Агора

Демократија VS психологија: Зашто људи бирају идиоте

Dean Burnett, The Guardian

Предизборна кампања 2015 је у току и јасно је да када урадите или кажете нешто неинтелигентно, то неће бити препрека вашем политичком успјеху. Нажалост, постоји неколико психолошких механизама који доводе до тога да очигледни идиоти буду изабрани на највише позиције. Политичари. Њихова репутација је веома лоша. Ако ћемо право, то јесте највећим дијелом њихова кривица, али било би погрешно мислити да су баш сви политичари исти. Да је тако, цијела инфраструктура би се урушила прије него што бисте рекли “бијели хљеб”?” Па ипак, сви мисле да су они грозни, тако да увијек претпостављају најгоре. Ако проводе лошу политику - они су ужасне особе. Ако мијењају своје мишљење и повлаче одлуке - слабићи су и нису способни да буду вође. Ако обећавају напредак (мање порезе, веће плате) - очигледно је да лажу. Ако обећавају да ће урадити нешто непопуларно (повећати порезе, смањити плате) - гарантовано ће се то и десити. У таквој ситуацији, политичари немају никакве шансе. Зашто се онда уопште труде? Многи политичари су очигледно у томе због властитих интереса, али засигурно постоји и велики број оних који заиста желе најбоље и једноставно трпе негативна мишљења која добијају.

Дакле, да се разумијемо, нису сви политичари идиоти (мада се ваша дефиниција идиота можда разликује од моје). Али многи јесу. Сједињене Државе су чини се нарочито погођене овом појавом; Сара Палин, Тед Круз, ови људи су/су били предсједнички кандидати! А сам прототип таквог политичара Џорџ Буш је био предсједник! Цијелих 8 година! Човјек познат по идиотским изјавама управљао је економијом и имао нуклеарни арсенал под својом командом. Није ни да се Велика Британија има чиме похвалити, обзиром на количину идиотлука у нашем систему. Мајкл Гоув, Крис Граyлинг, Грант Схапс, Џереми  Хант, Дејвид Трединик, ридикулозна Labour Party, све популарнији UKIP, и наш драги смотани градоначелник Борис Џонсон. Многи људи кажу да је Борис Џонсон заправо веома интелигентан/опасан и да се само претвара да је комедијаш. Али ово само потврђује моју тезу - интелигентна особа се мора претварати да је глупа да би постигла политички успјех.

Шта се ту заправо дешава? Логично, хтјели бисте интелигентну особу која зна најбоље приступе и методе за вођење државе на најбољи могући начин? Али не, људе изгледа привлаче управо они који покажу упитне интелектуалне способности. Иза тога се крије низ идеолошких, културолошких, друштвених, историјских, финансијских и других фактора, јер политика укључује све ове ствари, али постоје и неки познати психолошки процеси који могу допринијети овом феномену.

Самопоуздање улијева повјерење

Људи који имају високо самопоуздање дјелују убједљивије. То се показало у многим студијама. Већина студија се базира на проучавању дешавања у судници, гдје се показује да свједоци који имају велико самопоуздање дјелују убједљивије на пороту него нервозни свједоци који замуцкују (што очигледно има забрињавајуће посљедице по дијељење правде), али то се може видјети и другдје. То је феномен који продавци половних аутомобила и трговци некретнинама искориштавају деценијама. А и политичари су очигледно свјесни тога, отуд толике обуке за односе са медијима и са јавношћу; сваки политичар који не дјелује сигурно и самоувјерено буде (метафорички) уништен. Тако да је самопоуздање важно у политици. Међутим, Дaннинг-Кругеров ефекат открива да су мање интелигентни људи обично невјероватно самоувјерени. За разлику од њих, интелигентнији људи то уопште нису. Самокритика је корисна метакогнитивна вјештина, али она подразумијева интелигенцију; ако је немаш много, нећеш сматрати да имаш неку ману или да си незналица, јер технички немаш способност да то мислиш.

Тако да, ако желите самоувјерену особу да јавно представља вашу политичку партију, интелигентна особа би била лош избор из више разлога. Међутим, ово вам се може вратити као бумеранг; студије показују да, ако се покаже да самоувјерена особа није у праву/да лаже, онда се она сматра мање поузданом или искреном од особе која није самоувјерена. То може објаснити негативан имиџ политике, која је углавном скуп самоувјерених појединаца који дају велика обећања, која никада не испуне. Такве ствари заиста одбијају људе.

Политика је компликована

Успјешно управљати државом која има десетине милиона становника, од којих сви имају различите потребе и захтјеве, невјероватно је компликован посао. Постоји јако много варијабли које треба узети у обзир. Нажалост, немогуће је све то сажети у згодну фразу за употребу у модерним медијима, тако да су сами политичари чешће у првом плану. А мање интелигентне особе су самоувјереније, па су тиме убједљивије, и тако даље.... Људе често одбијају интелектуалне и комплексне теме и дискусије уопште. Можда немају искуства у вези са тим питањем, или им се то чини исувише захтјевно да би се укључили, јер да бисте се на квалитетан начин укључили у нешто потребно је много времена и труда. А политика, нарочито демократија, тражи да људи буду укључени.

Студије личности показују да су многи људи оријентисани ка циљу, “склоност ка развоју или демонстрацији способности у ситуацијама успјеха”, а осјећај да активно утичете на нешто (нпр. избори) је снажан мотиватор. Међутим, ако се неки учени тип почне гађати великим ријечима о каматним стопама или управљању дефицитом у здравственом фонду, то ће отјерати оне који не могу да прате или разумију те ствари. Тако да, ако самоувјерена особа каже да постоји једноставно рјешење или обећа да ће учинити да велика компликована ствар нестане, они ће дјеловати далеко привлачније. Ово потврђује и Паркинсонов закон о тривијалности, који каже да ће људи провести далеко више времена и труда фокусирајуће се на нешто тривијално што разумију, него на нешто компликовано што не разумију. Ово претходно им нуди далеко више могућности да допринесу и утичу на ствари. А људи воле тривијалне ствари, тако да су мање интелигентни, људи који сажимају комплексна питања у кратке (али нетачне) фразе, потенцијални побједници на изборима.

Људи воле да се идентификују са неким

Један од често помињаних квалитета Џорџа  Буша јесте то што су људи осјећали да би могли “попити пиво с њим”. Осјећали су да се могу повезати с њим. За разлику од тога, елитизам је негативна особина. Идеја да су они који воде земљу изван друштвених норми је алармантна за многе, отуда стална настојања политичара да се “уклопе”. Већина људи је склона бројним несвјесним предрасудама, стереотипима и преферира своју “групу”. Ништа од тога није нарочито логично и по правилу никад није подржано аргументима и стварношћу, али људи заиста не воле да им се кажу ствари које не желе да чују. Људи су такође веома свјесни друштвеног статуса; потребно нам је да се осјећамо супериорни у односу на друге на неки начин да би одржавали свој осјећај вриједности. Као резултат тога, неко ко је интелигентији и ко говори компликоване ствари које садрже непријатне (иако тачне) чињенице неће се никоме свидјети, док неко ко је очигледно мање интелигентан не угрожава наш друштвени статус, па ако још говори једноставне ствари које подржавају наше предрасуде и ако пориче непријатне чињенице, тим боље. То је незгодна ситуација, али чини се да људски ум једноставно тако ради. Наравно, има ту још много ствари који овдје нису поменуте, али да сам све наводио, тиме бих цијелу ствар учинио још компликованијом, што се људима онда не би свидјело. То сте до сада већ схватили.

 

Превела Милица Плавшић      Извор: Buka