Агора

Велики дан за међународно право

Бен Кнајт, Дојче веле

Нирнбершки процес је био почетак нове ере у законодавству и међународној сарадњи. Његова основа је визионарски уговор о међународном праву – Лондонска повеља, потписана 8. августа 1945. године – пре тачно 70 година.

Неколико месеци раније је поратни Нирнберг називан градом који је 90 одсто мртав. У градску Палату правде се 24. новембра 1945. године ступила 22 мушкарца. Стајали су пред судом због злочина који раније као такви нису били дефинисани. Ови мушкарци су припадали ономе што је остало од водећих нацистичких кругова, а пре почетка суђења су неколико месеци били затворени у једном замку у Луксембургу. Нису знали шта их очекује. Неки од њих су рачунали са тим да ће одмах бити обешени, други су били увређени јер су уопште били ухапшени. Алфа мужјак међу њима био је Херман Геринг, бивши председник Рајхстага, главнокомандујући ратног ваздухопловства и могући наследник Адолфа Хитлера.

Још у јулу 1945. године је Геринг на једној конференцији за штампу упитан да ли зна да се налази на листи ратних злочинаца. Његов одговор: „Не. Питање ме зачуђује јер не могу замислити зашто бих требало да будем на тој листи.“ Геринг није имао појма да се спрема огроман и компликовани процес у којем ће заузимати почасноместо. Овај судски поступак захтевао је да се правне основе и казне дефинишу на потпуно нови начин, да тачке оптужнице буду написане као никад до тада. Успостављање је личило помало на изградњу електро, водоводне и канализационе мреже у Немачкој, с чиме су Савезници морали започети од нуле. Наиме, тако нешто као овај судски процес никада раније није постојало.

Огроман корак за правду

Нирнбершки процес и Лондонска повеља су били од великог, визионарског значаја, каже Лаури Мелксо, професорка за међународно право са Универзитета Тарт у Естонији. „Не постоји ништа важније на овом пољу“, каже она за ДW и додаје: „Утицај на то како дефинисати међународне злочине био је огроман – на тај начин је практично настао термин злочина против човечности.“ Лондонска повеља била је резултат напорних, хаотичних преговора, који су трајали шест седмица. Одржавали су се након победе Савезника за квадратним столом у Лондону. Квадратна форма је била обавезна како би четири највеће победничке силе могле да пошаљу делегације састављене од истог броја чланова, пишу Ен и Џон Туса у својој књизи о Нирнбершком процесу која је изашла 2010. године под насловом Тхе Нуремберг Триал.

Британци су били домаћини и формално су предводили преговоре, али није било нимало сумње која је светска сила у потпуности вукла конце – САД су имале идеју да водећи нацисти буду изведени пред суд. Европски савезници су се залагали за директне казне. Совјетски лидер Јозеф Стаљин је наводно током веселе паузе у преговорима на Техеранској конференцији предложио да се 50.000 водећих нациста окупи и стреља. За САД, посебно за судију-идеалисту Роберта Х. Џексона, успостављање суда који би процесуирао најстрашније злочине тог времена била је историјска прилика. „Крајње је време да деламо у складу са правним принципом према којем је подстицање на рат илегално и криминално“, написао је Џексон у извештају председнику Харију Труману током припрема за Лондонску конференцију.

Два система, један процес

Али седмице у Лондону су пролазиле и Џексон је потонуо у правна трвења око најбољег начина вођења процеса. Највећи проблем је био што је у САД и Уједињеном Краљевству важило је англосаксонско право (цоммон лаw), а у Русији и Француској, као и у највећем делу континенталне Европе као и самој Немачкој, важило је цивилно или континентално право (цивил или цонтинентал лаw). Да ли оптужницу у првој верзији саставља тужилаштво и током процеса представља доказе, као у англосаксонском праву? Или би комплетну оптужницу са свим доказима требало да припреми посебна група, која то онда ставља на располагање тужилаштву и одбрани, као што је то обичај у континенталном праву? Имају ли судије право да се умешају и воде процес, као у континенталном праву, или о поступцима треба да одлучују адвокати обе стране и оптуженог који би такође могли да унакрсно испитују сведоке као у англосаксонском праву?

Ова питања се могу учинити безначајним у поређењу са злочинима о којима се радило. Али управо та трвења показују колико дубоко је већ било неповерење између две стране у Лондону – неповерење које је већ тада слутило на Хладни рат. Џексон, који је требало да постане главни тужилац у Нирнбершком процесу, и његов руски колега, генерал Јона Никиченко, који је требало да постане судија, често су упадали у несугласице које су ескалирале у сукобе. Обе стране су једна другу оптуживале за лоше намере. Али, како каже Мелксо, „тамо где има воље, има и начина. Може се рећи да је успех већ то што су две различите правне традиције дошле до договора у случају када су разлике у размишљању биле очите.“

Идеална слика и стварност

На крају преговора о Лондонској повељи постигнут је договор о четири тачке оптужнице против 22 нацистичка злочинца: злочина против мира, заједничког плана или завере, ратних злочина и злочина против човечности. На први поглед чини се да је овим тачкама оптужнице све покривено, али Џексону су недостајале две кључне тачке за које је желео да у будућности буду прописане. Он је желео да рат по себи буде дефинисан као универзални злочин и да основа, која је постављена у Нирнбергу, касније важи за све стране. Ипак Џексонов сан се није испунио: Нирнберг је остао искључиво војни трибунал, који је био формиран специјално с циљем судског процесуирања нацистичког режима. Ни тада, као ни данас, међународно кривично право није ослобођено политике. Како су принципи Лондонске повеље директно пребачени на Међународни кривични суд у Хагу, тако су тамо пребачене и грешке. „Једна од критичних тачака на Међународном суду правде је што се он вероватно никада неће бавити америчким или руским ратним злочинима. Обе земље имају јаку позицију у Савету безбедности и светском поретку“, каже Мелксо. „Проблем остаје: Важи ли ово право и за велике силе? Практично гледано – не.“

Лекције из Нирнберга

Упркос компликованој политичкој стварности, значење Повеље из 1945. године не може се оспоравати. „Лондонска повеља је била велики културолошки корак напред“, каже немачки историчар Инго Милер у разговору за ДW. Он каже да се лако заборавља да Немачка дуго није била спремна да прихвати принципе које промовише Повеља. „Постојао је јак отпор у Немачкој против Нирнбершког процеса, посебно од стране правника“, каже Милер. „Немачко правосуђе није признало пресуде. Када су стари нацисти ослобођени, није било регистровано да су претходно кажњавани. Дакле они су добили сву своју војну пензију – укључујући закаснеле исплате.“ Милер је ипак оптимистичан. „Лекција из Нирнберга је да међународно право може бити спроведено“, каже он. „Наравно да је слабост Међународног кривичног суда у Хагу, да заиста моћни – САД, Кина – њега не признају. Али ја верујем да он утиче на глобалну савест.“

 

Извор: Дојче веле