Агора

Бити или не бити (децу), питање је сад

Ксенија Крстић и Александар Бауцал, Пешчаник

Последњих дана сведоци смо жустре дебате о физичком кажњавању деце која се (ре)активирала као део јавне расправе о предлогу Грађанског законика којим се забрањује физичко кажњавање деце. Мислимо да је веома добро да се пажња јавности посветила “малим питањима која живот значе”, са којима се свакодневно срећемо, најпре као родитељи, а затим и као дечији психолози. Постојећи Кривични законик и Породични закон, као што је то лепо објаснила Софија Мандић, већ забрањују насиље у породици. Ипак, чини нам се да значајан број грађана није убеђен да то значи да је забрањено и физичко кажњавање деце. Дилема настаје зато што физичко кажњавање има различите облике, од оних „благих“ до неприхватљивих. Зато сматрамо да је добро што се предлогом Грађанског законика отклања могућа нејасноћа у погледу забране физичког кажњавања, јер се тиме смањује простор за “корисну нејасноћу” да ли неки конкретан случај физичког кажњавања спада или не спада у насиље у породици. Уосталом, Србија је потписала УН Конвенцију о правима детета те се може рећи да Грађански законик само конкретизује оно што смо већ прихватили.

Ова тема има неколико аспеката које сматрамо важним, али онај који сматрамо најважнијим долази на крају. Кренимо редом и не скачите одмах на крај текста. Прво, однос између физичког кажњавања и злостављања. Физичко кажњавање обухвата различите облике, од наношења мањег бола детету (нпр. благи ударац отвореним дланом по гузи) до пребијања детета уз употребу средстава као што су батина, каиш итд. који могу да доведу до значајних повреда. Поред тога, у физичко кажњавање спадају и случајеви када родитељи или старатељи примењују физичко кажњавање у нападу љутње или беса (што обично води ка насиљу), али и случајеви када родитељи имају намеру да „само васпитају дете“. Како разликовати физичко кажњавање од насиља и злостављања? Под злостављањем се обично подразумевају оне врсте физичког кажњавања које доводе до физичких повреда, душевних патњи, нарушавања спокојства душевног здравља детета, без обзира да ли је то била намера родитеља или старатеља, или је намера била „само да се дете изведе на прави пут“. Заговорници физичког кажњавања имају тенденцију да разговор сузе на оне облике који делују као примерени и умерени и који „доводе само до пожељне промене у понашању детета“, али занемарују чињеницу да се одобравањем физичког кажњавања отвара простор и за случајеве физичког кажњавања који спадају у злостављање и који су штетни и за дете, и за родитеље/старатеље, и за друштво. Злостављање и насиље су законски већ забрањени и са тим се слажу и заговорници физичког кажњавања, али јавна дебата показује да постоје поделе око тога да ли треба забранити све видове физичког кажњавања укључујући и оне најблаже – нпр. благи ударац отвореним дланом по гузи?

Да видимо шта кажу родитељи. Средином прошле деценије, УНИЦЕФ је у Србији спровео велико истраживање о ставовима и праксама родитеља и старатеља, на репрезентативном узорку од 900 породица са децом до 6 година старости. Налази показују да мањи број родитеља/старатеља (око 20%, тек сваки пети) наводи да користи физичко кажњавање (најчешће се ради о ударцу дланом), а да још мањи број родитеља (око 11%, тек сваки десети) сматра да је физичко кажњавање потребно или веома потребно у васпитавању деце. Поред тога, налази показују да родитељи најчешће користе физичко кажњавање импулсивно, када више не знају шта да ураде и када се осећају немоћно. У складу са тим је и налаз да већина родитеља наводи да физичко кажњавање обично не доводи до жељених промена у понашању деце! Дакле, ови налази нам сугеришу да родитељи и старатељи у Србији нису луди за физичким кажњавањем. Они га примењују када се осећају одговорнима да нешто учине, али истовремено и немоћнима, и када не знају шта да раде. Зато се већина родитеља осећа кривима након физичког кажњавања деце. Родитељи сасвим добро разумеју да је примена физичког кажњавања заједнички пораз. Наше разумевање ових налаза би пре ишло у правцу да родитељи поручују да од друштва и стручњака очекују помоћ како да васпитају своје дете на конструктиван начин и без физичког кажњавања, а не да поручују – дајте нам право да бијемо децу. Забрана физичког кажњавања не би погодила многе родитеље, јер га већина родитеља и не примењује, а не би погодила ни оне који у неким ситуацијама користе физичко кажњавање, јер већина њих и не жели да га користи.

Шта су показала психолошка истраживања: какви су ефекти физичког кажњавања? Можемо да приметимо да се неки учесници у дебати позивају на поједина истраживања и то на она која подржавају њихова залагања. То може да доведе до забуне, јер се ствара утисак да истраживања подржавају несагласна гледишта. Научна истраживања нису савршена (као и свака друга људска делатност, и ова има своје демоне), и често се дешава да различита истраживања дају контрадикторне резултате. У тим случајевима истраживачи додатно проверавају квалитет истраживања (која врста истраживачких метода је коришћена, ко су били испитаници, како су изабрани испитаници, који инструменти су коришћени итд.) и раде додатна истраживања како би се утврдило за који закључак постоји јача евиденција. Поред тога, с времена на време истраживачи праве прегледне метаанализе резултата релевантних истраживања, полазећи од претпоставке да ће интегрисањем резултата из већег броја истраживања добити солиднију основу за одговор на неко питање. Једна таква метааналитичка студија, која интегрише резултате 88 истраживања, објављена је 2002. године од стране једне од водећих ауторки у овој области, Елизабет Гершоф, и то у једном од водећих и највише цитираних часописа у психологији (Psychological Bulletin).

Налази ове метаанализе су показали да ће примена физичког кажњавања у просеку довести до непосредне послушности (што се може сматрати позитивним ефектом), али ће имати и читав низ негативних ефеката – теже се усвајају морални принципи и вредности, повећава се агресивност, делинквентно и антисоцијално понашање (и у детињству и у одраслом добу), а однос са родитељима постаје негативнији. Иако у ове налазе можемо имати више поверења него у резултате појединачних истраживања, већина истраживања која су укључена у наведену метаанализу су спадала у тзв. неекспериментална истраживања, која се сматрају методологијом која није потпуно поуздана. Зато овде наводимо и налазе једне новије, лонгитудиналне студије (која је поузданија од претходних), у којој је преко 3000 парова мајка-дете праћено од дететове прве до пете године, при чему су анализирани ефекти благе форме физичког кажњавања (ударац по гузи). Налази показују да и примена ове благе форме физичког кажњавања доводи до повећања агресије деце. Поред тога, ефекти ове форме физичког кажњавања су били исти независно од емоционалног односа између мајки и деце (без обзира да ли је тај однос био емоционално топлији или хладнији). Све у свему, можемо рећи да резултати научних истраживања сугеришу да примена физичког кажњавања као таквог има негативне последице. Даље можемо да се питамо да ли држава има право да се меша у начин на који ће родитељи васпитавати своју децу. Ово питање превазилази стручност психолога и зато га остављамо другима. Ипак, интуиција нам говори да би заједница могла имати право да ограничи употребу физичког кажњавања, ако оно може да доведе до негативних ефеката по дете и по заједницу. Ако су горе наведени налази психолошких истраживања поуздани и валидни, онда би то значило да има смисла ограничити родитељима право избора у погледу примене физичког кажњавања. Коначно, ако заједница има право да нас обавеже да везујемо појас приликом вожње (чиме увећавамо само шансе да ми преживимо не мењајући шансе других учесника у саобраћају), онда се чини да је право заједнице да ограничи физичко кажњавање веће, јер се ту, како видимо, ради о угрожавању других.

Тако долазимо до питања културе/а, традиције/а и сродних идентитетских питања која се понекад повезују са питањем забране физичког кажњавања. Прво, примена физичког кажњавања никада није била дефинисана као део колективног идентитета људи који живе у Србији. Ако неко жели да каже да су људи који су некада живели у Србији у патријахалним породичним заједницама имали однос према физичком кажњавању као једном од васпитних поступака који им стоји на располагању приликом васпитања деце – могли бисмо да се сложимо са том тврдњом. Ипак, верујемо да би у то време било тешко пронаћи неког од тих наших замишљених суграђана који би примену физичког кажњавања сматрао важним делом неког од својих идентитета. Друго, значајан део родитеља у Србији изгледа не примењује физичко кажњавање, што би значило да су они већ променили своје схватање „нашег идентитета“ тако да оно не више не укључује физичко кажњавање (ако га је икада и укључивало).

Коначно долазимо до питања које сматрамо најважнијим у овој дебати. Без обзира шта показују психолошка истраживања и шта су грађани Србије некада сматрали својим идентитетима, ми као грађани који данас живимо у Србији имамо право да поново и поново промишљамо заједницу у којој живимо и да се договарамо о томе на којим вредностима желимо да је заснујемо. Ту се ради о вредностима које ће конституисати заједницу у којој данас заједно живимо и коју одређујемо на заједнички начин. Ако у том процесу променимо неке вредности на основу којих су живели наши преци, то не знаћи да их мање ценимо и поштујемо, већ да чинимо исто што и они – прилагођавамо себе и своју заједницу новим условима живота и новим аспирацијама. Дакле, за све нас је питање да ли желимо заједницу која је заснована на примени физичког кажњавања у васпитању деце или заједницу која је базирана на позитивнијем односу између родитеља и деце (договарању о правилима и последицама кршења договорених правила, међусобном поштовању и разумевању, разговарању и преговарању и другим компликованијим формама међусобних односа). Ако се договоримо да желимо заједницу без физичког кажњавања, то не значи да многи од нас родитеља неће бити у искушењу да примене физичко кажњавање и да понекад нећемо успети да одолимо његовој примени. И да, то значи да ће нам бити теже да у одређеним ситуацијама нађемо алтернативан начин да „изведемо наше дете на прави пут“, али ћемо бити бољи људи и помоћи ћемо својој деци да и они постану бољи људи и бољи родитељи својој деци.

 
Аутори Ксенија Крстић и Александар Бауцал су предавачи на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду.

Извор: Пешчаник