Естетика

И на крају биће Реч

Aутор: Дејан Ђорић

Александар Ћеклић, велики посвећеник у уметност повеза књига, надмодерниста

Стваралац је који не упућује само на повезаност и историјску условљеност ликовне и примењене уметности, или на повратак уметности, као могућности културног и друштвеног препорода. Он се на старо и традицију ослања на модеран начин. То је његов став, стваралачки кредо и сажети теоријски програм, израз носталгично схваћене стварности у којој духовни аристократи, дендији и волшебници трагају за новим светом.

Попут најбољих стваралаца, заговара повратак реду, хармонији и лепоти. Истражује тројединство лепоте, доброте и истине (pulchrum, bonum et verum), лепотољубље и добротољубље, који су можда само филозофски синоними Оца, Сина и Светога Духа. Истраживачи лепоте (а ову кључну реч би требало писати великим почетним словом, јер је лепота била на почетку) никада нису само аналитичари, увек су и синтетичари који ништа не заборављају.

Није реч о усиљеном окретању ка прошлости, слављењу изгубљеног и увођењу принципа супротног од визионарског стремљења ка будућности. Та два основна модела, који одређују карактер и историју народа, повезани су. Уколико превагне само један, лако долази дотрагедије, сужења свести, еколошке или друштвене катастрофе. Ћеклић поручује да без прошлости нема будућности. Само на основу стваралачког односа према традицији, у изворномсмислу те речи (латинско traditio значи предавање, предање), може се разумети његов естетски принцип.

У том смислу су идеју и појам надмодернизма промишљали сликар Драган Мојовић и истакнути српски мислиоци Дионисије Дејан Николић и Богдан Лубардић. То је модернизам онтолошки изнад модернизма и постмодернизма. Из архетипске и концепцијске једноставности ове идеје потекла су нека од најбољих дела наше поратне ликовне и примењене уметности. Надмодернизам је исто што и привидно парадоксални модерни традиционализам или традиционални модернизам. То је био захтев и ренесансних мајстора и прерафаелита, чији је чувени типограф, штампар и књиговезац Кобден-Сандерсон далеки Ћеклићев узор. „Не постоји модерна или стара слика. Постоји само лоша или добра слика”, говорио је академик и сликар Мило Милуновић.

У викторијанско доба неизвесности слободне професије, Кобден-Сандерсон одбацио је сигурност адвокатске канцеларије и посветио се књизи. Александар Ћеклић (Ваљево, 1965), премда је завршио Саобраћајни факултет на Београдском универзитету, од 1992. посвећен је повезу књига. Члан УЛУПУДС-а. Ради класичне и модерне повезе, дизајн и рестаурацију књига. Његови радови су код многих колекционара у земљи и иностранству.

Године 2008. добио је награду „Глигорије Возаревић“ Библиотеке града Београда за најбољег књиговесца. Приредио је три самосталне изложбе, учествовао на више групних. Један је од ретких српских примењених уметника ове врсте који учествује на стручним симпозијумима у свету и објављује научне радове у специјализованим  часописима.

Толико је упућен у тајне књиговезаштва да исправља највеће стране ауторитете. Два пута је студијски истражио библиотеку манастира Хиландара, што му је свакако помогло да учврсти  репутацију једног од малобројних стручњака у свету за историју и израду византијског повеза.

Као за све посвећенике, књига је за њега више од предмета, страст и опчињеност, позив у бољи свет. Нису ли средњовековни прелати проповедали да је љубав према књизи грех? Емил Сиоран, кога неки сматрају највећим мислиоцем XX века, а читао је и по шеснаест сати дневно, одговара им: „Књига има неслућену терапеутску моћ.”

За Ћеклића је књига много више од нечега што се прочита и остави. Она је, попут скулптуре, тродимензионална, а линије и боје је приближавају слици. Повез, преко чула додира, додаје још једну димензију.

Руски теоретичар Александар Генис у есеју „Чекић“ пише о садашњој масовној производњи неупотребљивих псеудопредмета. Александар Ћеклић жели да предмету врати достојанство, да га отргне од трулости и пролазности полупредмета, произведених да се распадну и принесу као жртва планетарном ђубришту. Књига је сакрални предмет, основ три религије и западне цивилизације. Без повеза, њеног руха, она није предмет за око и руку, не задовољава чула и дух.

У том духу, у Ћеклићевом атељеу обнављају се и рестауришу старе књиге, али и настају раскошни повези као у древна времена, са унутра обореним ивицама, ручно везеним капителом, кожним резом, позлатом... Нису у питању стандардни, рутински радови вештог занатлије, већ уникати сложене и дуготрајне израде. У таквом окретању старим занатима увек има нечег митског и тајанственог, отменог и идеалног.

Својим уметничким изразом, Александар Ћеклић је на известан начин повезан са прерафаелитима, покретом Arts&Crafts, бечким сецесионистима, мајсторима Аrt Decoa, Wiener Werkstätten, Пјером Легреном, Розом Адлер и књиговесцима из доба историјских авангарди. Иако ретроестетика сада има много шарма и бројне приврженике, њему је страна свака комерцијализација. Његова уметност књизи враћа достојанство, уздиже је као култни предмет, драгоценост, како за оног ко је поседује, тако и за оног ко је ствара.

У доба опадања традиционалних уметничких облика, сликарства, скулптуре, цртежа и поезије, може се деловати посредно. Ћеклићево бављење сакралном геометријом, историјом повеза, односом руке и дела, тела и дела, заговарање аскезе као естетског принципа (што је у нашој средини први промишљао ђакон Милорад Лазић, пишући и о исихазму књиге), захтев да уметник буде нека врста монаха – има за циљ да се, посредством књиге, уздигне човек. Идеал су иконе и анонимни мајстори који, повучени од света, предају људима дела с трагом божанског. Ћеклић мисли да се тако може стварати примењена и свака друга уметност.

Високо постављени циљеви и идеали чине га особеним уметником. Редовни је посетилац антикварница, аукција, пријатељ најбољих познавалаца књиге и колекционара у Србији и свету. Има у свему томе нечег програмског и ритуалног, староставног и одмереног. Он ствара свечано и лагано, с вештином и укусом, као естета. Сам се формирао као уметник, у складу са девизом да геније сам себи крчи пут.

Проучавајући историју и праксу старих српских и иностраних повеза, сакупљајући ретке књиге, пре свега оне о повезу и оне које су радили познати књиговесци, стално се усавршава у кругу првих и савремених уметничких решења, настојећи да споји две културе – ликовну и књиговезачку.

Александар Ћеклић трага за великом тајном књиге у тренутку када се она губи, оном тајном која печати, узвисује и подиже слово. Давно је записано да на почетку беше Реч, а у словенским језицима да је слово слава. Зато је хришћански езотерик Емануел Сведенборг рекао да ће и на крају бити реч.

Кожни мозаик
Занимљиво је да се Александар Ћеклић, поред бављења уметношћу повеза, све више и веома успешно окреће комплементарној уметности марморирања хартије, што је посебна област књиговезаштва.
У његовом раду истичу се и живописни модерни повези изведени са мноштвом боја, техником кожног мозаика.

Потпис

Суви жиг утиснут на доњој унутрашњој страни корица, дискретан потпис Ал. Ћеклић, значи да је тај предмет посвећен, да се њиме бавио човек а не машина. Могуће грешке последица су чудесног трага људске руке. Православним језиком речено, то је личносни, а не индустријски однос према књизи.

 

Извор: Србија, национална ревија