Естетика

Лепо лице Србије

Aутор: Бојан Томић

Александра Радонић, интервју

Пре него што вам представимо Александру Радонић дозволите ми један сасвим личан увод у разговор с њом. Обавези да направим интервју са Александром за Нови Полис пре било каквог мишљења претходило је осећање. Осећање задовољства што ће једно познанство које је имало неке своје чудне путање и сасвим неочекиване станице добити прилику да се представи и читаоцима овог портала. За име Александре Радонић сам први пут чуо 2008. године, као читалац „Србије-Националне ревије“. Овај сјајни, луксузни магазин је расписао фото конкурс „Лепо лице Србије“ и Александра Радонић је добила прву награду.  Неколико година потом, први пут сам имао прилику да погледам њене фотографије које су на мене оставиле снажан утисак. Сасвим случајно, негде у то време, сусретали смо се у интернет ходницима, углавном на страницама посвећеним Милошу Црњанском. Велико поштовање и љубав према највећем српском писцу коју обоје гајимо била је полазна тачка за познанство које је, како сам касније мислио, могао удесити само „комедијант случај“. И све касније, њена пријатељска подршка идеји Новог Полиса, и низ других ситуација само су успутне станице на крају једне фазе овог пута, на страницама овог портала. Last, but not least, и овај неколико пута одлагани разговор водимо на 37-годишњицу смрти Милоша Црњанског, што није сасвим лишено извесне симболике.

Дакле, Александра Радонић; фотограф, аутор више самосталних изложби и добитница многих награда за своје радове,писац кратке прозе, преводилац, илустратор књиге "100 Beautiful Things About Cremona", градитељ виолина, кавалисткиња, и још много тога. Александра, лепо лице Србије.

Пре свега, Александра, добро дошла у Србију! Нови Полис има изузетну част да те овим путем представи нашим читаоцима. Додуше, није те лако представити укратко; горе наведене активности говоре о необичној свестраности твоје личности која тиме измиче једноставној карактеризацији. За почетак, питање се намеће само од себе: одакле црпиш енергију да се бавиш толиким, у понечему сличним, али и донекле разнородним стварима?

Боље вас нашла! Енергија је у мени и тежи да се отелотвори на разне начине и у разним облицима па отуда се проналазим у многим пројектима. Много тога ме интересује, мој ум и дух су стално гладни, што не значи да сам хиперактивна, напротив, веома сам смирена и пуштам да све тече својим током, не волим да силим ствари, али волим да их погурам докле год видим да има смисла трудити се око нечега. Дакле, прво треба да разумем нешто па се онда упуштам. Што опет не значи да нисам авантуристичког духа, него да не радим ствари забаве ради.
 

Када си почела да се озбиљно бавиш фотографијом? Сећаш ли се оног првог тренутка када су твоји радови почели задобијати озбиљну рецепцију? Верујем да су многобројне самосталне изложбе(Соресина, Кремона, Базел, Србија...) и мноштво престижних награда само трасирале твој пут као неки твој основни израз, неку примарну вокацију која се изражава кроз сасвим особену поетику?

Одувек сам озбиљно фотографисала тј. никада ми фотографисање није служило да се забавим. Почела сам да се посвећујем фотографисању крајем средње школе, а током студија моје радове су приметили утицајни галеристи из Лондона и Италије па су тако кренуле и прве изложбе. Све изложбе су биле самосталне, 15-ак у иностранству и једна у Србији. Не волим да излажем свуда и бирам галерије у којима ћу се представити. Никада ми циљ није био да излажем по галеријама, нити да продајем фотографије. Online галерија ми је била довољна, заиста. Оно што ме испуњава је када добијем повратну реакцију од посматрача. Задовољство проналазим када видим да се остварила комуникација моје фотографије и онога који је посматра, то значи да сам успешно успела да своје емоције претворим у слике, и да нисам сама у том свом доживљају света. Осетити да сам део нечега већег, тајанственијег што даје смисао свему.
 

Када је о поетици реч, као што сам у уводу и рекао, твоје фотографије су на мене оставиле заиста снажан утисак. Можда и понајвише због извесног двојства, антиномичности, које у твом случају није антагонизирајуће, него се негде састављају и мире у једној потпуно складној целини. Наиме, тако сам посматрао нпр. твоје фотографије старих људи, сељака у Србији које носе неку неверoватну животност, неку ведрину која је потпуно преображујућа по онога ко посматра те људе чији су животи све, само не лаки. У том случају, и твој објектив као да је природни део тог окружења, само израз те ведрине која се тако благодатно излива. У исто време, враћам се на антиномичност, твоје фотографије нпр.војвођанских предела, кућа, ритова, оних страшила по пољима или напуштених чамаца , носе неко бреме туге, меланхолије, нечег што готово имплицира бесмисленост свих наших подухвата, узалудност свега на овоме свету. Али и тада твој објектив није нешто споља унешено, већ учесник и сведок тих горких тренутака које заустављаш. Грешим ли када на овај начин тумачим твоје фотографије?

Та светлост у тами која зрачи кроз осмехе напаћених људи је слика њихове унутрашње јачине, слика борбе за опстанак, слика здравог човека. Они ће увек бити моја инспирација и звезда водиља у тешким тренуцима. Не посустати никада, изгурати до краја с осмехом на лицу, јер живот је нешто више од свега што можемо знати. Други опус мог рада је слика пролазности свега материјалног. Ту спада све оно што градимо мислећи да ће продужити наше бивствовање. Затим следе слике предела у којима сам се у потпуности стопила с околином. С времена на време побегнем негде далеко од градова и буке и допуштам себи да се осетим делом те савршености званом Природа и тад опет постанем свесна колико је мало потребно за људску срећу...

Једном си ми поменула велику диспропорцију у инспирацији за фотографисање коју проналазиш када си у Србији и у Кремони, у којој живиш? Како то објашњаваш, да ли то пулсирање наше чудне историје, необичне (мета)географије(Исток Запада или Запад Истока, кућа насред пута...) толико налази одјека у теби?

Моји корени су у Србији, стабло је тамо формирано, а сада ширим гране. Преко корена се храним, моје природно тло ме стално опомиње. Осећам одговорност према прошлости, али и према будућности. А у свету, где год одем, ја ћу увек бити странац. Сада живим у Кремони. Тај град има посебно место у мом животу и у пројекту на ком тренутно радим моћи ћете о томе да видите и прочитате.

Да, тренутно радиш на једној монографији која ће представити 100 најлепших места у Кремони. Реци нам нешто више о својој улози у том пројекту и када се очекује излазак?

,,Места бирају нас", каже Ник Кејв. Дубоко верујем у то и сада откривам због чега ме је Кремона узела у своје наручје. У овој књизи налазе се моје фотографије и текстови у виду кратке прозе и поезије насталих у Кремони или непосредно везаних за мој живот у том граду. Кремона ми је дала пуно и сада ја желим да дам нешто њој.
Требало би да књига на пролеће изађе из штампарије. 

Што се тиче саме технологије стварања фотографија, како гледаш на однос квалитативног, стваралачког и квантитативног, инфлације „фотографа“ који сваког дана нешто „бележе“? Почело је са идиот фото апаратима који су својим корисницима (рекао бих, са истим префиксом) омогућили симулакрум стварања, наставило се са туристима који не гледају у свод Сикстинске капеле већ га фотографишу, завршава се да сваки поседник пристојног мобилног телефона мисли да има јединствен, непоновљив осећај за фотографију.

Као и у сваком занату, постоје они који умеју да га успешно обављају и они који то мисле да умеју. Они који имају истинску потребу, они који раде нешто из чисте љубави, а не из материјалног интереса, обављаће то на једини исправан начин и то ће и други моћи да осете и успех је неизоставан. Још једна битна ствар је имати самосвест, дакле разумети због чега се бавимо неким послом. Имати циљ, још ако тај циљ није себично пропагирање сопственог ега, онда је то права ствар. А то што маса воли да радије фотографише ствари, а не да се бави њима, одраз је одсуства исправног васпитања и образовања.
 

Ништа мање важан део твог живота је израда виолина. Како је све почело, када се пробудило оно демијуршко у теби?

У унутрашњости једне старе лауте урезане су речи:

Био сам жив у шуми
Исекла ме је окрутна секира
У животу био сам тих
У смрти слатко певам

Одрасла сам уз музику и приче о мом деди који је сам правио себи инструменте. Одувек сам се дивила људима који с љубављу свирају и онима који имају ту способност да тихо дрво преобрате у живо дрво, дрво које уме да нам приповеда. А онда, изненада, једнога дана сам добила позив да излажем своје фотографије у Кремони. ,,Оно за чиме трагаш, трага за тобом" (Руми) и тако смо се коначно пронашле, Кремона и ја. Тамо сам открила да се и у мени крила та страст за стварањем инструмената, пре свега виолина.

Ако сам добро запамтио, рекла си ми да само у Кремони постоји преко 300 мајсторских радионица за израду виолина? Изузетна традиција?

Кремона је град у којем је форма виолине коју данас познајемо достигла свој врхунац, зато је често називају градом у ком је рођена виолина. Тамо се активно живи историја стварања виолине. Свуда су виолине, споменици градитељима виолина, музеји инструмената, цео свет долази овде да научи занат, али и да научи да свира јер овде живе и раде неки од најбољих учитеља. Баш због те велике конкуренције само најспособнији успевају да се истакну. Лако је истаћи се у градићу у којем постоји један или два градитеља виолина, али истаћи се тамо где их је преко 300, прави је изазов. Недавно је једна важна издавачка кућа из Кремоне објавила књигу о женама градитељкама виолина у Италији, у којој су и мени посветили стране и на чијој насловној страни су објавили моју фотографију на којој се види како резбарим главу виолине.

Ових дана се збио важан догађај: твојим рукама направљена виолина имала је премијеру, виолиниста Манрико Падовани је одсвирао прве тактове на њој. Узбуђење, претпостављам, велико. Утисци, како Падованијеви, тако и једне сада праве, правцате Woman violin maker?

Док смо прегледавали видео снимке начињене у главној сали Музеја Виолине, Манрико је изјавио: ,,Чини ми се да слушам мог Страдиварија"! Манрико Падовани је први швајцарски виолиниста који је свирао све Паганинијеве сонете. Власник је виолина чија вредност расте из дана у дан. Свирао је Страдиваријевог Јупитера, а тренутно свира Вијомову виолину. Заинтересован је да постане власник моје, али не желим да је продам!

Остаје ми само да ти пожелим да ова прва виолина добије у будућности још много браће и сестара испод твојих прстију, да, рецимо, направиш своју монографију „100 најлепших места у Србији“, и сваку срећу на личном плану. Александра, хвали ти на интервјуу за Нови Полис...

Хвала ти! Тренутно радим на другој виолини, као основу одабрала сам модел Гварнерија јер сам инспирисана његовом бунтовничким темпераментом. Прича се да је неке виолине наравио док је боравио у затвору. А обећавам да ћете и видети моју велику књигу о Србији. Све у своје време!