Естетика

"Створити визуелни језик којим ће други људи комуницирати"

Jaime Garcia, School of Visual Arts, NYC

Jaime Garcia, помоћник директора за пријем студената престижне Школе за визуелне уметности (School of visual arts - SVA) из Њујорка одржао је 3. априла јавно предавање у Новој Искри. Garcia је боравио у Београду поводом пројекта "Слике из подземне" који је представљен од 3. до 24. априла у Кнез Михаиловој улици. Предавање Jaimea Garcia у Новој Искри било је посвећено циклусу постера "Слике из подземне" и Школи за визуелне уметности. Изложба "Слике из подземне" је пост фестум догађај међународне конференције (Графички) Дизајнер: Аутор или универзални војник. Поднаслов изложбе је "Плакати из метроа њујоршке Школе за визуелне уметности од 1947. до данас". У питању је избор 58 постера које од 1947. креирају аутори из SVA, а излажу се у огромном систему њујоршког метроа. Плакати на овој изложби пружају тек летимичан увид у историју SVAи колективни таленат предавача са овог престижног факултета за дизајн, илустрацију и фотографију. Изложбу организују НВО Блокови, Културни центар Београда и Факултет за медије и комуникације, уз подршку Београдске тврђаве и Mirko Ilić Corp. из Њујорка.

School of Visual Arts има завидну историју која траје више од 65 година. Да ли би могли да укратко опишете путању коју је школа прошла кроз деценије? Који су неки од битнијих тенутака и на који начин се школа трансформисала у овом дугачком периоду?

Школу су основали Silas Rhodes и Burne Hogarth, аутор чувених стрипова о Тарзану. Двојица синова господина Rhodesa и даље су на месту потпредседника и председника школе. Њихова идеја била је да се оформи институција која ће имати јединствену визију када је у питању образовање креативаца. Почели су у јако малом формату, са фокусом на стрип и илустрацију. Школа је, на неки начин, била намењена повратницима из Другог светског рата који су имали талента за рад у домену илустрације и оглашавања, или у пољу рада на стрипу. Циљ је био понудити им ресурсе да развију тај скуп вештина. Од тада, програм школе се значајно увећао. Почело је са 9 професора и 30-ак студентата, а данас имамо 11 дипломских и 21 мастер смерова, са око 4.000 студената. Последњих неколико година сваке године се додаје један мастер програм. Ови програми пружају образовање које је врло специјализовано, што се посебно односи на четворогодишње основне студије. Студенти бирају SVA и због наше повезаности са Њујорком, веома смо укључени у све што град има да пружи. Сваки одсек има везе са одговарајућим партнерима који се баве послом који је релевантан за одређени смер. Њујорк као велика кутурна, уметничка и медијска престоница има пуно тога да пружи, али бих рекао да наш највећи потенцијал лежи у предавачима.

Помињете професионални и комерцијални аспект и специјализоване курсеве. Да ли је циљ SVA да припреми студенте за професионалне активности које их очекују после завршетка студија кроз својеврсни предузетнички приступ?

Било је доста новитета у развоју модела који школа користи, посебно током последњих година. Размишљамо о томе шта један студент уметности треба да прође у свом образовању, у процесу развоја своје кретивности али и одређеног сета практичних вештина. Такође се трудимо да им објаснимо да је боравак на SVA тек почетак, и да морају да упорно граде везе и мреже људи са којима у будућности могу да сарађују. То је јако битан аспект. С обзиром да смо у Њујорку, разноврсност наших предавача је наш највећи потенцијал. Имамо око 1,100 предавача који су истовремено професионално активни. Они доводе људе из посла на школу, поседују практично знање и подржавају студенте треће и четврте године да изађу из затвореног система какав је обично школа, и да реализују стажирања, учествују у пројектима… Такође волонтирају и раде про боно, јер на тај начин упознајеш људе који те могу ангажовати у будућности. Овај процес је различит на сваком смеру, с обзиром и да се те сфере професионалног деловања помало разликују.

Да ли постоје интердисциплинарни пројекти у којима сарађују студенти различитих смерова, нека врста међусекторског приступа?

То обично и јесте намера студената када стигну на SVA, посебно оних које су претходно учили у кампусима где су различите дисциплине физички раздвојене, али су у непосредној близни. Због урбане структуре Њујорка, наша школа је расла и сада се простире на више објеката који су расути по Менхетну - Lower East Side, East Village, Chelsea - а ова суседства су права места на којима желиш да будеш ако си студент уметничке академије. Галеријска сцена се стално креће на овим релацијама, и константно има нових иницијатива. На SVA имамо 11 различитих одсека, и њихове вође који желе различито искуство за своје студенте. У извесној мери, ово удаљава студенте од оних који су на другим смеровима, али већина послова за које се специјализују не захтевају од аутора да се баве са две ствари истовремено. Специјализација је оно што ће имати примену у послу. Оно што је најближе некој врсти интердисциплинарног програма је смер Visual and Critical Studies, који дозвољава студентима да изаберу било који курс са било ког смера који SVA нуди.

Да ли има много изазова у вођењу једне овакве високо-школске установе, или је модуларна организација курсева начин да се лако организују и повежу смерови?

Оно што сам и лично искусио током последњих 15 година колико сам активан у оквиру SVA, је да људи који воде школу очигледно сво поверење указују шефовима одсека. Имамо 21 одсек на мастер нивоу, а вође тих одсека структуирају курикулум на основу дужине програма. Исто се дешава и на нижем, факултетском нивоу - студији се мењају из године у годину, на исти начин на који се мењају аспекти професија и развија технологија. Вође смерова имају приличну "моћ" да ангажују људе који су успешни у ономе што раде и који, по њиховом мишљењу, раде нешто заиста посебно од чега студенти могу имати користи. Истовремено, они и уклањају курсеве који нису актуелни, или су изгубили на релевантности. На пример, фотографија се данас углавном ради дигиталним технологијама, посебно у медијској сфери. Тако је пре две године вођа овог смера анкетирао студенте како би сазнао да ли им је и даље потребна опрема за развијање аналогног филма, као и мрачна комора за развијање фотографија. Закључак је био да је то непотребан утрошак ресурса, иако и даље постоји извесни мистицизам око аналогних фотографских технологија, а црно-бела фотографија је важна основа. Сличан је случај и на одсеку за филм. Ипак, школа није искључиво фокусирана на технологију и прилагођавање тим трендовима. То је јако моћан алат, али наши водећи професори заправо трагају за занимљивим мислиоцима који су истовремено активни и као аутори. Јако је важно допустити да сваки од ових домена еволуира на свој начин. Моје факултетско искуство је сасвим другачије од онога како то данас изгледа, и мислим да SVA прихвата и одговара на те промене на врло позитиван начин.

Помињете професоре као највећу вредност и потенцијал на СВА. Да ли би могли да кажете нешто о важним ауторима који су током последњих деценија били активни у оквиру SVA, људи као што су Milton Glaser, Мирко Илић, Steven Heller… Као и друге, млађе колеге које су се придружиле. Како се тај осећај важног наслеђа осликава у раду школе?

Оно што сам и сам искусио на часовима - својевремено сам похађао цртање, штампу, фотографију и многе друге - је да су пред вама пре свега професори који се јако, јако дуго баве својим послом. Али поред своје занимљиве и импресивне историје, они су врло савремени, нису закачени за традиционалне методе. Отворени су за учење од својих млађих колега и заиста цене то искуство, људи као што су Yuko Shimizu, Tim Davie или John Ruggeri су првобитно били наши студенти који су постали успешни у ономе што раде, тако да су их професори који воде одсеке позвали да се врате на школу као предавачи. SVA препознаје да мора постојати јак темељ који пружа знање и историју, али и пружити студентима развој уметничких форми. Али SVA у сваком случају није класична академска институција која је заглављена у историји. Не приступамо дизајну као чисто комерцијалној делатности, имамо курсеве из домена друштвеног дизајна, у пољима која пружају решења за проблеме у нашем окружењу, пре него са циљем да се само продају извесни производи. Fine Arts одсек се инспирише визијама герила-уметника и graffiti сценом Њујорка, или акције у пољу "guerrilla gardening" у сарадњи са једном биотехнолошком лабораторијом. Специфичан приступ који има SVA свакако има своје место у историји, са људима као што су Milton Glaser, Kevin O`Callahan или Richard Wild, који непрестано трагају за новим лицима и новим технологијама.

Како би описали улогу технологије у читавом процесу, која све више задире у поље дизајна?

Дизајн није више посвећен статичним сликама, не бавимо се само штампаним материјалом. Сваки мобилни телефон данас је мултимедијални уређај који може да емитује садржаје. Тако и SVA уводи доста курсева из домена 3D-а, webа, видео графике и дизајна интеракција. Пре три године то су били програми искључиво на мастер нивоу, али су се временом због објективне потребе спустили и на ниво основних студија. Шефови одсека трагају за људима који су већ професионално укључени у ова поља и  позивају их да дођу у школу и поделе своје искуство. Имамо и предаваче који раде у компанијама као што је Google, што је јако битан мост са индустријом. Неке од ових великих корпорација развијају бројне апликације који су везане за дизајн и медије, што је истовремено и добра и лоша ствар. То су све аспекти савременог развоја у пољу визуелних комуникација, и SVA дефинитивно прихвата ту реалност и отворена је ка новим платформама.

Вероватно сте имали студенте из највећег броја земаља света. Да ли би могли да ближе објасните процес пријављивања и селекције? Да ли је школа пре свега отворена за оне који могу да приуште ову врсту образовања, или уједно и трагате за младим талентима, без обзира да ли долазе из друштвених слојева којима је школарина недостижна. На крају, оно што ће занимати и младе креативце у Србији, какве су опције у погледу стипендија?

Селекциони процес је сасвим другачији на основном, факултетском (undergraduate) и мастер (graduate) нивоу. На основним студијама углавном тражимо посвећеност и потенцијал. Ако имате студенте који ће у пуној мери искористити ресурсе које им пружамо - предаваче, опрему, просторе, њујоршко окружење - онда ће они и бити успешни у свом послу. То је оно што нам је циљ. Ако нисте спремни за ову врсту образовања, ако је portfolio помало "танак" и ако не размишљате озбиљно о бављењу уметношћу, онда је боље размислити и не залетати се. Ако нисте спремни, то неће бити добро искуство ни за вас ни за школу. Вероватно нећете ни завршити четворогодишњи програм, имаћете непотпуну диплому и референце, а сва је прилика и дуг за школарину. Трудимо се да такве ситуације избегнемо на обострано задовољство, да тако кажем. Очекујемо јаке оцене у претходном школовању, осећај посвећености у portfoliju, таленат који је отворен за развој и фокус. Говоримо о младим људима који имају 15 или 16 година, и заиста је импресивно видети колико зрело неки од њих размишљају, врло су одређени у својим плановима. У данашње време дизајн, фотографија или филм су каријере које нуде заиста много опција за људе који живе у САД. На мастер нивоу, ствар је посве другачија и врло компетитивна. У фокусу нам је неко ко већ има релевантну диплому, али и професионално искуство. Ови студенти долазе на SVA да усаврше оно што већ раде као уметници или аутори, и да свој рад подигну на виши ниво. Дизајн смер није оријентисан само ка продукцији рада за клијенте, већ и да се развијете као аутор, да радите на садржају који је базиран на личним идејама. SVA вам пружа простор и ресурсе да усавршите своје концепте и да их припремите за тржиште. Тако да је то сасви други ниво у односу на основне студије.

Од 2012. године имамо и мастер програме по америчком систему, који су у европским оквирима између мастера и доктората. Прва година је посвећена томе да се разбију уврежени погледи на то шта може бити дизајн. Ради се доста истраживања које је упућено на то како можете повезати људе са оним чиме се бавите, да развијате ресурсе које људи могу да користе у свакодневном животу. Имали смо успешне пројекте студената који су, на пример, редизајнирали функционалне аспекте паковања за лекове, или пројекте везане за транспорт и сигнализацију. Недавно је неколико студената развило пројекат обезбеђивања ресурса за сиромашне породице које желе да школују своју децу, како не би остали на нивоу ситних физичких послова уколико имају капацитет за више образовање. Поред свега тога, имамо бројне курсеве који су посвећени домену континуиране едукације, највише у форми летњих радионица које су приуштиве и трају далеко краће од нормалних студија. Одсек за фотографију води и Photo Global иницијативу намењену студентима из иностранства који након годину дана добијају сертификат, а трага се за полазницима који имају специфичан поглед у домену фотографије. Постоји и извесна подршка студентима на основним студијама, при томе 20% њих долазе изван САД. Највише има студената из Кореје и Кине, с обзиром да европско образовање и даље нуди доста бесплатних опција. Они могу добити подршку у виду стипендије за пола износа школарине. На мастер нивоу имамо бројне студенте из Европе, но у том домену не постоји опција за стипендију и конкуренција је заиста јака.

У Београду сте поводом изложбе "Слике из подземне" у Кнез Михаиловој улици, која окупља постере из SVA пројекта, који су током низа година излагани у њујоршкој подземној железници. Да ли је могуће сагледати улогу SVA као школе посматрајући различите стилове визуелних комуникација који су приказани, у распону од последњих неколико деценија?

Мислим да је одличан контекст за излагање постера у Кнез Михалиовој улици, с обзиром да су они живели у станицама подземне железнице, у јавном простору. Изложба је током година креирана од стране професора, тако да је у њој садржан низ визуелних приступа, концепата, боја и идеја које су се развијале. Наши професори су аутори који су чувени широм света, и то је оно у шта школа улаже највише новца. Они су позвани да креирају плакате који на неки начин комуницирају оно што за њих значи SVA. Они долазе до визуелног језика и концепта, и на крају идеје која представља тај циљ. Можемо сагледати заиста импресиван развој графичког језика у Њујорку. Данас, са свим средствима комуникације које имамо, људи стално коментаришу специфичан визуелни језик који заступа SVA. На једном нивоу, он креира и визуелну културу самог Њујорка. Сви ови људи константно редефинишу глобалну визуелну културу коју већина нас прихвата. Понекад је то недовољно у првом плану, али ја се трудим да студентима пренесем свест о томе да је пред њима феноменалан задатак - да створе визуелни језик којим ће други људи комуницирати.

 

Извор: designed.rs