Агора

Култура на килограм

Лаф Иберланд, Дојче Веле

Да ли ће Трансатлантски споразум о слободној трговини који би требало да буде склопљен између САД и ЕУ бити неповољан по европску културу? Многи страхују да ће он значити крај субвенција и третирање културе као робе.

Трансатлантски споразум о слободној трговини, или званично: Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство (ТТИП) ни у једној земљи није толико споран као у Немачкој. У октобру прошле године је против тог споразума у Берлину демонстрирало више од 200.000 људи. Биле су то највеће демонстрације у послератној историји Немачке. Ипак, водећи немачки медији су им посветили минималну пажњу . Да ли и у којој мери ТТИП угрожава немачку културу? То је, наравно, тешко проценити у ситуацији у којој се о самом споразуму зна тако мало. Позната немачка политолошкиња и социјалдемократска политичарка Гезине Шван недавно је рекла: „Не знам шта хоће канцеларка Ангела Меркел; све што она каже је да јој је стало до тог споразума. А аргументе за то – не познајем.“

Зверка под заштитом закона

То није никакво чудо; канцеларкине речи у том контексту углавном личе на праменове магле. „Морамо да транспарентно разговарамо са људима о томе да страхови који делимично постоје нису оправдани“ – то је једна од типичних изјава Меркелове које у много већој мери изазивају подозрење него што стварају поверење. Но, Немци су то подозрење испољавали пре свега због могућности да на њихово тржиште хране доспеју амерички пилићи провучени кроз хлор, турбо-лососи, Монсантов генетски препариран кукуруз (отпоран, разуме се, једино на Монсантове пестициде) и нирнбершка кобасица произведена у Тексасу. Сада се јавила брига и за културна добра…

Јер, проблем са Американцима је у томе што је у њиховој традицији култура нешто што има карактер приватне ствари која сама мора да се пробија на тржишту, док је код Немаца култура нека врста ретке зверке под заштитом закона, или, како то каже Олаф Цимерман, директор Немачког савета за културу, „управо у области културе, морамо подржавати оне којима је посебно тешко, јер онај ко данас пише књигу за коју нема великог интересовања ипак је и писац сутрашњице!“

Регулише све осим…

У оквиру ТТИП, сваки концерн ће имати право да тужи државу у којој је уложио новац, уколико та држава финансијски подржава њихове директне конкуренте. Тако ће бити и са културном робом (мада се немачке културне институције веома гласно буне против тог израза): фирма Амазон би могла да тужбама потисне са тржишта немачка правила о одређивању цене књига; холивудска машинерија би могла да одува са тржишта европско филмско стваралаштво које још увек има финансијску подршку државе; исто тако се јавља опасност да амерички мјузикли доведу до нестајања праве немачке позоришне уметности итд.

Све то би могао да омогући тај једноставни ТТИП-трик, према којем субвенције за културу могу да се подведу под „трговинске препреке“ и као такве оборе пред арбитражним судовима. Олаф Цимерман каже да су те препреке у Немачкој „намерно постављене, како би била омогућена културна разноврсност“. Због тога немачки културни посленици сматрају да би најприродније било да се култура потпуно изузме из ТТИП. Али, то неће моћи да функционише тако генерално. Коришћење медија, на пример, по америчком тумачењу спада у област телекомуникација. Другим речима и као што је то исправно приметила посланица Зелених у Бундестагу Табеа Реснер, „ТТИП се односи на сва подручја, осим на она која су из њега експлицитно изузета“.

Нови задатак за ЕУ

Сада државна секретарка за културу и медије Моника Гритерс сада хита да за сваку поједину културну област, или нишу, разради одговарајуће „заштитне клаузуле“. Могуће је да ће још и постићи нешто: према последњим информацијама, филмска продукција би, и то захваљујући ангажовању Француза, требало да буде изузета из ТТИП. А председник Бундестага Норберт Ламерт недавно је рекао да немачки парламент неће да одобри Споразум уколико посланици не добију на увид његов текст (!), што је захтев какав су свом вођи и немачком вицеканцелару Зигмару Габријелу упутиле и социјалдемократе.

И сада само још неко треба да објасни Комисији ЕУ да је култура по себи велика ствар и да не постоје само „мање културе“ о којима говори Комисијин информатор о увођењу ТТИП. У њему лепо пише које су то „мање културе“: „першун, празилук, целер и салата, за које тржиште тренутно није тако велико као за пшеницу или кукуруз“.

 

Извор: Дојче веле