Агора

Немачко суочавање са Аушвицом

Фолкер Вагенер, Дојче веле

У јеку привредног чуда шездесетих година, Немци у Западној Немачкој морали су поново да се суоче са прошлошћу. У Франкфурту је пре тачно 50 година почело изрицање пресуда у великом процесу о Аушвицу.

Одговор Вилхелма Богера изазвао је негодовање међу публиком. Он је био задужен за „саслушавања“ у политичком одељењу у Аушвицу и пред судом је суочен са методом „Богерова љуљашка“ коју је сам осмислио. Жртви су руке везиване око зглобова, али испод ногу. Између руку и колена постављена је гвоздена шипка. Потом су оба краја шипке постављена на два стола преко пута. Жртва би обесила главу, а стражњица и полни органи су јој, незаштићени, били изложени бруталним ударцима. „Ја нисам ударао до смрти“, изјавио је Богер, „ја сам извршавао заповести“. Његово изјашњавање било је симптоматично за оптужене: у њему није било ни трага кајања. Тако је франкфуртски Аушвиц-процес, први пут након 1945. године, јавно обзнанио све грозоте у том концентрационом логору.

Синоним за холокауст

Када је Црвена армија 27. јануара 1945. године ушла у логор у близини пољског Кракова, тамо је било још око 7.000 затвореника. Од последњих 60.000 затвореника, већину су трупе СС-а непосредно пре тога или убиле, или протерале ка западу у тзв. маршевима смрти. Између 1940. и 1945. године у нацистичким логорима смрти убијено је 1,1 милион људи: гасом, убризгавањем отровног серума, метком или пребијањем до смрти. Све то уредно је документовано.

Ти злочини су у немачкој јавности били табу скоро 20 година – пре свега за правосуђе. Мото је гласио: „Нека прошлост почива!“ Дух Аденауерове идеје (Конрад Аденуер – први канцелар Западне Немачке од 1949. до 1963. године) био је обележен широко распрострањеном амнезијом или активном денацификацијом. То што је уопште дошло до великог Аушвиц-процеса је – случајност. Један новинар упознао је током свог истраживања крајем 1958. године бившег логораша који је последњих месеци рата у запаљеном Бреслауу успео да сачува одређена документа која су већ била припремљене за спаљивање. Бивши затвореник предао их је новинару који их је затим проследио главном државном тужиоцу у савезној држави Хесен Фрицу Бауеру. Он је одмах препознао важност тог случајног проналаска: документа о стрељањима у Аушвицу – имена убијених, њихових убица и белешке о разлогу погубљења. Потписник је био Рудолф Хес, командант логора. Јасно препознатљив био је и потпис Роберта Мулка, једног од касније оптужених у франкфуртском процесу. Тако се коначно створила основа за покретање великог кривичног поступка против више особа на различитим функцијама, а тиме и могућност да се обелодани комплетан систем убилачке машинерије.

Фриц Бауер, отац процеса

У априлу 1959. године Савезни врховни суд саопштио је да су за процес надлежни Земаљски суд у Франкфурту на Мајни и – Фриц Бауер. Тај Јеврејин и социјалдемократа и сам је био заробљен током нацистичког времена, али је успео да, након затвора, побегне у иностранство.

После завршетка рата постао је одлучни прогонилац ратних злочинаца – не из освете, већ да би се прошлост отргла од потискивања. Због тога је међу бројним политичарима, али и правницима, важио за потказивача. Иако никада није лично учествовао у Аушвиц-процесу, он је тај који је заслужан за његовог покретање у Франкфурту, а својим тужиоцима пружао је и подршку са места главног тужиоца. То није било нешто што се само по себи подразумева, али Бауер је био један од ретких правника без хипотеке прошлости. С правом се осећао веома усамљено и једном приликом је своју ситуацију овако описао: „Када напустим своју радну собу, ступам на непријатељски терен“.

Франкфуртски процес

Франкфуртски процес могао је да почне 1963. године између осталог и због тога што је 1958. године у Лудвигсбургу формирано централно место Земаљске судске управе за истрагу о нацистичким злочинима. До тада су ратни злочини третирани несистематски и некоординирано. Тужиоци су били забринути и због проналажења сведока спремних да дају исказ. Бројни бивши логораши који су преживели холокауст више нису желели чак ни да кроче на немачко тло и зато је потрајало док нису успели да из сваке земље у коју су Јевреји депортовани убеде бар по једног сведока да дође у Франкфурт.

Сведоци страхота

Почетак процеса 20. децембра 1963. године суочио је Немце, двадесет година након окончања рата, са нечим што многи од њих уопште више нису ни желели да знају. Било је то непосредно уочи Божића, у Франкфурту који је још увек био порушен након рата. Процес је почео отварањем аката 4 Кс 2/63, кривични предмет против Мулкеа и других. Роберт Мулка, ађутант команданта логора у Аушвицу, био је најстарији од 22-је оптужених и зато је процес и носио његово име. Расправа је трајала укупно 183 дана – двадесет месеци. Основа процеса била је оптужница на 700 страница, а државно тужилаштво уз то је суду предало и 75 свезака – међу њима и књиге умрлих и снимке команде о радио-комуникацији у логору. Све то прикупљено је током петогодишње предистраге.

У Франкфурту се појавило 359 сведока, од тога 248 бивших затвореника Аушвица. Такође, била је организована и колективна посета Пољској, односно самом Аушвицу. Иако је Европа у то време још увек била подељена на Исток и Запад, Међународни комитет за Аушвиц ипак је у томе успео након преговора са владом у Варшави. Зато је, рецимо, било могуће оповргнути исказе неких оптужених који су тврдили да из своје канцеларије или са свог радног места нису могли да виде убиства.

Касна пресуда

Када је пре тачно 50 година, 19. августа 1965, суд почео са објављивањем пресуда, свака столица за посетиоце у судници била је попуњена. Око 20.000 особа пратило је процес током претходних двадесет месеци. Нарочито је велико интересовање владало у иностранству. Оно што је Ралф Ђордано, у међувремену преминули правник, писац и човек који је преживео холокауст назвао „другом кривицом“, било је у ствари кориговање деценијама дугог пропуста западнонемачког правосуђа када је реч о правном процесуирању сопствене прошлости.

Против главнооптужених је суд изрекао дугогодишње, делимично и доживотне казне затвора и изричито утврдио да би дела била кажњива и на основу националсоцијалистичког права.

Након франкфуртских пресуда, истраге немачког правосуђа о нацистичким злочинима поново су видно ослабиле. Од 6.500 СС-ових људи у Аушвицу, осуђено је њих 29, утврдио је историчар Андреас Ајхмелер. Поред тога, било је потребно да прође још 40 година док тзв. „лаж о Аушвицу“ – тврдња да у том концентрационом логору није убијен ниједан човек или да је убијено знатно мање него што је историјски доказано – није постала кривично дело. Ту се променило тек у априлу 2005.

 

Извор: Дојче веле