Агора

Вишак закона

Жељка Бутуровић, Политика

Још се није осушило мастило на предлогу новог грађанског законика, а већ је испливао нови нацрт закона(овог пута о правима детета) којим се, упркос великој непопуларности, опет предлаже забрана сваког телесног кажњавања деце. И овог пута нам правници придикују како је део о кажњавању занемарљив део приче препуне бољих и важнијих ствари. И тачно је да је то само мали део закона, али не у смислу само једног малог дела који не ваља него у смислу малог дела који најбоље илуструје сву апсурдност покушаја да се бесконачном папирологијом уређују детаљи односа одраслих и деце, а тиме посредно и породичних односа.

Америчко удружење психолога (АПА) не препоручује телесно кажњавање, али не зато што постоје докази да је то штетно већ што га у основи сматра неетичким па је терет доказа пребацило на оне који га препоручују. У најпознатијој студији те врсте, објављеној пре десетак година, а која представља мета-анализу истраживања током неколико деценија, установљено је да је корелација између телесног кажњавања и развојних исхода у највећем броју случајева врло слаба. Ни за ове слабе корелације не постоји убедљив доказ да се ради о узрочно-последичној вези. При томе, АПА је, иако технички стручно, такође и изразито „прогресивно” удружење са нескривеним политичким циљевима које се, између осталог, свим силама напиње да покаже да је телесно кажњавање штетно. Чињеница да упркос великој мотивацији у томе није успело говори да доказа за то једноставно нема, ма шта причали разни домаћи душебрижници и професионални пријатељи деце.

И ово не важи само за телесно кажњавање него за васпитне технике шире говорећи. Супротно дугогодишњим теоријама о драстичним последицама и најмањих родитељских грешака на дечју личност, захваљујући многобројим студијама близанаца и усвојеника, данас знамо да су деца далеко отпорнија на родитељске утицаје него што се некад мислило. Штавише, како старимо и како смо мање принуђени да се прилагођавамо родитељским захтевима, тако и оно мало родитељских ефеката бледи и постајемо у основи све ближи личности са којом смо се родили. Телесно кажњавање, тј. свест детета да је и та опција родитељу на располагању, такође не мења ништа у погледу личности детета. Али законодавац је потпуно незаинтересован за објективне последице телесне казне јер се из духа оба закона види да њему у целој ствари много више смета нешто друго, а то је сама претпоставка да се права и обавезе детета и родитеља драстично разликују. Основна функција казне (па и телесне) и нису дугорочне промене личности него социјализација детета у оквиру породице и припрема за живот ван ње. Захваљујући томе што родитељ може и сме нешто што дете не сме - а што дете зна - диференцирају се улоге родитеља и детета у оквиру породичне заједнице. Та диференцијација је нужна да би у породици могао да се оствари хармоничан суживот неопходан да би њени чланови могли да се боре са свакодневним тешкоћама и испуњавају своје многобројне обавезе. У целом том процесу, евентуално телесно кажњавање највећи део своје функције обавља кроз имплицитни кредибилитет који даје родитељским захтевима, а не кроз своју физичку реализацију.

Насупрот томе, у позадини последњих покушаја да се деца „заштите” бесконачним списковима права стоји као идеалан модел претпоставка породичне анархије, у којој се све одлуке доносе равноправним дискусијама родитеља и деце. Поборници дечјих права очигледно сматрају да је најбољи начин да се гарантује добробит детета то да се оно опреми правима која ће максимално смањити способност његовог родитеља да му нареди било шта. Ништа није даље од истине. Телесно кажњавање детета у оквиру породице се драстично разликује од нпр. телесног кажњавања осуђеника у затворима, или права одраслих да бију непознату децу, што су аналогије које аутори закона стално на силу повлаче. За разлику од затвора или односа случајног пролазника према деци на улици, где не постоји никаква историја односа нити емотивни бафер (заштитник) који би модулисао физичку агресију, кажњавање деце од стране њихових родитеља у оквиру једне породице само је један од безброј елемената у једном од најсложенијих, најинтензивних и свеукупно најважнијих односа у животима обе стране.

У највећем броју случајева, кажњавање детета, укључујући и телесно кажњавање, дешава сеу атмосфери неизмерне љубави и бриге. Тај контекст нема много везе са контекстом друштва састављеног од безброј мање-више неповезаних индивидуа, а који је по природи ствари оквир у којем се закони прописују. Због тога је успешан уплив државе у породичне односе могућ само када се она држи уских дужности које су одавно искристалисане (и покривене нпр. кривичним закоником). Грешка овог новог закона заиста није само у ставовима о телесној казни већ у томе што уопште постоји.

 

Извор: Политика