Агора

Америчка демократија на рубу пропасти

Гласачи су изабрали промјене, али амерички политички систем то чини веома недостижним

 

Свакога кога занима како се слободно друштво уређује може се послужити најбољим примјером, а то су амерички политички избори. Држава је потрошила приближно 4 милијарде долара на равноправно ривалство које је узроковало промјене владајућих структура у Конгресу. Поред тога, трка за гувернера, државне службенике, јавне тужиоце, адвокате итд. - измјене су направљене у преко 10 000 канцеларија - одају да је америчка демократија у добром стању.

Осим тога, оптимисти вјерују да ће пријевремени избори показати да је вријеме за компромисе: републиканци, пошто су већ заузели Сенат и представљају већину у Преставничком дому, настојаће доказати да могу владати; Барак Обама неће имати другог избора него да сарађује са њима. Анкете показују да грађани у великом броју подржавају оне политичаре који су за постизање консензуса. На тај начин проблеми око трговине као и пореске реформе могу бити рјешени.

Наредни Конгрес не може бити неуспјешнији од предходног, који се завршио у децембру и који ће остати запамћен као најнепродуктивнији у историји. Овај систем владања је већ једном довео владу до руба пропасти и на више начина угрозио апсолутну власт. Међутим, низак стандард, који оспорава напредак и ограничена очекивања, чак и највећих оптимиста, показатељ су озбиљне кризе америчког политичког система. Она се пројектује и на начин који доношење нових закона чини дисфункционалним. У новој књизи ,,Политичка досљедност и политичко труљење”, Френсис Фукујама тврди да Америка ,,пати од проблема политичког пропадања у много озбиљнијем облику него други демократски политички системи”, изјава која би се прије не тако дугог периода чинила апсурдном.

Крхка подлога Уставног Система

Сасвим је јасно зашто је дошло до кризе: једина ствар око које су сви сагласни јесте да је проблем настао некада између 1787. године, када су ,,утемељивачи” одлучили да спријече кориштење њихове нове творевине од стране премоћне власти, и 2010. године, када је Врховни суд ублажио правила о трошењу новца за предизборне кампање. Такођер, постоје два појашњења жалосне америчке политичке сцене. Прво објашњење је што све радикалне групе имају право вета над федералном владом, те их на тај начин спрјечавају да напредују или назадују, изузев у посебним околностима као што су економска криза или рат. Друго, федерална бирократија је уведена тек средином 20-ог вијека што је у политичком свијету веома необична појава.

Почиње се са ветом. Из разлога који обухвата сортирање бирачког тијела у истомишљенике, смањивање граница и културолошки јаз између градова и села, само 5% од 435 чланова Представничког дома, који представљају конгресне округе, су заиста били конкуренти 4. новембра. Постојала су 69 конгресна дистрикта без опонента са којим би се суочили. Дакле, главна претња за мјеста конгресмена су примарни избори на које излази мање од 20% бирачког тијела, отприлике исти проценат се дијели на оне који су досљедни, да ли конзерватнивним или либералним странама. Неколицина конгресмена је изгубила изборе на самом почетку 2014. године.  Међутим, пораз Ерика Кантора, већинског лидера у седмом округу Вирџиније, подсјећа да гласачи не реагују непромишљено када примјете могућност компромиса са друге стране. Овакви гласачи имају први вето.

Доношење закона у Конгресу је отежано од када су републиканци усвојили правило да сваки закон да би ступио на снагу мора имати већину гласова њихових посланика, што је било једноставно у односу на провлачење закона кроз Сенат захваљујући опструирајућим правилима. Како правила захтијевају 60 већинских гласова за доношење закона, група коју чини 41 сенатор може оспорити било који закон. Наиме, чак и најмања дружава има два сенатор, тако да 41 сенатор представља мали дио гласачког тијела: Лери Сабато са универзитета у Вирџинији дошао је до закључка да чак 11% од укупног броја Американаца може утицати на избор сенатора који имају моћ да блокирају доношење закона. Овакво утицајно ,,оружје” даје моћ мањинским странкама у Сенату.

Остале тактике одуговлачења и досјетке повећавају моћ малих група, чак и појединих политичара, како би се успорило дјеловање и рад Конгреса. Оне су се некада користиле у мањој мјери, али јаз између политичара и њихове политике је сада постао толико велик да се сада на све начине покушавају заобићи мање важни закони.  Експерти су се прибојавали таквог развоја ситуације. ,,Не постоји ништа због чега стрепим толико као што је подјела републике на двије велике партије,“ написао је  Џон Адамс 1780. године. ,,То је, према мом скромном предосјећају исто као и плашити се највећег политичког зла под нашим Уставом”. Деценијама након што су двије велике америчке партије настале, као резултат борбе за људска права 1960-их, досљедне су идеологијама које заступају. Републиканци и демократе су се одвојили једни од других до те мјере да је сада тешко пронаћи заједничку нит међу њима.

Гласачке навике у Конгресу показују још веће различитости странака него што су биле средином 1990. године, када су републиканци покушали оспорити кандидатуру Била Клинтона, или средина прошлог вијека, када су демократе оквалификовале Џорџа Буша као заговорника рата. У посљедњих 20 година све већа је подјељеност Американаца на оне који су вјерни либералним или конзервативним идеологијама; према истраживању ,,Pew Research Center”,  број подијељених грађана у овом периоду је удуплан. Већина грађана, који припадају једној или другој страни, убјеђени су да је опозициона политика ,,толико погрешна и да угрожава опстанак нације”. Резултати пријевремених избора су доказ оваквог мишљење међу гласачима. Поразом Џона Барова у Џорџији, остаје само један демократски конгресмен на далеком југу; већину мјеста у Сенату заузели су републиканци, који су гласали за Мита Ромнија (на штету демократа).

Висок степен политичке поларизације се често описује као незапамћен у историји, међутим, такво мишљење је погрешно. Политичке странке су већ биле слично подијељене крајем 19. вијека, одмах након Грађанског рата. Разлика је што су тада републиканци освојили већину на федералним изборима, тако да ограничења прописана уставом нису била укоријењена као што су данас.

Када се деси да Конгрес закаже, предсједници често издају наредбе које су у складу са њиховим настојањима. Почетком ове године, Барак Обама је изјавио да ће 2014. година бити ,,година акција” током које  ће дјеловати и ријешавати проблеме чак и ако му Конгрес стоји на путу. Како је овај ,,упаковани” приступ утицао на Америку након девет мјесеци? Поред десигнације велике поморске резерве на Пацифику, која не кошта ништа и не смета никоме, предсједниково највеће индивидуално постигнуће је доношење одлуке о повећању минималних плата радницима, који раде на грађевинама за федералну владу. Наиме, предсједник има више овлаштења да дјелује у иностранству, што је и примјетно на интервенцијама у Либији, Ираку и Сирији; наметањем санкција Русији и слањем војске у Африку како би помогли у борби против еболе.  Међутим, код куће, његова моћ заобилажења опструкционистичког Конгреса је ограничена.

За оне који преферирају ограничену владу, све ово наведено може звучати исправно. Ипак, вета која отежавају доношење закона могу исто тако подстицати пасивност владе.

Појава несклада у политичком систему

Пораст законодавних права може послужити као добар примјер несклада у политичком систему Америке. Трошење новца на пензије и федералне програме здравствене заштите (као што су Medicare и Medicaid) се сваке године све више повећава, без потребе за гласањем. Уколико ситуација остане непромјењена, овај дио буџета би требао да износи 14% БДП до 2039. године, што је дупло више од просјечног нивоа у протеклих 40 година, са стварањем јавног дуга преко 100% БДП-а. Многе земље се суочавају са сличним проблемима али у Америци надмоћ вета чини одржавање равнотеже између смањења прихода и повећања пореза немогућим. Неизводљиво је одржавање буџета док потрошња расте, а приходи се не прикупљају из свега могућег, од научних истраживања до изградње путева. Дискреционо трошење, оно за које се сваке године гласа у Конгресу, смањено је на само 15% буџета, од када се одваја за војне трошкове. Такођер, ни Конгрес ни Бијела кућа не контролишу годишњу потрошњу федералне владе.

Оптужбе, углавном од стране конзервативаца, да је федерална бирократнија ван контроле, у овом смислу су оправдане. Федерална влада је на почетку била задужена за одговорности и послове као што су руковођење поштама, царинама и подјелом земљишта, а не за регулацију здравствене заштите или руковођење администрације Национално безбједносне агенције. Један начин гледања на садашњу федералну бирократију и разумијевање њихових учесталих грешака у раду може се упоредити са скупом институција спојених за вријеме сарадње између партија, које покушавају функционисати иако их је недовољно. Програме као што су ,,The new deal” и ,,Great society”  створили су законодавци средином 20. вијека као успомену на двије велике националне трауме, на Велику депресију и Други свјетски рат, када су још увијек биле нејасне партијске подјеле. За Линдона Џонсона се може рећи да је био екстремно лукав, али врста договора који је спровео у праксу је био производ тадашње ситуације, у политичком смислу, то је била аномалија у односу на оно што је било прије или што је усљедило касније.

Од институција средином вијека затражено је да покрену мноштво нових програма, који су се нагомилали, јер Конгрес не може поништавати законе. Финансијски одбор истиче да постоје 92 федерална програма за борбу против сиромаштва, а сваки се преклапа са предходним на конфузан начин. Овакав приступ крпљења у ријешавању проблема доводи до онога што Стивен Телес са Џон Хопкинс универзитета назива нескладократијом. Владина позивања на вето се упоређују са наплатним рампама гдје се узима накнада у облику обећања потрошње на државну дотацију и заштиту одређених фаворизираних програма како би пролаз био омогућен. Потреба за сагласношћу многих, често идеолошки супростављаних страна чини готово немогућим стварање кохерентне политике. Посљедица је пасивност, али често и стварање конфузних програма за едукацију, здравствену његу, порезе, напредак, итд.

Оваква комплексност замагљује очи онима који зависе од федералне политике и бизниса, на примјер, лакше је створити више нејасних прописа, који им иду у корист, него истицати очигледне недостатке. На овај начин гласачи се спријечавају да укажу на онога ко је крив за неуспјехе. Стога, према Телесу, бијес, усмјерен на систем, јесте дифузан, те доводи до ширења неповјерења у јавни сектор. Унутар система, због недостатка повјерења осјећа се репресија. Сваке године, запослени у федералној влади износе своје мишљење о секторима у којима раде. Само 56% запослених истичу да су подстакнути на смишљање нових и бољих начина рјешавања проблема; 36% је истакло да се креативност и иновативност награђују на њиховим радним мјестима. Пентагон, који дневно подноси више од једног извјештаја Конгресу, често је приморан да улази у нове системе заштите, јер настоји да држи базу затвореном и недоступном. Потреба за бирократијом, испуњена фрустрацијама проузрокованих неефикасношћу и отпадом, често чини ствари горима.

Трошење времена

Суочени са лошим радом владе, гласачи су дошли до закључка да су политичари у Вашингтону ,,ниткови”. Повјерење у Конгрес је смањено за 7%. То је непоштено: за разлику од предходних окупаната Капитол Хила, садашња је гомила видљиво некорумпирана и вриједна. Међутим, већина њиховог напора и труда има за циљ прикупљање новца за сљедећу политичку кампању, за чланове Сената то је за двије године. Демократски конгресни одбор кампање 2012. године савјетовао је бруцошима да сваког дана проводе четири сата ради прикупљања новца. Републиканци су добили сличне савјете ове године, за тијесну утрку за мјеста у Сенату. Атмосфера приликом прикупљања новца за политичке вреће, које се често мијењају и за гласове, је прилично стресна; донатори и они који се могу окористити са политичке сцене су већ усклађени - ипак, неоспориво је да количина времена која се улаже спријечава конгресмена да обавља посао како треба.

Недостатак времена утиче  на ослањање политичара на лобисте, чији број све више расте, јер су конгресмени преоптерећени да би самостално размишљали. У граду дубоке подјељености, једно мјесто у Вашингтону гдје политички противници радо раде заједно јесте мјесто градских фирми за лобирање. Многе од њих запошљавају, на вишој позицији демократу и републиканца како би одржавали везе са обе стране.

Чак и када влада закаже, лобисти имају шансу да напредују али тако представљају претњу актуелним фирмама. Највећи провајдер кабловске телевизије и интернет услуга, ,,Comcast”, који преговара куповину још једне медијске куће ,,Time Warner”, запошљава 126 различитих лобиста, како их ,,Центар за одговорну политику” назива -  паса чувара. Сви осим неколицине ових људи су бивши конгресмени, особље или чланови извршне власти. Лобисти заузврат дају донације или организују њихово прикупљање за конгресмена. Фукујама овакво узајамно поклањање и давање пореди са врстом француске патримонијалне политике 18. вијека. Нема потребе лобисте кривити за њихову улогу у томе, али постоји у овом послу нешто што подсјећа на рококо. Неколико мјесеци након што је Трезор најавио санкције против руских банака у јулу, Газпромбанк запошљава два бивша сенатора, по једног из сваке странке, као своје заступнике у Вашингтону.

Једна од најбољих ствари у вези са демократијама је што гласачи вјерују да је њихов систем једини нефункционалан. Ово је врста здраве параноје која спријечава да се десе лоше ствари. Америчке федералне институције су показале способност да исправе грешке прије него што се догоде. Испоставило се да је рат радикалних група 1890. увод у тријумфални период. Ово може да потраје дуго времена, иако нема назнака почетка још увијек. Америка посједује много ствари које јој иду у корист - нове изворе енергије, толерантно друштво, најиновативније компаније на свијету - и овај напредак неће бити успораван од стране федералне владе. Ипак, ни једна земља не може да преда петину своје економије некој власти која ради само повремено и очекује да не трпи посљедице због тога.

Извор: The Economist, текст из штампаног издања, 8. новембар 2014.

(превела:С.Ј.)