Агора

Средовечни самци, паразити или жртве?

Иља Мусулин, РТС

У Јапану у последње четири године чак три милиона неожењених људи, старости између 35 и 44 године, живи у дому својих родитеља. Њих и њихове нешто млађе вршњаке медији често карактеришу као размажене паразите који безбрижно живе о трошку родитеља. Међутим, чињенице указују да њихов стил живота у највећој мери диктира економска реалност.Недавно објављене процене јапанског Института за статистичко истраживање и обуку, базиране на цензусу из 2010, показују да у тој земљи данас близу три милиона људи старости између 35 и 44 година живе неожењени, заједно са својим родитељима.То је 16 одсто од укупног броја јапанских држављана те старосне доби.Од та три милиона, 11,5 одсто је и незапослено, кажу прорачуни института који се налази у саставу јапанског Министарства унутрашњих послова и комуникација.Томе треба додати и чињеницу да у Јапану са родитељима живи и преко десет и по милиона одрасле деце, старости између 20 и 34 године.

Самци као друштвени паразити

Људе који и након што зађу у четврту деценију живота наставе да станују са родитељима, примајући од њих новчану помоћ и препуштајући им бригу о кућним пословима, јапански медији су пре петнаестак година почели да зову "паразитски самци".На ту идеју дошли су захваљујући књизи "Доба паразитских самаца", коју је 1999. године објавио један од водећих домаћих социолога Масахиро Јамада.Мада се чини недоличним, па и грубим, да један научник читав слој становништва назива термином који звучи морално оптуживачки и сугерише да треба да промене начин живота, медији су, свесни постојања изражене склоности ка самокритичком преиспитивању и моралној критици у јапанској култури, тај израз брзо преузели и учинили опште познатим.И шира јавност га је одмах прихватила јер се чинило да он добро одсликава ситуацију у друштву где су генерације рођене пре, за време и непосредно после Другог светског рата, које су добро знале шта су немаштина и глад и самопрекорно радиле, присиљене да под старе дане издржавају своје размажено, летаргично потомство.

И заиста, анкете из прошле деценије показивале су да 85 одсто одрасле деце која живе заједно са родитељима, не прилажу новац за кућне дажбине и свакодневне потрепштине, већ да плаћање трошкова живота у потпуности препуштају родитељима.Чак је 50 одсто њих, поврх тога, од родитеља примало и џепарац. Све што би сами зарадили, ти самци су задржавали за себе, односно трошили на сопствене хобије, изласке и путовања.Тако су неожењене, радно способне особе које живе са родитељима почетком овог века завределе колективну етикету паразита и постале симбол себичности, лењости и апатије које су донели богаћење, ширење конзумеризма и развој технологије у претходним деценијама.Њих су притом кривили не само за моралну исквареност већ и за друштвене проблеме као што су ниски наталитет и успоравање економског раста.

Самци као жртве друштва

Међутим, како кажу поједини социолози, разговори са родитељима показују да већина њих углавном ужива у чињеници да њихова деца, мада одрасла, живе заједно са њима.Много родитеља, такође, сматра да присуство деце не представља битније оптерећење за њихов буџет, с обзиром на то да кредит за свој стан морају да отплаћују независно од тога где им деца живе.Висока цена становања, било да је реч о куповини или изнајмљивању, основни је фактор зашто велики број одрасле деце одлучује да остане у родитељској кући и након што се запосли.У последњих деценију и по рецесија узима данак, па јапанске компаније врше масовна отпуштања радника, пребацују постројења у земље са јефтинијом радном снагом и настоје да се што је више могуће ослоне на привремено запослену радну снагу, као што су уговорци и хонорарци, за које не морају да уплаћују пензију и здравствено осигурање и којима могу да, ако ситуација то налаже, лако дају отказ.Од краја деведесетих наовамо, и плате полако клизе надоле, док реалне цене производа и услуга расту. Зато је наћи сталан посао са свим бенефицијама и остварити стабилан приход у Јапану све тежа мисија, па је уштеда која се остварује останком у родитељском дому све рационалнија и све привлачнија опција.

Доказ за ове негативне економске промене могуће је наћи у статистикама које бележе да је 1990. године око 1,2 милиона јапанских грађана старости од 35 до 44 године живело са родитељима, да је до 2000. та цифра порасла на 1,6 милиона, да би се до 2010. готово удвостручила, достигавши ниво од 2,95 милиона.Када се ти подаци сравнају са онима о новчаним приходима, који кажу да су 1994. самци из те старосне групе који су живели заједно са родитељима а нису имали сталан посао, просечно зарађивали два милиона јена (око 20.000 долара) годишње, а да су њихови приходи у 2004. пали на свега 1,4 милиона (14.000 долара), економска димензија феномена заједничког живота са родитељима постаје упадљива.Такође, међу самцима који настављају да станују са родитељима има и доста оних који годинама живе у самоизолацији јер пате од страха од такмичења, па и сусрета са другим људима који им је улио неуспех на тешким пријемним испитима за школе и универзитете или малтретирања од вршњака.Стога се може рећи да су феномени касног склапања брака и заједничког живота средовечних самаца и њихових остарелих родитеља у данашњем Јапану све више проузроковани економском нуждом и друштвеним притиском, а не личним избором.

РТС, 31.октобар 2014.