Агора

,,У недавно демократизованим земљама ја сам још увијек рок звијезда”

Френсис Фукујама, интервју (The Guardian)

Прво издање историје политичког развоја, Френсиса Фукујаме је једна од ријетких књига странаца која је забиљежила профит у Кини. Како је Фукујама истакао, након сусрета у близини његовог дома у Паоло Алту у Калифорнији, стране књиге у Кини су углавном пиратске. Међутим, ,,Настанак политичког поретка” (The Origins of Political Order), која говори о појави и развоју државе ,,од времена прије постојања људи до Француске револуције”, уз поштовање кинеске историје и културе, приказује широку верзију националне историје о којој Кинези више сами нити уче нити предају. Доста његових извјештаја о историјским предностима и манама државе преживјело је и велике ценсуре, како би били доступни читаоцима у Кини.

Фукујама даље каже да је од пријатеља из Пекинга сазнао како ће Комунистичка партија превести додатак издате књиге ,,Политички поредак и политичко пропадање” (Political Order and Political Decay), како би се поново објавила у приватном издању за његово високо руководство. ,,Схватају анализу озбиљно”, истакао је. Два тома књига су издата како би се упоредило напредовање различитих друштава кроз вријеме, да би остварили крајњи циљ који назива ,,стићи у Данску”. Када је ријеч о Данској, тренутно стање показује да је она примјер либералне демократије, ефективне државе са ограниченим владајућим правом - пакет ,,толико моћан, легитиман и повољан за раст економије да је поставила модел који би се требао примјењивати широм свијета”.

Када је у питању прихваћеност у Кини, Фукујама је гледа са поносом и власти га гледају као недовољно пристрасног да би се освртали на њега, поготово јер је он особа која се залаже за побједу западне либералне демократије над свим својим идеолошким конкурентима. Фукујама је постао необична интелектуална јавна личност 1989. године када је објавио да пораз СССР-а у Хладном рату не представља: ,,превазилажење историје постратног периода, већ крај историје каква је била: то јесте, да је стављена тачка на идеолошку еволуцију човјечанства и универзализацију западне либералне демократије као коначног облика људске владавине”. Написати књигу 25 година касније, коју Комунистичка партија у Пекингу сматра да је била приморана да чита, је јасан и похвалан подвиг њеном аутору и показује да ће његова порука засигурно бити пренесена најмање једној од циљних јавности.

Његова књига показује да је основна слабост политичког система недостатак више надлежности, без које и даље комунистичка номинална Кина функционише. Али такође, открива опасност од неправилности и недосљедности различитих елемената у политичком развоју: превише прописа или доношење закона прије времена може ограничити развој функционалне државе, као што се десило у Индији; изборна демократија уведена у одсуству самосталне управне бирократије може довести до пристрасности и свеопште корупције, што се догодило у Грчкој. Чак су и друштва у којима је демократија избалансирана, ограничена правима и ефикасна владавина се заснива на начелима утемељеним у прошлости, подложна су политичком пропадању када власт гладна прикупљања туђе имовине, екстрактивне елитне коалиције, заузму државу, што се десило у Америци. Неуспјех демократских институција може делегитимисати саму демократију и довести до реаговања ауторитета, што се десило у бившем Совјетском Савезу.

,,Они схватају да њихов политички систем захтијева озбиљну политичку реформу”, каже Фукујама за Кинезе. ,,Међутим, не знају колико би далеко ишли. Не би хтјели урадити исто оно што је и Горбачев урадио, допустити да се ситуација разбуктава док посљедице саме не изађу на видјело. Међутим, питање је да ли ће бити могуће ширити законе којима би се ограничила моћ државе на начин да захтјеви средње класе, који су све већи, буду задовољени. Постоји између 300 до 400 милиона Кинеза средње класе; за десет година тај број ће износити 600 милиона. Прије пар година имао сам дебату са заговорником режима. Истакао сам да је у многим крајевима у којим живи велики број припадника средње класе, притисак за веће политичко уплитање неоспоран. Поставља се велико питање, да ли ће Кина доћи до тачке гдје се становници залажу за веће учешће, а он је рекао: ,,Не, ми се само културолошки разликујемо.”

Било је то, уствари, изношење старих ,,азијских вриједности” које се односе на хијерархијске и социјалне етике поштивања, које потпадају под конфучијанизам у источној Азији - што је наводно разлог због кога Азијатима недостаје импулс за индивидуалну асертацију, што је даље резултирало тражењем самоуправе на другим дијеловима свијета. Демократске транзиције у Јужној Кореји и Индонезији ставиле су тачку на тај аргумент деценијама прије, изјавио је Фукујама, баш као што је ,,Арапско прољеће” раскринкао паралелан захтјев који се односио на Арапе. Ово је дио Фукујамине расправе о крају историје иза које још увијек стоји без резерве или квалификације. Хегелова филозофска антропологија која види историју као развијање борбе између господара и робова за признање. ,,Уистину вјерујем да жеља за признањем нечијег достојанства и вриједности је људска особина. Манифестација оваквог понашања је видљива у свим аспектима људског понашања, кроз различите културе и вријеме.

Релевантна историјска аналогија кинеским владарима, на основу Фукујаме је Прусија под вођством низа просвјећених монарха, који су дозвољавали владавини права да се шири постепено, без проширења демократске партиципације народа. Наравно, Њемачка је дошла до ,,краја историје”, након покретања и борбе у два брутална рата која човјечанство до тада није видјело.

Да ли би сљедећа растућа моћ могла да контролише огомну енергију свог народа и управља транзицијом која избјегава оно што су жртве у Европи морале да трпе? ,,Настанак политичког поретка” (The Origins of Political Order) истиче велике потешкоће у постављању политичких демократских интитуција у државама које пропадају или гдје никад нису пустиле коријење на првом мјесту. За Фукујаму, највећи изазов при изградњи државе јесте стварање и одржавање институције колективне власти која се коси са начелима људске природе: створени смо да фаворизујемо пријатеље и породицу, и патримонијални племенски поредак је дубоко усађен у нашу природну подсвијест. Иако нам исправан скуп институција може помоћи да превазиђемо ове инстинкте, у природи нам је да им се враћамо кад год се политички поредак сруши. У првом дијелу своје књиге одају се погодности којима су прве модерне државе прибјегле како би превазишле трибализам - разматрају се евнуси који су управљали кинеским државама, киднаповани хришћански робови који су водили египатске државе - и историјске несреће које су омогућавали држави, друштву и владавини права да постигну равнотежу потребну за модерни политички поредак у западној Европи. Други дио књиге показује како су чак и државе са најразвијенијим модерним државним апаратом рањиве наспрам ,,репатримонијализму”. Оба дијела показују да је држава институција која се храни ратовима, једна чија национална стабилност често подстиче на етничко чишћење; и да је Европска унија након 1945. изграђена на врху гомиле масовних гробница.

На неки начин, Фукујама тврди, он је ,,заробљен” у идеолошкој заједници, гдје су га поставиле његове тврдње о ,,крају историје”. Иако још увијек стоји иза тврдње да је либерална демократија крајња дестинација историје, он је квалификовао своје аргументе и сузио обим свог идеолошког тријумфализма, одлагањем доласка либералне демократије на неодређено и на ,,дуге стазе”. Он не би, како ми је рекао, користио реторику истог интензитета данас као што је користио 1989. да опише оно што сада назива ,,историјом условљена потражња за већим политичким учешћем”, која ће сама усљедити већим образовањем и просперитетом људи.

Фукујамина каријера јавног интелектуалца је започела једним есејем којим је обећао раздвајање између ,,оног што је есенцијално и контигент, и оног што је случајно у људској историји.” Његова сопствена каријера, како ми је нагласио, настала је из низа случајности. Изучавао је древну Грчку под утицајем харизматичног професора из бруцошких дана Алана Блума, који га је поучавао идејама Њемачког емигранта и филозофа Леа Штрауса, и мреже младих интелектуалаца у коју су била укључена имена која ће касније имати утицаја у његовој каријери: Пол Волфовиц и Луис Скутер Либи. Било је и скретања са пута изучавања француских помодних филозофа, у оквиру кога је направио ходочашће у Париз (гдје је написао роман) да студира са Жаком Деридом, Жаком Лаканом и Роландом Бартом. Међутим, ускоро закључује, док траје бескрајно засједање у коме би се Барт играо ријечима и слободним асоцијацијама од случајно изведених ријечи из рјечника, да је ,,то била тотална глупост и зашто и сам радим то и губим вријеме?”

Аплицирао је на Харвард, Кенедијеву школу владања, како би студирао националну безбједност. Док Француски пост-структуралисти и њихови насљедници бирају доминантне америчке одсјеке за књижевност 1980их, његове нове колеге на Кенедијевој школи ће се настанити у Државном секретаријату САД-а и у Пентагону. У невјероватном преокрету, Фукујамин стари ментор Блум постаје бестселер и интелектуално позната личност са "Нестанак Америчког Начина Размишљања" (The Closing of the American Mind), двије године прије Фукујаминог сопственог успона на глобалном нивоу.

,,Крај историје” је започео као нека врста тешко схватљиве шале. Фукијама је у то вријеме био на средњој позицији на Регановом Стејт Департменту гдје је свједочио брзом расплету совјетске загонетке. ,,Сјећам се тренутка када је Горбачев рекао да је суштина комунизма била конкуренција, тада сам подигао слушалицу и назвао пријатеља коме сам рекао да ако он ово говори онда је то крај историје.” Фукујама је пажљиво истакао да ова кованица није његова, већ потиче од руског професора и емигранта Александра Којева, чији су семинари о Хегелу утицали на посљератни француски егзистенцијализам. Међутим, тријумфални амерички хвалилац на свјетској апогеји никада није био жртва сировог поједностављивања сопствених аргумената, док његови неоконзервативни пријатељи јесу- и који је својом реториком толико тога учинио. Као што ће 2006. у својој књизи написати, неприхватање неоконзерватизма младих свог времена, погрешно разумијевање догађаја из 1989. директно су довели до биједе раног 21.вијека, која је, по његовом мишљењу, заувијек оспорила неокозервативни приступ свијету. ,,Дошло је до фундаментално погрешног тумачења тог догађаја, што је довело до вјеровања да ако Америка учини оно што је Реган урадио, и стоји чврсто, повећа војне издатке, и користи америчку тврду моћ да се супроствари лошим људима широм свијета, може очекивати исти морални колапс свих непријатеља у свим случајевима.” Фукујама одаје признање Блуму и Штраусу на широким интелектуалним видицима, али авантура присталица неоконзервативних мислилаца је отпочела, што је резлутирало оружаном интервенцијом у Багдаду, који је, како Фукујама каже, био крвави фијаско. ,,Не знам како могу да живе са посљедицама својих поступака.”

Фукујама је увијек био интелектуално задовољан својом близином власти, његова улога је била давање смјерница органима америчке националне безбједности државе, још од његовог првог посла у ,,Ранд корпорацији” касних 1970их. Никад није подносио бесмислено мишљење противничких интелектуалаца који су сматрали да је функционисање тог система подложно неизљечивој корупцији. Показао ми је насловну страну најновијег броја ,,Иностраних послова” који садржи исјечак из ,,Политичког поретка и политичког пропадања” под насловом ,,Америка пропада” са видним незадовољством, јер се шаље порука која даје утјеху америчким геополитичким противницима.

Један показатељ стања у коме се налази америчка политика је када се човјек таквих беспријекорно центристичких инстинкта осјећа да мора потврдити, као што је Фукујама урадио, да је Америка постала олигархија и да се жали на одсуство популарног љевичарског покрета који би био у стању да провјери ексцесе те олигархије. Он тврди да је био у праву 1970их и 1980их када се супростављао ширењу благостања у држави, и када је подржавао кориштење америчке моћи у људству широм свијета за вријеме штедње. Међутим, клатно се окренуло у супротном правцу. ,,Не разумијем своје пријатеље десничаре који не мисле да требају промислити о својим идејама у контексту догађаја који слиједе.”

,,Сматрам да сам имао највећу и најпозитивнију публику у недавно демократизованим земљама - Украјини, Пољској, Бурми и Индонезији”, рекао је. ,,У тим мјестима ја сам још увијек рок звијезда”. У таквим мјестима, записи о ,,крају историје” омогућили су људима да се виде у ширим историјским кретањима. Ту нису биле само мање локалне несугласице у питању, били су и дубљи принципи укључени. И да је могуће отићи на таква мјеста и рећи им да су на правој страни историје у смислу политичких промјена - то је оно чиме сам још увијек дирнут. Бити у могућности отићи у Кијев и рећи људима да демократија и даље остаје као талас будућности - то су они моменти у којима се осјећам најпотпуније и осјећам да сам направио и правим трајан допринос.”

Извор: The Guardian, 27. децембар 2014. године

Превела: С.Ј.