Естетика

Цртеж, матрица, графика

Вида Стефановић

Лист папира сам по себи, за разлику од неких других ликовних  медија (слика, мозаик, скулптура) усавршаваних да одолевају зубу времена, носи  печат  пролазности. Ово обележје, само по себи, никако не доводи штампани лист у другоразредни положај у односу на горе поменуте медије. Штавише, херојски одолевајући овој временској одредници, графика и цртеж, захтевају јединство ликовног и смисаоног, тако да у перцепцији посматрача остају утиснуте као печат.

Облик плоча (матрица), преко композиције и боје на цртежу подразумева да се од замисли води рачуна о материјалу и графичкој техници тј. колико пролаза или боја је довољно да цртежу да жељени изглед. Вишепролазна графика у техници линогравуре дозвољава увођење сликарских елемената структуре и текстуре на графички лист.

Цртеж сматрам полазном тачком,истраживачком техником -како у формалном, тако и у психолошком смислу, средством којим једној теми која ме дуже време узбуђује успевам да дам свој израз. Управо мера усклађености ова два пола (формалног и значењског), чини да неке цртеже задржим као успела ликовна решења, овде мислим на цртеже који су се полазећи -од интимно -литерарног контекста теме-ослободили за самосталан визуелни живот.Овакав поступак усмерава мој афинитет ка ликовним делима која су надмоћно испунила овај задатак и која преносе посматрачу исту идеју,живо и сугестивно као и у моменту кад су настала.

Потрага за  апотрпејском снагом сликаног лика поставила ме је пред једну интересантну дилему, пред проблематику профаног и сакралног у ликовној уметности, теме које спајају естетско и религиозно и које се другачије и не могу приказати. Графички листови “О антиподима”, “Мапа света”, “На почетку” баве се космогонијом, стварањем света и његовом примордијалном топографијом.

Мапа света-омеђити потенцијално бесконачну подлогу звезданог неба, приказати свет у часу настанка, део земље, симболичан пејзаж врта, уоквирен воденом траком океана. У потрази за ликовним решењима овог призора на сликама минијатура, фресака, мозаика, моју машту заокупљали су космогонијски митови, апокрифни и мистични текстови о рађању копна, брдовитог пупка света из водене колевке. Од античких филозофа, до највећих умова новог доба, код нас Његоша,Луча.

Антиподи оживљавају слику човека као микрокозма, а душу као божанску искру. Првобитно значење овог појма је шаљива илустрација немогућег положаја, два човека стоје са супротним стопалом један насупрот другом, не можемо замислити оба да стоје(усправно), ма какав био елемент на коме су постављени:земља, вода, ватра, ваздух , а везује се за необичну личност Козме Индикоплова славног морепловца и историчара из ВИ века.

Невероватна минијатура Антипода била је део репертоара средњевековних рукописа, који су илустровали путопис Хришћанске топографије, постала је део композиције на мојој графици.

Минијатура - згуснути топлоту Сунца у семе, најмањи покретач живота, појачати ткање и снагу боје, зашитити унутарњу лепоту. Она нам пружа уточиште као што шкољка пружа сигурност свом станару. Најдирљивији је, вероватно, онај органски елемент шкољке која из себе уобличава свој покривач чудесне лепоте, такве чврстине која онеобичава стварност. Ослобађање мекушца из ове кућице намеће нам аналогије са душом, која се у свом ларвалном облику присећа божанског порекла.

Мистичко алегоријски свет христијанизованог  хеленистичког списа Фисиолог, предложак је за илустрације необичних бића које описује: О Сиренама  -како су смртне животиње, морске у којих половина тела, чак до пупка, има људско обличје, а половина гуске. Тако је и сваки човек двоједушан, несавршен је на свим путевима својим.

О Лаву цару зверском - лав је свем зверињу цар. Има у себи три дела велика. Прво дело лавово – када га рађа лавица, малог га рађа веома и мртва; и лежи мртав докле не дође лав и не дуне у ноздрве његове и оживи га, као што Бог дуну у Адама и сви оживесмо. Друго дело лавово – када спава, види како га гледају са седам страна, распознаје ловце и утврђује се да га ловци на спавању не пронађу...Треће дело лавово – када једе човека, лице му не једе нити погледа, те када изеде човека, узме човекову главу; гледајући на лице, плаче много и погребе је...

 

Ауторка је академска сликарка из Београда

Илегална штампарија у подруму