Естетика

Позориште као хетеротопија

Бојана Ковачевић, Београд

Хетеротопија у медицини означава неприродан положај неког органа или дела тела у организму, делове тела који недостају, представљау вишак, измештени су из свог природног положаја или су, попут тумора, страна тела у организму. Mишел Фуко, француски постмодернистички филозоф, преузео је овај термин и користио га као модел за тумачење феномена уметности, архитектуре, стварног и имагинарног простора. Фукоа су следили бројни постмодернистички мислиоци, међутим, иако је о хетеротопији много расправљано и писано, иако је нашироко употребљавана као модел постмодерног тумачења, сам појам хетертопије до данас нико није прецизно дефинисао. Ни сам Фуко није дао језгровиту и јасну дефиницију, тако да је она била реч која је много употебљавана, али мало теоријски развијена.

Могло би се рећи да хетеротпија представља симултано присуство више фрагментираних светова, али ни та дефиниција није довољно широка да обухвати све нијансе употребе овог термина. Можда баш због своје недовољне одређености, са богатством алузија и асоцијација, хетеротопија је постала раширен образац за тумачење уметности и архитектуре. Хетеротопије су сва она стварна места, простори, амбијенти, инсталације, тела, екрани... која иако су везана уз реално време ипак садрже у себи један ванвремени, не-стварни, фикционални садржај или значење. Фуко је први појам хетеротпије повезао са тумачењем позоришта. Користио ју је да би означио неку врсту одступања од владајућег поретка у свету, укључујући и просторни поредак. Хетеротопије делују субверзивно и у односу на владајући поредак нашег доживљаја, перцепције и интерпретације света и друштва. Из тог њиховог субверзивног потенцијала произилази и могућност друкчијег, слободнијег, необичнијег сагледавања и физичког и друштвеног и имагинарног простора, односно могућност ослобађања стваралачке имагинације од постојећих, владајућих кодова перцепције и тумачења света, а тиме и могућност ослобођене стваралачке имагинације у архитектонском доживљају простора.

Управо одатле произилази најједноставнији одговор на питање: „Шта је заједничко појму хетеротопије и позоришта?“ Простор. Нема позоришта као уметности без позоришног простора, који треба да артикулише позоришна архитектура. С друге стране, само име хетеротопије јесте сложена именица која се састоји од две речи хетеро, што на грчком језику значи – други, друкчији, различит, и речи топос, што на грчком значи – место, простор који заузима неко тело.

Хетеротопија се користи у архитектури да би означила радикално друкчије просторе, који нарушавају континуитет и нормалност свакодневних простора. Хетеротопијски појам позоришта могао би да значи више ствари: место које је намерно пројектовано тако да се двосмислено односи према својој намени, место које има мноштво социјалних значења, или пак места која не желе да се уклопе у постојећи просторни амбијент него од њих намерно по структури и форми одударају. Урбанистички и архитектонски концепт хетеротопије може се препознати у постмодернизму у коме је веома изражена тенденција трансформације урбаног простора. За пример такве архитектуре може се узети Јеврејски музеј у Берлину Данијела Либескинда. Овде би се могло говорити бар о два вида хетеротопије. Први се тиче односа саме зграде према градском окружењу, али и према историјском контексту, а други саме унутрашњости зграде, односно њене главе инсталације и подне поставке.

У тексту "О другим просторима" Фуко непосредно повезује хетеротопију са позориштем. „Хетеротопија има моћ да на једном стварном месту постави у упоредив однос различите просторе и места који су међусобно неспојиви. Тако се у позоришту, на правоугаонику позорнице, смењују низови места која су једна другима страна…“ Позориште као хетеротпија комбинује више места на једном, чини их замењивим у смислу да се два различита простора сусрећу и мењају један у други, као на пример физички простор у имагинарни и обрнуто. Хетеритопија упућује на то да се позориште састоји од комбинације два различита простора: стварног простора публике и виртуалног простора сцене. „Када представа почне, виртуално постаје стварно (док стварно нестаје); када се представа заврши, дешава се обрнуто и враћамо се у такозвану стварност.“

То се може показати и на примеру односа гледалишта и позорнице. Традиционални распоред позоришног простора у коме публика приближно из исте позиције посматра драмску радњу на позорници, применом појма хетеротопије могао би да се трансформише у позоришни простор у коме су положаји публике и извођача замењиви и вишезначни. То би могло да одговара све већој улози позоришног експериментисања, разградњи и трансформацији класичног позоришног простора у коме су гледалиште и позорница јасно одвојене целине. Уместо тога, са појмом хетеротопије могуће су различите комбинације аудиторијума и сцене, тако да различити гледаоци из различитих позиција виде сценски догађај, као на пример у случају „отворене позорнице“, окружене позорнице, студио-позоришта или концепта тоталног позоришта. Када је пак реч о форми и структури позоришног објекта, онда би се могло говорити о прилагођавању позоришној намени архитектонских објеката друге намене, о релативизацији појма позоришне зграде или о томе да сама позоришна зграда својом спољашњом формом буди слободне асоцијације независно од њене примарне намене. У том погледу, позоришни простор, стуктура и форма позоришног објекта могли би да се трансформишу и мењају у зависности од стваралачке имагинације архитеката и позоришних људи, али и публике и социјалног контекста.

Такав однос према позоришном простору није само ствар ни чисто архитектонске ни чисто позоришне струке. Он има много шири смисао. Он се односи на односе моћи и владавине у друштву, на раширене поретке доминације у којима посебне маргиналне и дискриминисане групе не само што не могу да остваре него не могу ни да искажу своје право на постојање. Позориште као хетеротопија има смисао и социјалног отпора према владајућем поретку друштвене доминације, оно је облик алтернативног поретка који се иронично и субверзивно односи према постојећим односима моћи у друштву.

 

Ауторка је дипломирани архитекта из Београда