90 година. Захваљујући случајном открићу на једној париској бувљој пијаци и највећој crowdfunding кампањи у аустријском сектору културе, овај неми филм ће бити дигитализован  и поново објављен у свом изворном облику, али и премијерно приказан на јесен следеће године у Бечкој концертној дворани.

Аустријска кинотека, која је организатор кампање објавила је да је прикупљено 75 000 долара, неколико дана пре званичног завршетка рока. Гласноговорник ове институције је додао да је пресудна донација добијена од анонимне јеврејске фондације из Сједињених Држава након победе Доналда Трампа на председничким изборима, али и да су се удвостручиле појединачне донације у Аустрији након пораза кандидата деснице на председничким изборима у тој земљи.

Филм приказује не само економске околности које су разбуктале политички антисемитизам, већ и на сатиричан начин описује последице масовног егзодуса јеврејске популације из "Утопије", како се Беч назива у филму. На почетку, грађани "Аријевци" ватрoметом прослављавају одлазак својих јеврејских комшија. Међутим, културни живот "Утопије" бива запуштен; кафеи се претварају у пивнице, у продавницама се уместо модерне гардеробе нуди само фолклорна одећа, а многе земље прекидају своје трговинске везе са "Утопијом". "Чудно", објашњава саветник градоначелнику, " наша валута и даље ништа не вреди." Ускоро су широм града осванули постери са речима: " Наше сте благостање избацили заједно са Јеврејима".

Оштећена и некомплетна верзија филма, вероватно цензурисана или аутоцензурисана, откривена је у Холандском филмском музеју 1991. године. Према речима Николаса Вострија, директора Аустријског филмског архива, нова верзија (пронађена на једном париском бувљаку у октобру 2015. године) не само да проблематизује поруку овог филма и садржи оригиналан крај, већ и приказује многе сцене које детаљно приказују присуство Јевреја у различитим аспектима друштвеног живота Беча. "Порука коју смо хтели да пошаљемо је да ово није само филм о прошлости, већ и снажан анти-нацистички исказ", објаснио је Востри. "Сада је веома слична ситуација оној у времену када  је настао "Град без Јевреја". На крају Првог светског рата много је људи расељено са севера руског царства и уточиште су тражили у Бечу, посебно Јевреји из Буковине и Галиције. Антисемитска осећања су се масовно раширила и током актуелне избегличке кризе и све партије су играле на ту карту."

После Другог светског рата, када су Аустријанци били у ситуацији да се поново дефинишу као нација, "Јеврејски Беч" је имао важну улогу. Востри каже: " Постали смо нација Шницлера, Фројда и Шенберга. Али никада нисмо ни покушали да вратимо Јевреје које смо протерали. Велики парадокс лежи у срцу ове нације".

У филму, фикционални Канцелар на крају одлучује да позове јеврејски популацију да се врати у град. Стварни живот Аустрије није понудио такав срећан крај. Оскар Хелмер, послератни министар унутрашњих послова није крио своја уверења да се питања ратне одштете и реституције јеврејске имовине требају пролонгирати што је дуже могуће. Хуго Бетојер, аутор романа по којем је снимљен филм, убијен је у својој канцеларији од бившег припадника тада забрањене Нацистичке партије, свега неколико месеци након премијере филма. Историја се такође сурово поиграла и са главним актерима филма. Јоханес Риман који глуми Јеврејина Леа Стракоша приступио је Нацистичкој партији и наступао је 1944. године у вечерењим представама за официре и војнике у логору Аушвиц, док је глумачка звезда тог времена Ханс Мозер, који у филму тумачи једног од најбеснијих антисемита, морао да емигрира из Аустрије, јер није желео да се разведе од своје јеврејске супруге.

Извор: The Guardian

Крај Новог Полиса?

Форензички стручњаци у Италији тврде да су реконструисали ДНК националног хероја и песника анализом његовог семена  које је оставио на марамици, поклону који је био намењен једној од његових љубавница пре стотину година. ДНК овог претече фашизма и заговорника рата реконструисана је без ексхумације његових посмртних остатака, навели су полицијски форензичари и истакли наду да ће овим методом могу решити и застарели случајеви. Габријел Д`Анунцио (1863-1938) дао је марамицу са семеном својој љубавници, грофици Олги Леви Брунер 1916. године, као успомену на страствену ноћ коју су провели заједно. Полиција у Каљарију, Сардинији анализирала је марамицу, писмо које је грофица Брунер послала свом удварачу и четкицу за зубе од слоноваче који се чувају у архиви фондације Vittoriale degli Italiani.

Користећи специјалне форензичке лампе којима су открили мрље од течности невидљиве голим оком и упоређујући их са ДНК Федерика Д`Анунција, праунука десничарског револуционара, потврђено је подударање. Председник фондације Ђордано Бруно Гуери се нашалио рекавши како би овај експеримент у будућности  могао отворити врата за клонирање славних историјских личности и без њихових посмртних остатака. "Нико не жели да се клонира Д`Анунцио, али исто тако нико не зна какве нас све промене очекују у науци и друштву. У сваком случају, добро је да је ДНК сачуван", нагласио је Гуери. 

Габријел Д`Анунцио је 1919. године са својим присталицама заузео Фјуме (данас Ријека, у Хрватској) и успоставио независну државу, Reggenza Italiana del Carnaro. Ова творевина, чија је оснивачка повеља била претеча каснијег италијанског фашистичког система, нестала је након годину дана, угушена нападом италијанске морнарице. Песнички опус Габријела Д`Анунција и данас се проучава у италијанским школама.

Извор: The Guardian

У свету политичке коректности једна форма етничких стереотипа на Западу се не само толерише него је чак и у моди. Ради се о етничким стереотипима у односу на Русе. Руси су данас на Западу представљени на неколико карактеристичних начина. Руски мушкарци су брутални, суморни, аљкави, најчешће пијани, и увек сурови. Обавезно говоре са тешким акцентом. Лоше се облаче, непоштени су, насилни и похлепни. Према женама су неотесани, укус им је комично ужасан. Ако су богати онда су корумпирани: "Русија" и "корупција" су синоними за просечног Западњака. Типичан Рус је лопов или убица, док је поштени руски бизнисмен ("олигарх") контрадикција по себи.

Током Хладног рата западњачки стереотип о Рускињама је био да су дебеле, мушкобањасте и ружне. Најчешће су приказиване као сељанке, чистачице улица или трактористкиње. Данас је на Западу стереотипна слика о Рускињама да су лепе. Међутим, то свакако није нешто чему се треба радовати. Напротив, то је нешто чега се треба плашити или макар бити на опрезу. Ако су у време Хладног рата Рускиње биле посматране као просте и приглупе, али ипак искрене, данас су представљене као материјалисти, опседнуте новцем, јефтине, склоне манипулацијама, промискуитетне и неморалне. Оне су femmes fatales које ће доброг, наивног Западњака лишити његових тајни, морала и, разуме се, новца. Обично су шпијунке, проститутке или пријатељице гангстера.

Руси, било да је реч о мушкарцима или женама, по овим стереотипним представама су по аксиому непоштени. Лакоћа са којом је западна јавност прихватила недоказане тврдње о руским преварама током допинг афера везаних за Олимпијске игре, не уносећи у целу причу ни грам сумње- добар је пример за ову тврдњу. Присталице опште забране наступа руских спортиста у Рију нису уопште имали потребу да истакну како се за потврду њихових захтева подразумевама да за Русе не важи претпоставка невиности. Све док важи западњачки стереотип о руском непоштењу то се питање неће ни постављати.

Руси су у исто време, упркос очигледној контрадикцији, и ђаволски лукави и прилично глупи. Такође, потпуно су некомпетентни и неспособни. Без обзира на то они су застрашујући јер су агресивни и насилни. Једини квалитет који Западњак признаје Русима је храброст. Руске војне победе и не дозвољавају да се другачије помисли. Па ипак, ни руска храброст се не посматра на исти начин као храброст Западњака. Руска храброст проистиче из лудости и агресивности и израз је карактеристичне  руске опседнутости новцем и моћи.

Што се и једино може очекивати од таквих људи Руси, према западњачкој слици, свој непоштено зарађени иметак троше на задовољавање хедонистичких потреба: на јахте, луксузне ствари, луде журке и развратни секс. Ако је Москва данас, за разлику од времена Хладног рата, чувена по ноћном животу то није нешто што треба славити (као када је нпр. реч о Берлину), све је то део руских мегаломанских апетита, дајући целој причи злокобан тон. Земља ни не може бити боља од ужасних људи који је чине. Она је насилна, корумпирана и брутална- баш онаква какви су и владари који њоме управљају. Попут народа који је чини она је застрашујуће агресивна, ђаволски лукава али некако глупа и неспособна. На крају, иако претећа и опасна, има у њој нешто препотентно и апсурдно.

Нема потребе да се сувише наглашава, лидер једне такве земље мора да је мачо разбојник који воли да се фотографише полуго док јаше. "Немилосрдан"- то је можда реч којом се он најчешће описује. Он је гангстер- окрутан, аморалан, лукав и немилосрдан- као и народ на чијем је челу. Толико је оваквих стереотипа који не кореспондирају са стварношћу да их је готово немогуће све набројати. Нека остане забележено, Русија (или макар они крајеви Русије које сам посетио) ме је импресионирала својим беспрекорним поштовањем реда и закона. Руси остављају утисак породичних, толерантних, стабилних, добро образованих и веома културних људи. Стандарди личног и јавног поштења су, по мом искуству, постављени заправо  веома високо, понекад чак и превисоко.

Када је реч о Путину, у само две прилике у којима сам га лично видео, оно што је на мене оставило најјачи утисак, поред финог смисла за хумор и несумњиве интелигенције, је његова, да тако кажем, старомодна љубазност- нешто што је чак и Барак Обама истакао у недавном интервјуу за The Atlantic. Ова његова особина о којој се тако нерадо говори, очигледно дубоко укорењена навика љубазности, је нешто што руши стереотину слику коју већина Западњака има о Путину. Истичући све ово, не желим да негирам проблеме са којима се Русија сусреће. Такође, немам уопште жељу да Русе прикажем бољима него што јесу. Али, будући да је ово чланак који се бави негативним стереотипима о Русији и Русима не устручавам се да истакнем позитивне ствари о њима.

Негативни стереотипи о многим народима имају дугу историју у европској и западњачкој култури. Од 1970-их година стереотипно представљање Немаца, Индијаца или Пакистанаца , Ираца или чак и Јевреја, била је основна карактеристика британске комедије. Срећом, данас тога више нема јер се сасвим тачно увидело да је то расистичко и дубоко увредљиво представљање појединих етничких група. И то данас чини британске комедије неупоредиво бољим. Међутим, један упадљиви изузетак је остао. Негативни стереотипи о Русији и Русима не само да нису нестали већ су се умножили и постали много гори. Они су толико присутни, и толико се бесомучно понављају у филмовима, на телевизији... да се једноставно не могу избећи, и веома је мали број оних који се могу одупрети таквом утицају. Ствар је утолико гора што томе нико не приговара. Док се након џихадистичког тероризма и насиља негативни стереотипи о муслиманима с правом карактеришу као исламофобија , негативни стереотипи о Русима пролазе сасвим непримећено.

Такво стање наишло је на снажну реакцију у Русији после објављивања спота "Party like a Russian" британског поп певача Робија Вилијамса. Спот се може тумачити на разне начине. По мом мишљењу, он ипак није имао циљ да се наруга Русима у целини. Пре ће бити да је хтео истаћи једну специфичну категорију Руса- корумпиране олигархе који су побегли у Британију након крађе новца у Русији. Да спот реферира на ту одређену врсту људи показује, по мени, и чињеница да је сниман у типично енглеској великој кући (из епохе Тјудора или јакобинске ере), управо оне врсте луксузних кућа које преферирају бегунци из Русије који настоје да измакну руским властима и налазе уточиште у Британији. По мени, и речи песме потврђују овакво тумачење. Текст јасно указује на оне који са својим "тешко стеченим" капиталом долазе да уживају у животу на Западу, са заштитом тог истог Запада.

“It takes a certain type of man with a certain reputation

To alleviate the cash from a whole nation

…..

I put a bank inside a car, inside a plane, inside a boat

It takes half the western world just to keep my ship afloat”

Ако је то тачно онда је спот (упркос несрећној злоупoтреби неких руских тема; Распућина, Плеса витезова Сергеја Прокофјева , Октобарске револуције...) желео да саосећа са Русима, никако да искаже непријатељство према њима. Међутим, узимајући у обзир масовне негативне стереотипе о Русији и Русима и очигледно преклапање одређених ликова у споту са представама које се иначе шире о Русима на Западу, могу потпуно да разумем због чега толико много Руса спот није видело на такав начин, и зашто су тако оштро реаговали. Заиста, подударање је толико снажно да многи на Западу који се слажу са њим подржавају овај спот управо као израз непријатељства према Русима и посебно према Путину.

То нас доводи до следећег: оно што ова епизода са спотом Робија Вилијамса јасно показује је да чак и када се Руси жале, из сасвим оправданих разлога, на негативне стереотипе који се о њима шире- нико на Западу ни не покушава да их разувери или да им пружи подршку. Баш као што никад није било негодовања на појаву све горих негативних стереотипа који се о Русима изнова и изнова појављују. Таласи осуда који се јављају када дође до негативног портретисања Јевреја, муслимана или Ираца, у руском случају по правилу изостају.

Размотримо како се британски The Guardian, тај одлучни либерални заштитник политичке коректности и анти-расизма, понео у случају руских протеста на спот Робија Вилијамса. Нису хтели нити да осуде спот, нити да поведу озбиљну расправу о томе, нити да покушају макар да разумеју зашто га Руси доживљавају као увредљив- као што би, без сумње, учинили у случају било ког другог спота који говори о неком другом народу. Уместо тога, наручили су кратки текст руске новинарке Наталије Антонове. Мора се признати, почетак текста је био обећавајући: "Уморни сте од политичке коректности, дебата о културном својатању и срамота вас је због расистичких шала на Твитеру? Не брините. Постоји једна земља о којој слободно можете да износите стереотипе- то је Русија, наравно. Иако се повела полемика, Вилијамсов спот "Party Like a Russian" неће негативно утицати на његову каријеру ни изазвати масовне протесте. То је само песма о лудим Русима, њиховим испадима изазваних водком и чудној склоности да у веће бабушке стављају мање бабушке. Сви знају да је изношење стереотипа о Русима једна сасвим безопасна забава- ако неко у томе види проблем онда је преосетљив и не зна да прихвати шалу. Идеја о "добрим" и "лошим" стреотипима није нова и како је то приметила Маријета Божовић, професор на Јејл универзитету "има нешто необично у томе како се застарели културни клишеји толеришу са осмехом од стране космополитских елита када су усмерени на Словене у 21. веку". Снага ових потпуно одговарајућих речи је ипак потпуно деградирана када Антонова после тврди да је спот заправо сасвим коректан: да, Руси праве дивље журке, нико нема права да се жали и приговара.

Расистички стереотипи су нешто чему увек треба приговарати. Они су дехуманизујући, нетолерантни и штетни. Офанзивни су према свом објекту. И увек је тако када се ругају или проказују одређену националну или културну заједницу. У том смислу, Руси не смеју бити изузетак. Друштво које учествује у томе или толерише оне који то чине делегитимише сопствена декларативна залагања за анти-расизам и међурасну толеранцију. Чињеница да се једна етничка заједница тако третира- Руси, и да им се одриче морална и правна заштита која припада свима другима, никако не умањује сопствени расизам и нетолеранцију. Напротив, она их само наглашава.

У периоду појачаних тензија између Запада и Русије, дехуманизација Руса има вишеструке негативне последице. Пре свега, она не доприноси споразумевању. Како може доћи до споразумевања између Запада и оних које је Запад одлучио да посматра као гангстере и дивљаке? У том процесу, дехуманизација Руса опасно спушта праг до тренутка када насиље усмерено ка њима постаје сасвим прихватљиво.

Ово је у прошлости западњачког расизма био непромењиви образац за "таргетиране" етничке заједнице. Нема ниједног разлога да верујемо да ће у руском случају бити другачије. Несумњиво, тиме се повећава опасност од сукоба. За разлику од неких других народа који су се нашли на путу западњачком расизму Руси имају капацитет да се одупру и узврате. Њихова историја показује, као и код других народа, да ће ако им се наметне екстремна ситуација то и учинити.

У најбољем је интересу самог Запада да се престане са лошом навиком стереотипног приказивања Руса. Ово је тек један од примера где се принципи које Запад воли да прокламује (у овом случају, анти-расизам) и његови сопствени интереси у потпуности подударају. Да би се то догодило, стереотипе о Русима, као и стереотипе о свим другим народима и културама, треба идентификовати и осудити као оно што заправо и јесу- израз надирућег расизма.

Извор: The Duran

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)