Агора

Под контролом владе из сенке

Мајк Лофгрен, интервју,

Кoнтролисани од стране владе из сенке: Мајк Лофгрен разоткрива како се водећи амерички званичници налазе под влашћу паралелне државе[1] „Корумпирана мрежа сачињена од богате елите отела је нашу владу“, рекао је за Салон бивши члан Републиканске странке (GOP) и бестселер аутор.[2]

Једна од преовладавајућих тема изборне кампање 2016. године – и уједно иста она које ће невероватно изгубити значај чим прелиминарни избори уступе место општим изборима – односи се на огорчење америчког народа политичким системом којем приписују корумпираност, самосврховитост у бирократском смислу, неискреност и неупућивање на реално, истинито стање. Не ради се о неком посебном партијском или идеолошком осећању; оно се, наиме, може наћи међу присталицама Бернија Сандерса подједнако лако као и међу поборницима Доналда Трампа. Чак и они који подржавају парагоне statusa quo, попут Хилари Клинтон или Џеба Буша, исказују исте приговоре. Стање које је по свој прилици данас на снази у америчкој политици веома је, у погледу ових питања, блиско позицији консензуса.

Упркос оваквим распрострањеним сагласјима о томе да нешто озбиљно не штима са демократијом у САД-у, много је теже споразумети се око тога шта то што не штима заиста јесте и, још важније, како да се то нешто поправи. Одговоре које Берни Сандерс нуди, на пример, нису у потпуности идентични онима које нуди Доналд Трамп. Да ли се проблем огледа у превеликом присуству Владе? Недовољном присуству Владе? У претераној имиграцији? Недовољној имиграцији? Сувишном опорезивању и контролисању? Недовољном опорезивању и контролисању? 

Недостатак систематичне анализе проблема је једним делом узрок томе што су наши одговори толико дифузни и неадекватни. Са друге стране, то је само један од разлога због којих је Паралелна држава: пад Устава и успон владе у сенци, нова књига Мајка Лофгрена, дугогодишњег,сад већ бившег члана Републиканске странке (GOP) и бестселер аутора, толико драгоцена. Лофгрен даје име и облик проблему који је често био само магловито дефинисан; премда његови закључци нису нарочито охрабрујући, тешко се можемо одупрети логици и софистицираности његових аргумената.

Салон је недавно обавио телефонски интервју са Лофгреном о његовој књизи, паралелној држави и његовом тумачењу тренутног жалосног стања америчке Владе и политике. Наш разговор, који се подједнако дотакао везе председника Обаме и паралелне државе, редигован је због дужинеи ради јасноће.

Како би требало да мислимо о паралелној држави? Да ли је то завера елите? Лабаво дефинисана социјална група? Мрежа специфичних институција? Какву би представу о њој ваљало створити?

Најпре, не може бити речи ни о каквој завери. То је нешто што се одвија у сред бела дана. То није завереничка ујдурма. Ради се само о људима који су напредовали до одређених позиција; у њиховом је најбољем интересу да делују на овај начин. Узимајући у обзир да би народ радије волео да зна шта ради Ким Кардашијан, него да буде упућен у конститутивне елементе буџета или радње које Влада предузима у Малију, Судану и другим непознатим местима, на крају се добија оваква ситуација: отуђена бирократија, која служи сама себи, која се просто развила до могућности да чини оно што чини сада. А то је да одржава и унапређује сопствену моћ.

Када сматрате да је америчка паралелна држава настала?

Настала је вероватно током Другог светског рата, када смо развијали пројекат Менхетн, велики скривени пројекат који је захтевао да десетине хиљада људи раде у апсолутној тајности – ми смо, заправо, изградили огромне градове (за раднике пројекта, прим. Salon) и нико није знао да они уопште постоје. Такође су значајне такозване Ултра и Меџик тајне операције дешифровања порука из немачких и јапанских извора; ове су операције захтевале да енорман број људи обавља строго поверљив посао о којем никоме неће говорити деценијама. Тако је Други светски рат створио овакву инфраструктуру паралелне државе која ће се увећавати и консолидовати током Хладног рата.

Које су кључне институције, играчи унутар паралелне државе?

Кључне институције су управо оне за које би људи помислили да јесу: војно-индустријски комплекс, Пентагон и сви његови уговорни партнери (али сада такође и читав апарат државне безбедности САД), Министарство финансија, Министарство правде, одређени судови, попут оног у јужног округу Менхетна и источном округу Вирџиније, контраобавештајна служба. Постоји и нека врста крњег Конгреса који се састоји од извесног броја људи на водећим позицијама у одборима за одбрану и обавештајне активности – то су људи који знају шта се догађа. Преостали део Конгреса нема представу о томе или напросто не мари; сувише су заузети борбом за наредне изборе.

То је, дакле, стање сагледано са становишта Владе. Шта се дешава у приватном сектору?

Постоји Вол Стрит. Многи од ових људи – било да се ради о Дејвиду Петреусу, или о некоме као што је Бил Дејли, Обамин бивши шеф особља, или о Хенрију Полсону, који је од позиције председника и генералног директора Голдман Сакса доспео на место министра финансија и спасио Вол Стрит 2008. године, или, најзад, о појединцима које је Обама изабрао за министре финансија попут Тима Гајтнера – сви они поседују везе са Вол Стритом. Трећа битна ставка тренутно је Силицијумска долина.

Зар? Зашто Силицијумска долина сада има толико важну улогу?

Зато што она производи толико новца да успева да парира и понекад надмаши Вол Стрит. Челници Гугла или Епла стварају више новца него момци који ведре и облаче Вол Стритом. Они генеришу више новца од самог Џејмија Димона. Тако настаје нови извор готовине захваљујући којем функционише паралелна држава.

Силицијумска долина обезбеђује много новца, али такође има приступ непојмљиво великој количини података. Шта мислите да је за паралелну државу вредније – новац или информација?

Мислим да се то двоје не могу одвојити. Силан се новац слива, у смислу лобирања, у Силицијумску долину како би она добила оно што жели у контексту интелектуалне својине и тако даље... Истовремено инсајдери Државне безбедносне агенције (NSA) су ми рекли да они чак не би били у стању ни да послују без сарадње са Силицијумском долином будући да комуникацијска кичма, коју је управо она основала и којом руководи, обезбеђује велику количину информација корисних за Државну безбедносну агенцију и друге обавештајне службе. Оне све то не могу саме; потребна им је, било вољна било невољна, кооперативност Силицијумске долине.

Али, када је Сноуден упутио први ударац, приличан део елите Силицијумске долине имплицирао је да они нису добровољно и знајући радили са Владом, зар не?

Јавила се ту одређена сума превара након разоткривања које је предузео Едвард Сноуден. Они су тврдили да их је Државна безбедносна агенција натерала да учине све те ствари, али није било тако. Јер, Државна безбедносна агенција, Централна обавештајна агенција (CIA) и остале обавештајне службе су такође биле умешане дајући иницијални капитал или субвенције разним компанијама из Силицијумске долине како би оне чиниле све наведено.

Јасно. Тиме се даље повлачи питање да ли је линија између јавног и приватног сектора уопште важна, барем када говоримо о паралелној држави.

Тешко је разликовати то двоје. Сви ови људи напросто пролазе кроз обртна врата до те мере да се тешко могу одвојити (запослени у Влади од радника у приватном сектору, прим. Salon). Приличан проценат оних који тренутно седе за својим столовима у Пентагону истовремено су уговорни сарадници у приватном сектору. Такви буквално постоје у Пентагону, у Државној безбедносној агенцији, у свим овим организацијама. Управо су они ти који воде шоу захваљујући поседовању техничких знања.

Сам Сноуден је био уговорни сарадник.

Да, он је био уговорни сарадник Буза Алена. Како то да је Аленов уговорни сарадник, дакле нижепозиционирана особа, имала приступ свим овим информацијама? То сигурно не значи много Александеру Киту који је био тадашњи шеф Државне безбедносне агенције. Како је он могао да жали и јадикује над Сноуденом? Он је био одговоран јер је дозволио да се овај пробије, јер је допустио да уговорни сарадници нижег ранга поседују овакву врсту приступа. Ипак, он сада ради у некој сајбербезбедносној фирми величине бутика на Вол Стриту и згрће гомилу новца.

Да ли људи који послују унутар паралелне државе имају заједничку идеологију или наратив који говоре себи и једни другима, нешто што би оправдало њихово понашање или објаснило зашто су њихове интервенције над демократским процесом „преко потребне“?

Мислим да се ради о идеологији којој се не усуђујем да кажем име. Они тврде да нема никакве идеологије, да је све једноставно сплетено око њихових технократских компетенција, око обезбеђивања користи свима нама од њиховог знања. Међутим, њихово је знање увек засновано на неоконзервативним ставовима у погледу спољне политике, док у домену унутрашње политике на снагу ступа неолиберализам.

На личном нивоу, то делује као: „Па, ми само радимо најбоље што знамо“ или „Кад би само сви ценили колико је тешко да, као члан Централно обавештајне службе, одлучиш да ли ће бити мучен субјекат А или субјекат Б“, или „Кад би само ценили колико је тешко донети одлуку о приватизацији овога или онога. Ви једноставно не узимате у обзир колико су све те ствари тешке за нас.“

Понашају се као стоички мученици сваки пут када их питате да објасне зашто све то заправо чине.

Да ли мислите да тај осећај мучеништва објашњава проблем обртних врата? Замишљам ове људе како себи говоре нешто попут: „Па, жртовао сам се за своју земљу; ред је да то уновчим.“

Сигуран сам да сви они саображавају своја бића таквом становишту. А када је ту новац, нећеш га пустити да лежи на столу. Они засигурно неће. Наши закони поводом таквог деловања или не постоје или се могу заобићи, па, зашто онда не узети новац?

Једном сам се шалио са пријатељем да председник Обама за паралелну државу представља исто што и секретар за штампу представља једном председнику. Јесам ли био ближе истини него што сам мислио? Или сам отишао предалеко?

Не мислим тако. Обама је један пажљиво развијан тип. То се видело већ на Демократској конвенцији 2004. године. Имао је намеру да врши опструкције поводом амандмана о надзору страних обавештајних активности који се тицао нелегалног телекомуникацијског дослуха са обавештајним службама, али је током 2008. године одлучио да ће да гласа за њега. То је било тачно у време када му је неко доделио Џона Бренана, актуелног директора америчке Централно обавештајне агенције, који би га подучавао о томе шта значи бити председник из државно-безбедносне перспективе.

То не оставља много аутономије Обаминој улози?

Он је, у одређеном степену, контролисан. То, ипак, не значи да он није јасно обликован, бистар или да не зна шта се догађа; он је то очито много више, по сваком основу, него његов претходник. Једино што Обама, али и било који други председник, поседује врло лимитиран опсег деловања у домену значајних питања интернационалне финансијске и националне безбедности. У тим случајевима он је окружен рестриктивним баријерама. Отуда постаје налик представнику, портпаролу.

Чисто хипотетички, шта мислите да би се догодило уколико би Обама одгурнуо коверат и јавно одбио неког фундаменталног чиниоца паралелне државе?

Не мислим да бисмо уопште могли да знамо шта би се догодило јер су побуде ових људи пажљиво сравњене са оним што би „требало“ да раде. Обама је већ у Белој кући одржао вечеру са веома имућним уговорним партнерима, а све поводом постављања његовог фараонског споменика – Председничке библиотеке Обама (која ће изискивати милијарде за финансирање). Већ то ограничава до које ће се мере он понашати самовољно.

Потребно је само да се сетимо Клинтона и његовог напуштања трона. Он је потписао рачун којим је јавности коначно разоткрио трговину дериватима. Касније је тврдио да је његова рука некако била присиљена и да би то свакако било потписано и слично... Не бих рекао. Напослетку, плаћен је са преко сто милиона долара, накнадно и махом од стране корпоративних спонзора, како би држао говоре. Било је то нешто слично компензацији након чина.

Узимајући у обзир свеприсутност и континуитет паралелне државе, да ли је важно хоће ли победити републиканци или демократе у председничкој трци касније ове године? Или ће бити исто како год се узме?

Важно је у извесном смислу. Компетентни нитков је вероватно бољи од безумног. Постоје одредљиве разлике између Буша и Обаме, али су, ипак, те границе натегнуте. Не крећу се између четрдесет јарди, него између четрдесет и осам јарди.

Постоји ли иједан сценарио у оквиру којег би утицај и моћ паралелне државе могао бити смањен или елиминисан? Или чињеница да се паралелна држава развила некако органски, сугерише да би само нешто истински револуционарно могло да је обори?

Паралелна држава створила је толико контрадикторности у овој земљи. Постоје огромне разлике између богатих и сиромашних; постоји овај непрекидни рат премда стално галамимо о слободи. Имамо полицијску државу, засновану на надзору и контроли, а говоримо о слободи. Имамо унутрашње контрадикције. Ко зна како ће се ово окончати? Можемо пропасти као Совјетски Савез или склизнути у популизмом камуфлиран фашизам – какав нам, уосталом, подваљује Трамп.

 

Превод: Виолета Митровић

Извор: salon.com

 

 

[1] Термин паралелна држава (енгл. deep state), којег је могуће превести и као држава у држави, влада из сенке или трајна, непрекидна влада, подразумева мрежу појединаца или систем група које тајно утичу и/или закулисано контролишу државну владу, односно, јавне, видљиве државне структуре. Термин deep state потекао је од турске фразе derin devlet, развијене у оквиру скандала Сусурлук (1996), којим је на драматичан начин демаскирана турска паралелна држава, тј. спрега између турске Владе, националних војних снага и организованог криминала. (Прим. прев.)

[2] Ради се о књизи Паралелна држава: пад Устава и успон владе у сенци (енгл. The Deep State:The Fall of the Constitution and the Rise of a Shadow Government). (Прим. прев.)

 

 

Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови Полис посетите следећи линк.