Агора

Селин- књижевни геније или одвратни антисемита?

Kim Willsher, The Guardian

Прошло је 55 година од смрти Др Луја Фердинанда Аугуста Детуша, познатијег као Селин. Више од пет деценија француски историчари, интелектуалци и политичари покушавају- и не успевају- да се сложе око његове заоставштине. За једне, аутор који је извршио велики утицај на писце као што су Семјуел Бекет, Хенри Милер или Чарлс Буковски, један је од највећих француских књижевних горостаса. По другима, Селин је непокајани симпатизер нациста и антисемита који је позивао на истребљење француских Јевреја.

Најновији филм о Селину као да представља со на рану која ни након пола века није зацелила. Филм „Louis-Ferdinand Céline: Deux clowns pour une catastrophe“ заснована је на стварном животном догађају, сусрету Селина и Милтона Хиндуса, младог америчког професора књижевности, у Данској 1948. године, где је Француз био у самонаметнутом изгнанству (касније га је париски суд оптужио у одсуству за колаборацију са Немцима и осудио на једногодишњу казну затвора). Хиндус, који је био Јеврејин, описиваће касније шок и разочарење при сусрету са писцем којег је обожавао, описујући „како слини с обе стране уста“. Он је позван да проведе два месеца са Селином, али је отишао након три недеље.

Премијера филма долази само пет година након што је француски министар културе био приморан да откаже исказивање почасти Селину под притиском водећих јеврејских организација у Француској. Због својих антисемитских ставова, Селиновo име је уклоњено са списка 500 угледних културних посленика. Редитељ филма Емануел Бурдије (син једног од највећих француских послератних социолога, Пјера Бурдијеа) каже да му је циљ био да прикаже постојање парадокса: књижевни геније и чудовиште у једној особи! „Та коегзистенција је оно што фасцинира и узнемирује и ствара нам проблеме“, каже Бурдије. „Посматрамо човека који је извршио праву револуцију у роману свог времена, али и лекара који мирно ради свој посао. Истовремено, он се окреће насиљу и екстремизму. Насупрот генијалности, постаје обичан, баналан, вулгаран...обузимају га антисемитизам, расизам, реакционарни и екстремистички ставови“.

Селин, који је касније обучен за акушерство, одликован је Медаљом за храброст у Првом светском рату, кад је рањен у Ипресу приликом предавања важне поруке. Када је 1932. године објавио свој први роман и најпознатије дело „Путовање накрај ноћи“ поздрављен је као француски књижевни горостас. Стил романа, његов ритам, употреба сленга и колоквијалног говора представљали су огроман изазов традиционалним књижевним конвенцијама тог доба, и „Путовање накрај ноћи“ је са одушевљењем примљено у друштво великих француских романа 20. века.

Ако се може рећи да је стил романа иконокластички, а да је антијунак романа Бардами нихилиста и мизантроп, онда треба приметити да је писац романа отишао још даље. Између 1937. и 1941. године Селин пише три отровна антисемитска памфлета, толико екстремна да су их и немачки окупациони генерали тешко варили, одбацујући их као „дивљи, прљави сленг“. Филип Рот, који је једном изјавио „Селин је мој Пруст“, сажео је сву амбивалентност осећања према Селину, уз заслужено признање за своје дело, изговоривши следеће: „ Иако га је антисемитизам учинио бедном, неподношљивом особом- да бих га читао морам своју јеврејску савест ставити на страну, али то и чиним јер антисемитизам није у сржи његовог дела“.

Вил Селф је такође похвалио Селиново дело, као „ псовку-премда са репутацијом бесног антисемите- упућену свим људским класама и расама, без разлике, никога не штедећи“. У Француској, међутим, Селин поларизује; за једне је књижевни Маестро, за друге расистичко чудовиште. Ретко је перципиран у оба своја вида. Чак и по повратку у Француску 1951. године, када је поштеђен затворске казне, Селин никада није јавно порекао своје расистичке ставове. То га је учинило симболом непрестане борбе да се прихвати и сагледа распрострањеност антисемитизма у Француској пре и за време Другог светског рата, али и његово оживљавање претходних година. Депортација 13 000 француских Јевреја у јулу 1942. године, од којих су многи завршили у нацистичким логорима смрти, и даље је мрља на француској савести.

И док дебата „човек или чудовиште“ узбуркава духове у Француској прошле недеље, редитељ Емануел Бурдије додаје да је овим филмом желео да покаже да су „нетолерација, ксенофобија и сви токови који иду против рационалног и хуманистичког и даље велика претња“. „Они су дубоко укорењени у нашој култури, подсвести, религији. Они могу да добију на замаху јер против њих разум не може много учинити. Реч је о дискурсу у којем нема места за дијалог“, објашњава Бурдије. „Надам се да ће филм осветлити ово зло које прети свима нама, чак и најсвеснијима и најбољима међу нама. Видимо да је њиме чак и један Селин могао бити заведен“.

Очекивано, огласили су се и поштоваоци Селина са француске крајње деснице. На интернет порталу „Egalité et Reconciliation“ који води Ален Сорал, бивши члан Националног фронта, оптужује се Бурдије за „убиство“ Селина. Каже се да су Бурдије и Жералдина Паилас (глумица која у филму тумачи Селинову супругу Лисет Алмензор) истакнути чланови „шампањац социјалиста“, клана који контролише француску кинематографију, племе „левичарских интелектуалаца“ чији се чланови налазе у скоро свим Цезаром награђеним филмовима. „Они су колекционари награда“. Пола века после одласка једног од највећих француских писаца, бескорисно је да филм који режира син једног правичног мислиоца, своди Селина само на његову антисемитску страну“, додаје се.

Још од Селинове смрти 1961. године, његова супруга Лисет не дозвољава да се Селинови антисемитски памфлети поново штампају у Француској. И у својој 103. години живи у породичној кући у Медону, где је Селин и сахрањен.

Извор: The Guardian