Агора

Уелбек, визија муслиманске Француске

Весна Кнежевић, РТС

Данима пре напада на редакцију листа "Шарли ебдо" главна вест у многим европским медијима био је роман Мишела Уелбека "Потчињавање". У том делу аутор се поиграва са идејом исламске Француске. Пишући фиктивну причу "Потчињавање" о исламизацији Француске, аутор Мишел Уелбек је по свом провереном обичају желео да провоцира. После атентата на редакцију париског сатиричног листа "Шарли ебдо", провокација је постала крвава стварност, а Уелбеков роман тренутно најпродаванија књига преко Амазона. Коментари медија су јединствени: Масакр у Паризу и последњи Уелбеков роман улазе у историју на исти дан. Званична промоција француског оригинала била је заказана за прошлу среду, немачки превод требало је да следи само неколико дана касније.

Све немачке и француске телевизије су прве јануарске дане почеле са Уелбековим интервјуима, док су новине као на покретној траци анализирале реалност Уелбекове фикције. Последњи број листа Шарли ебдо објавио је Уелбекову карикатуру на насловници док аутор изговара: "2015. ћу изгубити зубе. 2022. ћу славити Рамазан." Укратко, пропагандни потез се чинио савршен, а књига је била на најбољем путу да се распрода и пре него што се појави у књижарама. А онда су атентатори прошле среде, тачно на дан планиране промоције, егзекутирали редакцију листа Шарли ебдо и Уелбекова књига је од провокативне постала застрашујуће актуелна. Треба ли рећи да се сада продаје још боље? Како је Уелбеков роман "Потчињавање" морбидно пригодан, део јавности слави аутора као жртву тока догађаја, други осуђује као неку врсту идејног саучесника атентатора. "Пуцњи на редакцију листа Шарли ебдо испаљени су и на Уелбека", пише Франкфуртер алгемајне цајтунг са симпатијом за аутора. Француски премијер Мануел Валс спада у другу групу: "Француска, то није Уелбек!" – љутито је изјавио непосредно након атентата.

Како је Француска конвертирала

Уелбекова дистопија је роман написан у првом лицу. Приповедач је фиктивни карактер Франсоа, професор на факултету, који описује француско друштво на почетку идуће деценије. Мизантроп и женскарош Франсоа испреплиће у нарацији своје и опште проблеме: економија назадује, култура се урушава, друштво фрагментира, la grand nation стоји на прагу грађанског рата. Председник Оланд управо завршава свој други мандат и више не може да се кандидује. Зато социјалисти у изборну утакмицу 2022. шаљу Мануела Валса, али он испада већ у првом кругу. У другом се за функцију председника државе боре Марин ле Пен из Националног фронта и Мухамед бен Абес из Муслиманске браће. Уз помоћ грађанских партија и социјалиста "блокираних својим темељним антирасизмом", који су спремни на све не би ли зауставили даљи успон Марин ле Пен, Бен Абес излази као победник другог изборног круга. Абес и његова партија се после избора понашају врло фер и дају социјалистима више од половине министарских места у државном кабинету. Програмски склад између коалиционих партнера је и иначе велики: У економији и пореској политици, па и у питањима безбедности готово да нема разлика.

Муслиманска браћа које Уелбек описује је стабилна, мирољубива, уређена партија, искрено забринута над судбином земље, док рационално тражи решења за њене проблеме. Сам Бен Абес је политички и религиозно умерен, образован, традиционалан, помало егзотичан за европске прилике. За сваки случај, Јевреји се по рефлексу одлучују да емигрирају из Француске. Католицима је добро и нико их не дира. И иначе Бен Абес с религијом као да нема никаквих проблема – његови главни непријатељи су секуларизам и либерализам, а не хришћанска вера сама по себи. Поступно, али незадрживо, Француска под Бен Абесом постаје исламска. Не ради се о терору или присилним преласцима на ислам, већ о опортунизму, бољим понудама за посао, већом платом, мотивима друштвеног конформизма и слично. Незапосленост је практично искорењена, углавном због тога што су жене уклоњене с тржишта рада – опет, не директном силом, већ комбинацијом закона и високих државних субвенција за домаћице и мајке. Да се жене у јавности показују само покривене, разуме се само по себи. И наратор Франсоа такође прелази у муслиманску веру. С једне стране то му осигурава бољи статус на факултету, с друге му омогућава да помири свој промискуитет са друштвеним конвенцијама, али пре свега зато што му ислам враћа смисао који је одавно изгубио. И тако су у Уелбековој литерарној фикцији Французи тихо, опортунистички и у једном изборном мандату постали оно што Срби нису хтели у 350 година под Османлијама: муслимани.

Салафисти из париских салона

Уелбек не пише о исламистичком терору, екстремистичким ћелијама Ал Каиде, "спавачима" Исламске државе у крилу европских друштава и слично. У "Потчињавању" нема силе. Када би је било, онда би то у најбољем случају био штоф за један катастрофични филм холивудског типа с обиљем специјалних ефеката. Напротив, Уелбек у свом роману сервира друге провокације. Прва је у томе што стално меша стварне и фиктивне личности: Мануел Валс на пример већ важи за социјалисту који је изгубио изборе 2022. Друга је у наступу његових салафиста: они су код Уелбека углађени, пристојни и мирољубиви људи који склапају коалиције, улазе у политичке игре, воде рационалну политику чији је циљ богато, стабилно друштво широке интегралне основе, "нова верзија Римског царства", овог пута под исламским полумесецом.

Трећа је у привидној лакоћи с којом Француска постаје исламска. Европске културе назадују, губе се у бесмислу и фрагментираном индивидуализму, сматра Франсоа као алтер его Француске. Ислам му се појављује као "једина религија која храни душу". Последња провокација је у суморном зазивању Кафке и последњих секвенци из његовог романа "Процес". Изморен неухватљивошћу процеса, у нападу фатализма и олакшања, главни лик К. сам помаже извршитељима смртне пресуде да окрену нож у његовом стомаку. Слично томе, Уелбек у свом роману описује европску културу како сама полаже главу под гиљотину. Џелати нису потребни, добровољно се пењемо на губилиште, гласи порука Уелбековог романа.

Елементарне честице једног неприлагођеног

Како сад ствари стоје, Уелбек се повукао из промотивне кампање за "Потчињавање" и, према писању француских медија, "нестао из Париза". Он је и иначе често "нестајао" из Париза, пресељавао се у Шпанију или Ирску, сваки пут када би улазио у обрачун са медијима и литерарном јавности, што је и разумљиво, с обзиром на то да је сваки његов роман прелазио границе социјално допуштеног. Наравно да је један од задатака литературе провокација, али је Уелбек провоцирао и као особа: и он и његови ликови су оптуживани за расизам, мржњу према женама, патолошке сексуалне форме, непријатељство према религијама, поготову исламу. У једном интервјуу 2001. је изјавио да је ислам "најглупља религија на свету", али је у интервјуима пре атентата стао на супротну позицију изјављујући "да је после читања Курана схватио како би се могао споразумети с исламом". Сада је у нападу на редакцију листа Шарли ебдо не само убијен његов блиски пријатељ, већ се Уелбек нашао у насилном загрљају низа коинциденција са исламистичким атентатима протеклих дана. Уметност провоцира, реалност још и више.

О аутору:

Мишел Уелбек (Michel Houellebecq) рођен је 1956. као Мишел Томас (Michel Thomas) на острву Ријунион у Индијском океану. Главна дела: "Проширење ратне зоне" (1994); "Елементарне честице" (1998); "Платформа" (2001); "Могућност острва" (2005); "Мапа и територија" (2010): "Потчињавање" (2015). Сам себе Велбек описује као "реакционара новог типа". Његови главни ликови углавном имају проблема са алкохолом, женама и осећајем безнађа; жене су све одреда сексуално проблематичне. У медијима је привлачио пажњу релативизацијама злочина Хитлера, Стаљина и маршала Петена.

Извор: РТС