Агора

Путин ante portas

Вили Вимер

Уистину, брзо је ишчилео супер састанак на врху у Уједињеним нацијама у Њујорку. То није ни чудо када нам се сваке вечери на екранима емитују ”ексцеси културе добродошлице”. У таквим околностома је сасвим могуће да нам се одређене слике не урежу у сећање, мада то заслужују. А, било је таквих слика у Њујорку и било би боље да смо их запамтили. То су слике руског председника Путина које су утолико јасније, што се амерички председник више појављивао на екранима. Разлика између њих двојице није могла бити уочљивија тако да чак ни немачка, све више диригована, штампа није моглa да сакрије са колико покуњености је наступао председник Обама. Његов руски колега био је његова сушта супротност. Путину је, сва је прилика, пријало то што је Г8 у свом нападу самоизолације избацила руског председника кроз врата. Слике и у данашњем медијском околишу још увек више говоре од хиљаду речи. Путин је, изгледа, добро искористио слободно време од америчког туторства. Био је опуштен о није се бунио да таква слика оде у читав свет.

Русија је поново на позорници

Више је него јасно да контраст западном понашању према Русији након западног пуча у Украјини није могао ни да испадне другачије. Нарочито не онда када се узме у обзир улога руског председника на конференцији о Украјини у Паризу, одржаној само неколико дана након супер сусрета на врху у Њујорку. Очигледно су карте након састанка Г7 у Баварској поново промешане. Г7/8 биле су,уз НАТО, највидљивији израз функције тегљача у интересуСАД као ”једине преостале супер силе” и ”незаобилазне нације”. Избацивањем Руске Федерације Запад је сам окончао овaj противприродни бал утвара. Свет је отада постао видно другачији.

Контрапројекат убијању и егзекуцијама стиче контуре: Русијa постаје сила међународног права

Ма колико било тужaн повод, треба рећи да су убилачки напади америчких бомбардера на интернационално заштићену болницу у северноавганистанском граду Кундузу били сасвим излишни. Довољно добро знамо, а и скоро две деценије је стварност светске политике, да су у нашем окружењу САД оне које стоје иза убијања. Оне су сила гарант глобалне несреће. Чути говор америчког председника пред Уједињеним нацијама о Асадовим неделима изазвао је скоро буру негодовања. Аршин који је применио том приликом морао је због егзекуција дроновима да примени и насамога себе. Не би такође било наодмет да се позабави својим претходницима, не би ли опскрбио Међународни кривични суд у Хагу будућим пословима. Стални вашингтонски позиви савезне канцеларке због тока миграција буде утисак да се у Берлину далеко пре уважавају упутства из Вашингтона него брига у сопственој земљи да је влада овде проузроковаластање бесправља.

Насупрот овоме већ дуже времена je јасно дефинисана политика Руске Федерације

Можемо ми ствари да окрећемо и обрћемо како год хоћемо ствари стоје овако: од недовољно јасних резултата истраге егзекуције путника у авиону у ваздушном простору Украјине под холандским руководством до акција руских војних снага у Сирији Москва се придржава правила која су успоствљена након једног злочиначког рата у Европи и свету да би се спречио нови рат. Када ово неко из Европе као посматрач догађаја упореди са оним што види у Вашингтону, згрозиће се. У земљикоја се чврсто држи само још застрашујућег потенцијала своје оружане силе, зависећи једино од њега, републикански председнички кандидати се труде да нам најаве Трећи светски рат. Када погледамо њихов избор речи доћи ћемо до тога да је некада поносна и одговорна Америка на издисају. Ако реч буду имали Бушови васпитаници Чејни и Мекејн перспектива из Вашингтона гласиће: убијање и егзекуције. Данас нам утеху не пружају ни њихови демократски противници. Све је и почело пре шеснаест година са Билом и Медлин. Додуше, пре њих смо имали Кисинџеров глобални покушај да семеђународно право не само укине у оној форми у којој је прихваћено, већ да се замени новим које би било у америчком интересу.

Све о Немачкој нам каже бедни остатак Одељења за међународно право, некадашњег поноса немачког Министарства спољних послова

Итекако има смисла да, неколико дана након прославе јубилеја уједињења Немачке, подсетимо на улогу међународног права као носећег стуба поновног уједињења. Од Хелсиншке конференције 1975. све до Париске повеље из новембра 1990. године мађународноправни оквир је био тај који нам је то омогућио. Имали смо разлога да се поносимо многим стварима. Ту убрајамо и ”крунски драгуљ” немачког Министарства спољних послова. У сарадњи са аустријским експертима за међународно право Бон је показао шта има и имао је успеха. Данас вероватно нико ни не зна да ово Одељење више не постоји што је синоним за стање у целој земљи. Овде у међувремену влада скоро царистичко схватање права. Попут невоље библијских размера нашу земљу је погодио талас миграција који се руга нашем уставу. Јер, тамо где нема граница нема ни државе. Баварска је требало да се нађе пред сломом не би ли уследила некаква акција државе која би уоште оправдала појам државе. А, било је времена када смо били поносни на своју ”правну државу”. Вероватно смо сви преспавали процес замене нашег правног система ”заносима културе добродошлице”. Ово ће нас докрајчитина плану унутрашње политике, спољно-политички остаћемо без државног разума.

Како одржати корак са Москвом

Москва сa својом политиком стоји на политичкој бини света на којој се поново појављује чежња за предвидивошћудогађаја. Вашингтон је симбол разарања света који познајемо и девизе ”Несрећа за све!” Москва нам даје наду коју више не можемо очекивати од Вашингтона. Ако не желимо да се нађемо међу зупчаницима морамо се, хтели не хтели,прилагодити овом антагонизму сензацоналих форми. На плану унутрашње политике морамо поново да схватимо шта значи демократска правна држава и да се удаљимо од суштине личних уредби савезне канцеларке која је још увек на свом положају. На плану спољне политике нема другог пута до да постанемо поново способни да испуњавамо норме међународног права и да своју политику одвагамо и прилагодимо новим околностима. У овом тренутку у нас влада хаос на плану и унутрашње и спољне политике. Због тога ми немамо шта ни да понудимо наспрам руске политике. Ми смо у прошлости били ти који су могли да се похвале културом права. Москва, за разлику од нас, није преспавала изазове времена.

(Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Превод са немачког: Бранка Јовановић,  Извор: Београдски форум за свет равноправних