Естетика

Графички туризам у Будимпешти

Ана Радовановић

У центру Будимпеште, једна шестоспратна, велелепна зграда крије галерију блага у коме би се већина графичих дизајнера осећала као у земљи чуда.

У питању је Budapest Poster gallery, продајна галерија оригиналних постера мађарских аутора, из прошлог века.

Након случајног откривања галерије на мрежи, заказала сам састанак путем електронске поште. 

Будући да галерија поседује велику колекцију, а отворена је само радним даном, нисам желела да моју посету препустим случају, те сам у најави прецизирала које постере бих желела да видим, односно са радом којих аутора бих желела да се упознам.

Falki Miksa Utca (улица) је пуна антикварница, излога крцатих процеланом, сребром, намештајем и сл. Неретко излози имају и натписе на руском, што упућује на интересну групу клијентеле (нешто као билборди на црногорском приморју). 

Док сам стајала испред огромнних, црних врата испред броја 28 и покушавала да откријем који кôд је потребно укуцати како би се она отворила, господин са шеширом и a la parisienne шалом око врата, предухитрио ме је и позвонио на интерфон. Испоставило се да идемо на исто место, те да је он један од клијената галерије који је дошао да преузме наручен(е) постер(е). 

Галерија је основана 2010. године, од стране социолога Адама Варкоњија, који је у том тренутку имао само двадесет и пет година. Галерију и пратећи сајт, воде Анико Катона и Варкоњи. Колекција садржи око 2000 постера, махом из периода 60-их и 70-их година, као артефакти које је на тренутном тржишту најлакше пронаћи. Међутим, ту су и авангардни плакати или чак они са краја 19. века. Осим плаката који су претежно мађарског порекла, галерија у понуди има и књиге и друге документе од историјске и уметничке важности. Цене се крећу сходно раритетној вредности уметнине, од неколико десетина до неколико хиљада америчких долара. 

Свакако се не може ишчитати прецизна историја мађарског плаката на основу тренутне колекције галерије. Посетилац је у прилици да види само оне плакате који су део колекције у датом тренутку. Њен се садржај изнова мења и обнавља, те је супротан музејски припремљеној колекцији која би дала свеобухватни приказ. Уз довољно среће ипак, наићићете на пар репрезентативних примерака датог аутора, доби и сл. Чак и без такве фортуне, могуће је уочити најзначајније карактеристике комплексне визуелне историје мађарског плакатног стваралаштва. 

На први поглед, одмах је јасно да су постојале додирне тачке између домаћег (југословенског) визуелног језика и језика нашег северног суседа. Уз обавезни период социјалистичког реализма, наилазимо на одвајање од традиције, елементе модернизма, хипи културе итд. Даљом анализом увиђамо поједине разлике и одступања од заједничког патерна. 

У оквиру галеријске колекције, могуће је издвојити неколико тематских целина. Међу њима, препознајемо пропагандне ратне плакате, затим социјалистичке пропагандне плакате за догађаје од националног значаја (петогодишњи план, дан државности и сл.), плакате за спровођење државних акција за очување моралних вредности, безбеднонсти и хигијене (хигијена човека и околине, против пијанства итд.), плакате за спортске догађаје, сајамске манифестације и годишње уметничке изложбе, филмске и позоришне плакате, плакате са комерцијалним темама и друго. 

Мађарска је уз званични реал­социјализам, паралелно (и унакрсно) градила и визуелни језик са западним инфлуенцама. До информација о визуелном свету изван мађарских граница, првенствено оном западном, дизајнери су често долазили прелиставајући часописе и каталоге који су им били доступни у Клубу уметника. 

Слично југословенским уметницима, мађарски аутори су често радили за државу, те за њене потребе креирали препознатљиви пропагандни материјал у духу социјалистичког реализма: монументални прикази снажних фигура радничке класе, озарених лица, пуних полета и оптимизма, уз незаобилазне симболе чекића, звезде петокраке и сл.

У односу на југословенску сцену раних педесетих година, мађарска сцена графичара уживала је већ вишедеценијски статус институције. Централна оглашивачка компанија (Budapest Székesfőváros Hirdető Vállalata) оснива се 1911. године, а 1934. издаје брошуру под називом „10 заповести доброг плаката“.  

Првобитни Факултет за уметност и занате, основан 1870. године у Будимпешти, прераста у Факултет примењених уметности. Са друге стране, по узору на Баухаус, у Београду се Академија за примењену уметност оснива тек 1948. године. Стога, говоримо о нешто различитом нивоу самосвесности друштва о распрострањености дисциплине графичког дизајна.

Још од времена Тулуз Лотрека и Марсела Дудовича, услед неоформљеног појма и дисциплине „дизајна“, плакате су најчешће радили сликари, архитекте и сл. Тако педесетих година у Југославији, говоримо о групи уметника попут хрватске групе EXAT 51. Не раздвајајући чисту од примењене уметности, они стварају плакате,  етикете и омоте за производе домаћих фабрика. У Мађарској пак, наилазимо на групу Papp који себе називају уметницима, али се баве искључиво дисциплином која ће касније добити име графички дизајн.

У Мађарској, конкурси за плакате, уз пропратне изложбе организују се већ од краја 19. века. Плакати су честа секција појединих већих изложби и манифестација. Од 1955. године, Национални салон почиње да приређује редовне годишње изложбе плаката, укључујући и ону 1956. године, која ће донети сасвим нова стремљења у визуелном изразу, далека од уобичајеног социјалистичког реализма. Исте године и на истом месту, одржана је и изложба пољског плаката.

Како у Југославији, тако и у Мађарској, апсорбовање западних утицаја није увек значило апсолутну примену целокупне идеологије неког правца. У опреми београдског фестивала Битеф, те Мајских изложби УЛУПУДС-а, Слободан Машић користи елементе швајцарске модернистичке школе које затим прилагођава споственим етичким и естетским ставовима, односно сједињује их са личном поетиком и философијом колективне судбине и нових естетских искустава. Његова типографска решења, иако прате правила минималистичке и огољене модерности, успевају да донесу сасвим другачију атмосферу у односу на суздржану објективност која карактерише швајцарску школу. Са друге стране, мађарски дизајнер Габор Пап, оснивач групе Papp, такође је инспирисан акцентом који швајцарска школа даје типографији, те геометријским формама и њиховим односима на површини. Свестан правила швајцарске модернистичке школе, залаже се за „елеминисање непрофесионалних и непотребних асоцијација и симбола“ у креирању логотипа, који би требало да буде тако направљен, да може да издржи зуб времена и „најдуже каријере“. Ипак, лирска атмосфера која је свеприсутна у мађарском плакату, често не заобилази ни Папова графичка решења. Он ипак не робује искључивости модернистичке школе, која намеће минмализам, објективност и коришћење сансерифног писма. Након што је напустио социјалистички реализам, илустрацију и фигуративност, Пап геометријским односима ствара контрастне површине, бројке и текст третира као геометријска тела и даје им пуно простора. Међутим, у својим типографским решењима, он раме уз раме смешта сансерифно писмо уз серифно, па чак и калиграфско.

Занимљиво је да су западни утицаји оп­арта, поп­арта, психоделичне и бит културе евидентно имали своје поклонике, док су елементи швајцарске школе, односно интернационалног стила били теже видљиви у радовима других аутора изван групе Papp. Чак и они плакати који садрже елементе конструктивистичког наслеђа Лајоша Кашака и његових авангардних колега, уместо ка прочишћеном и хладном интернационалном стилу, заправо више нагињу ка млакој декорацији. Као да је једина дозвољена алтернатива традиционалнистичком хипер­реалистичном приступу била лирска декорација. Оно што јесте заједничка тачка многим ауторима, без обзира да ли су радили плакате за државу или у комерцијалне сврхе, јесу колаж, фигурација, карикатура и илустрација. Плакате често красе стилизоване фигуре, колажне композиције различитих материјала и живописне и јарке боје. Многобројни начини приказа човечје фигуре, могла би бити тема за себе. Оне су сведене, геометризоване, експресивне, монументалне, реалистичне...

 
Још једна занимљива појава у мађарском миљеу графичких дизајнера, јесте велики проценат женских аутора и уметничких парова. Међу њима: Магда Ворошмарти, Крешенца Зелењак, Маргит Шандор, Фило, као и парови SoKy (Ласло Сос, ­ Éва Кемењи), РевешВигнер и Гита Малаш и Хана Далош. 

 

Извор: designed.rs