Естетика

Поново рођен

Пол Гоген, "Ноа Ноа"

Пошто је 1887. провео неко време на Мартинику, у нади да ће живети као дивљак Пол Гоген (Paul Gauguin) три године касније одлази на Тахити не би ли изучавао и сликао обичаје и пејзаже које је сусретао на свом путовању. “Ноа Ноа” је дневник који је написао по повратку у Париз као покушај да публици понуди контекст у којем су настали његови нови радови. Неколико година касније Гоген поново одлази на Француску Полинезију и тамо остаје до своје смрти на Маркезима 1903. године.

ПОНОВО РОЂЕН

Већ доста добро разумем језик Маора, убзо ћу га говорити без проблема. Моје комшије, троје веома близу и још пуно њих на разним удаљеностима сматрају ме једним од њих. Непрекидно у контакту са шљунком, стопала су ми отврднула и навикла на тло. Мом телу, скоро увек нагом, сунце више не шкоди. Цивизација мало по мало испада из мене. Почињем да размишљам једноставно, да осећам јако мало мржње према комшији, чак и да га волим. Све радости слободног живота - животињске и људске - су моје. Побегао сам од свега вештачког, конвенција, навика. Улазим у истину, у природу. Сигурног у низ оваквих дана, подједнако слободних и лепих, обузима ме мир. Нормално напредујем и више се не преокупирам непотребним сујетама. Имам и једног пријатеља. Он ми је први пришао и сигуран сам да у његовом доласку нема елемената личног интереса. Комшија ми је, веома једноставан и згодан младић. Моја шарене слике и резбарије у дрвету распалиле су му машту, а из мојих одговора на његова питања он учи. Не прође ни дан да не дође да ме гледа како сликам или резбарим… Чак и после оволико времена још увек са радошћу осећам истинске и праве емоција у истинској и правој природи.

Увече би разговарали док се одмарам од радног дана. Као прави млади дивљак питао је пуно о  Европи, поготово о љубавним темама, и више пута његова питања су ме посрамила. Али одговори су му били још наивинији од питања. Једнога дана ставио сам му свој алат у руке и дао му парче дрвета. Хтео сам да проба да резбари.  Збуњен, прво ме је немо погледао, а онда ми је вратио дрво и алат, рекавши, сасвим просто и искрено, да нисам као остали, да могу да радим ствари које други не могу, да сам од користи другима. Стварно мислим да је Тотефа прво љуско биће на свету које је употребило те речи за мене. Био је то језик дивљака или детета, пошто мораш бити једно од то двоје, зар не, да помислиш да уметник може да буде једно корисно људско биће. Десило се да ми је једном приликом требало палисандрово дрво за резбарење.  Тражио сам велико, снажно дебло, и питао сам Тотефа за савет. “Морамо да одемо у планине”, рекао ми је. “Знам место на коме има неколико лепих стабала. Ако хоћеш, ја ћу те одвести. Можемо оборити дрво које ти се свиђа и заједно га донети овамо.” Кренули смо рано ујутро.

Стазе на Тахитију су веома напорне за једног европљанина, и “одлазак у планине” чак и од мештанина изискује напор којем се они нерадо излажу без потребе. Између две планине, два висока, стрма зида од базалта уз које се немогуће попети, зинуо је процеп у којем се ковитла вода. Вода која се слива на пролеће одвалила је део стене од планине. Слив се претворио у поток који је ударао у стену и још је више развалио. После се поток претворио у бујицу која ју је понела и котрљала док није завршила у мору. Са обе стране потока, у који су се често уливали слапови, налазила се стаза. Водила је кроз гомилу разног дрвећа - хлебно, челично, боураос, кокос, хибискус, гуава, огромну папрат. Та луда вегетација постајала све дивљија, замршенија, гушћа, све док, како смо се успињали ка центру острва, није постала готово непроходна. Обојица смо кренули голи, са белим и плавим парео око струка и секирама у руци. Безброј пута смо прешли поток као пречицу. Мој водич као да је пратио траг њухом а не очима, пошто је тло било прекривено феноменалном гомилом разног биља, лишћа и цветова који су у потпуности владали простором. Апсолутну тишину је реметио само жубор воде између стена. Жубор је био тако монотон, тих и нежан да је деловао као пратња тој тишини.

И у тој шуми, у тој самоћи и тој тишини били смо нас двојица, он - млад момак, и ја, скоро стар човек душе лишене пуно илузија и тела уморног од непрестраног напора, на коме лежи дуго и фатално наслеђе порока једног морално и физички корумпираног друштва. Са животињском гипкошћу и грациозном лакоћом једног андрогиног бића, он је ходао неколико корака исред мене. Изгледало ми је као да сам у њему гледао инкарнацију, подрхтавујућу и живу, тог прелепог биљног света који нас је окруживао. Из њега у њему, кроз њега се издвојио и излазио мирис велике лепоте. Да ли је испред мене стварно ходало право људско биће? Да ли је то био мој пријатељ чија ме је једноставност и комплексност привлачила? Или је то била сама шума, жива шума, без пола али и даље примамљива?

Међу људима који ходају голи, као и међу животињама, разлике између полова су мање приметне него у нашој клими. Захваљујући разним појасевима и корсетима успели смо да од жене направимо вештачко биће. Она је аномалија и сама природа, у складу са законима наследства, помаже нам у њеном компликовању и исцрпљивању. Пажљиво је држимо у стању нервне слабости и мишићне инфериорности, и самим тим што се трудимо да се не замара, одузимамо јој могућност за развој. Тако, угледом на бизарни идеал мршавости којег се, зачудјујуће, упорно држимо, наше жене немају више ништа заједничко са нама, и то, можда, неће проћи без великих моралних и друштвених последица.

На Тахитију ветрови из шуме и са океана ојачају плућа, прошире рамена и кукове. Ни мушкарци ни жене нису заштићени од сунца и шљунка на обали.  Они заједно обављају послове подједнако живо или подједнако лењо. У женама има нешто мужевно, а у мушкарцима нешто женствено. Сличност полова олакшава односе међу њима. То што су стално голи их је ослободило опасне преокупације “мистеријом”, и претераног стреса који се међу цивилизованим људима заснива на “веселим сударима” и тајним и садистичким нијансама љубави. То је њиховим манирима дало природну невиност, савршену чистоту. Мушкарац и жена су другови, пријатељи пре него љубавници, који заједно живе готово непрестано, и у болу и у задовољству, и чак и најмања идеја порока им је непозната.

Бубњало ми је у слепоочницама и колена су ми се тресла. Али стигли смо до краја стазе. Не би ли прешао поток, мој компањон се окренуо и у том тренутку сам му видео лице. Андрогино биће је нестало. Испред мене је ходао прави младић. Очи су му биле бистре као вода. На тренутак смо застали. Осећао сам бескрајну радост, радост духа више него чула, кад сам ускочио у свежу воду потока. “Тоë, тоë”, хладна је, рекао је Тотефа. “О, не!” одговорио сам. Тај узвик ми је деловао прикладно за крај унутрашње битке против корумпираности једне читаве цивилизације које се управо завршила. Био је то крај битке душе која је одабрала између истине и неистине. Пробудио је гласни одјек у шуми. И рекао сам себи да је природа видела како се мучим, чула ме је и разумела, зато што је јасним гласом одговарала на мој победоносни клик да је спремна да ме после свега тога прихвати као једно од њене деце.

Наставили смо пут. Спремно и страствено сам утонуо у дивљину, као да сам се надао да тако продирем у само срце природе, моћне и мајчинске, да бих се помешао са њеним живим елементима. Мирног погледа и правилног корака мој компањон је ишао даље. Он је био је потпун без икакве сумње, ја сам сам носио терет зле савести. Стигли смо на нашу дестинацију. Стрме планинске стране су се отвориле и иза густе шумске завесе указала се једна добро скривена зараван. Тотефа је, наравно, знао за то место и довео ме је са задивљујућом сигурношћу. Десетак стабала палисандровог дрвета раширило је своје широке гране. Секиром смо напали најлепше. Морали смо да жртвујемо цело дрво да бих добио грану која ми одговара за пројекат. Ударао сам узбуђен. Руке су ми прокрвариле од дивљег беса, у интензивном узбуђењењу са којим сам испуњавао ни сам не знам коју већ божанску бруталност. Нисам ударао у дрво, нисам њега хтео да савладам. Али и опет ћу радо слушати звук секире која удара у следеће дрво када ово већ буде на земљи. 

И ево шта је моја секира покушавала да ми каже каденцом својих гласних удара:

Посеци до корена шуму целу!

Уништи све шуме зла,

Чије семе су некад посејали дахом смрти!

Уништи у себи сву љубав према себи!

Уништи и сруши сво зло, јер на јесен сечемо руком лотосов цвет.

Да, потпуно уништена, готова, мртва, од сада је стара цивилизација у мени. Био сам поново рођен, уствари, у мени је настао један нови човек, чистији и јачи. Овај сурови напад био је крајњи опроштај од цилизације, од зла. Овај последњи доказ огољених инстикта који снују на дну свих декадентних душа, самим контрастом извукао је из здраве једноставности живота који сам већ започео једно осећање неописиве среће. Из искушења душе изродило се мајсторство.  Са усхићењем сам удисао чисту светлост. Био сам, заиста, нови човек, од тада прави дивљак, прави Маор. 

Превео Гргур Струјић, писац, сценариста и сарадник Новог Полиса из Лос Анђелеса