Естетика

Уметност и ја

Гала Чаки

Однос уметности и мене је успостављен у виду стварања, тачније покушаја стварања, с озбиљном интенцијом да постане уметност. Зашто ликовно дело? Једино кроз ликовно дело могу да будем вођена сопственом индивидуалношћу. Верујем да је ликовно дело поникло у духу, да се налази на вишем ступњу у односу на ма које дело природе, те је стварање истог еквивалентно мом веровању да сам способна да створим сопствени систем бивствовања, супротан постављеном. Ликовно дело јесте чулно, али постоји ради нечег нечулног, ради духа који осећа своју потребу, као недостатак сопствене егзистенције.

Моја дела се могу подвести под врсту схематског изражавања мог унутрашњег живота у свој њеној драматичној турбуленцији. На овај начин они постају свети простор, светилиште у којем мој его може да поврати дубину и креативност, коју сам изгубила у свету.

Снагу црпим из незаборављања и способности да замислим многоструку истовременост судбина. Присутност тежње ка схватањем умирања што бескрајно трају око нас, све те животе који су притајене смрти, јесте оно што ме наводи на стваралаштво. Постављени живот је једино могућ захваљујући попуштањима и пропустима нашег памћења. Мој имагинарни живот јесте стварање живог памћења, у коме чувам свеукупност претрпљених мука. Имагинација јесте плод мене као монструма емоција. Као таква она мора да се креће ка потврђивању свих мука и свих зебњи датог тренутка. Да ли ћу издржати тај терет? Морам.

Присутност паничног страха јесте видљива у мом стваралаштву, али не као проистекло из одређеног виђења света, већ из грчења пути и тмине крви. Моје царство јесте царство мог “ја”, а спасење се не може постићи помоћу свог “ја”. Што више покушавам да се отргнем тог слоја мог бића, који је саткан од мука и патње, имам осећај да више тонем у њега. Да ли ће ме радозналост одвести до најдубљег слоја мог бића? Хоће. Нећу волети себе тада, осећам.

Моја дела ме откривају мени самој, оваплоћавају и осветљавају моје тајне. Кретање ка себи као ка коначном циљу јесте есенција мог рада. Стваралац је са-борац, са-играч, он је посредник, који успоставља однос. Односи које ја успостављам са људима, који више физички не постоје на овом свету, су немогући у стварности. Такви односи су могући једино унутар мог ликовног дела. Тренутно ме дотиче Емил Сиоран, румунски филозоф, са системом размишљања који ме опседа. Захваљујући њему ја добијам одговоре на моја постављена питања. Тај однос Сиорана и мене је више од дотицања. Људи попут њега продиру у механизам мог погледа на свет, како би ме учврстили у одбијању и непристајању на постављену стварност. Без овог мислиоца мислим да никада не бих постала свесна својих јада и обавезе да им се посветим.

Циљ мог рада је довођење у питање логике стварности, а то указује на свест о другој стварности. Својом уметничком синтезом ја настојим да остварим нову, различиту, до сада невиђену стварност - племениту, сензибилну, узбудљиву и високо естетизовану. Тај свет је могуће створити кроз амбијенталну инсталацију, која је сачињена од визуелних и аудитивних јединки високих захтева. Посетиоци бивају увучени у то остварење, постају део њега, како би изашли емотивно обогаћени. Улазак у мој свет јесте моја игра, сачињена од уљаних слика на којима су представљени људи којих више нема на овом свету, светлости којом приказујем непредстављиве односе њих и мене и звука који јесте одраз мог стања.

Циљ се огледа у увећању моћи избора и смањењу детерминизма на сваки могући начин. Противљење ограничењима природе је најдубљи израз људског духа, којим стваралац претвара судбину у лепоту. Трагедија је та која подучава појединца да мисли сопствену слободу и да на тој основи дела. Естетска дијалектика помирује судбину и лепоту, те зато лепота има трагичну ауру, а уживање публике у њој начин је прихватања судбине без очајавања.

 Ауторка је академска сликарка из Новог Сада